STUDENT, januar 2007.
Kada možemo sa sigurnošću reći da je društvo u krizi? Odgovor je jasan: kada studenti izađu na ulice. Ove zime navršava se čitava decenija od početka čuvenih studentskih p
rotesta 1996/’97. godine. Čuveni su po energiji i do tada nezabeleženoj odlučnosti stotina i hiljada mladih ljudi koji su se zakleli da će se izboriti za pravdu i političku odgovornost, u doba opšteg sunovrata našeg društva. Njihova borba bila je uperena protiv posrnulog političkog režima i sistema koji je omogućio takav režim. To je bio opasan poduhvat iskorenjivanja državne korupcije, medijske manipulacije, izborne krađe i gušenja slobodne misli. Takva je bila i svaka naredna godina prethodnog veka: 1998. godine mladi su branili autonomiju univerziteta od državne diktature, 1999. su slali poruku svetu da ne sme čitav narod biti mučen zbog par oligarha, a 2000. su bili motor masovnih protesta koji su doveli do konačne smene represivne vlasti. A u senci ovih najviših zadataka ostali su konkretni problemi koji su ih neposredno pritiskali, svakodnevni problemi kojima nisu mogli da posvete dovoljno vremena – i to je bila njihova žrtva.
Ti neposredni problemi su se održali i rasli do danas kada je, deset godina kasnije, i njihovo rešavanje napokon došlo na dnevni red mladih generacija. Neefikasan univerzitet, trome institucije, nesistematske i spore reforme glavni su izvor nezadovoljstva današnje omladine. Dok su se tokom devedesetih studenti borili protiv režima, danas se uglavnom ne obaziru na to ko je opozicija, a ko pozicija. Ranije su se borili protiv sistema, a danas se bore za sistem, za vladavinu prava. Posle demokratskih promena 2000. godine, mladi su konačno počeli da sa ulice ulaze u institucije. U visokoškolskim ustanovama su birani studenti-prodekani i studenti-prorektori, a ponegde je postojao i studentski parlament. Ministarstvo prosvete je počelo redovno da prima predstavnike studentskih organizacija i u sve većoj meri da se konsultuje sa njima prilikom izrade zakonske regulative i donošenja važnih odluka. Međutim, kako je vreme odmicalo, euforija partnerstva studenata i profesora je počinjala blago da jenjava, jer više nisu imali zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio. S druge strane, saradnja mladih sa državom je ostala manje-više korektna, što je i razumljivo – nijedna srpska vlada se više neće suprotstavljati studentima.
Sa profesorima stvar stoji drugačije, jer njihovo nameštenje ne zavisi od studenata, a mnogi i ne razumeju potrebu da se u akademskim pitanjima postigne dogovor ove dve strane. Tako su nastale prve podele, koje su tokom poslednjih tranzicionih godina značajno rasle. Vrlo brzo se ispostavilo da je učešće studenata u reformi visokog obrazovanja na većini fakulteta bilo samo pro forme. Čak i tamo gde bi studenta uvek saslušali, retko bi ga poslušali. Uzorni izuzeci samo potvrđuju pravilo. Zastarele nastavne metode, polu-primenljiv a preopširan sadržaj, pohabana nastavna sredstva, siromašni bibliotečki fondovi, netransparentna i spora administracija, galopirajući rast školarina i brojnih taksi, samo su neki od ozbiljnih problema sa kojima se mladi (i njihovi roditelji) svakodnevno suočavaju. Frapantan zvaničan podatak iz 2002. godine kaže da samo 11% studenata fakultet završi u roku, 19% završi u proseku za osam godina, a čitavih 70% nakon produženog studiranja odustane od sticanja visokog obrazovanja. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: ili su naši studenti u proseku slabijih akademskih potencijala i intelektualnih sposobnosti od njihovih evropskih kolega, ili je naš obrazovni sistem samo senka onog što je nekada bio i što bi trebalo da bude. 2003. godine naša zemlja je pristupila tzv. «Bolonjskom procesu» u kome danas učestvuje 45 zemalja Evrope, a čiji je cilj uspostavljanje jedinstvenih obrazovnih standarda, odnosno osnivanje «Evropske zone visokog obrazovanja» do 2010. godine. Između ostalog, ovi standardi zahtevaju potpuno ravnopravno učešće studenata u reformi obrazovanja i upravljanju visokoškolskim ustanovama. Koliko smo u tome napredovali govori podatak da je Srbija u maju prošle godine bila pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog obrazovanja. Na skali ocenjivanja od 1 do 5, dobili smo ocenu 2.2, a iza nas su bile jedino BiH i Andora, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2.1!
Dakle, aktuelna «master afera» je tek indikator samodovoljne tromosti univerziteta, ali i opšte nebrige o mladim i visokoobrazovanim ljudima. Da podsetimo, prvo su rektori domaćih univerziteta u oktobru mesecu prihvatili predlog studenata da se diploma VII-1 stepena stručne spreme izjednači sa diplomom mastera, kao što je to već učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i zemljama drugih regiona Evrope. To bi praktično značilo da diplomci ne moraju da se doškolovavaju da bi zadržali svoje mesto na tržištu rada (a samim tim ni da plaćaju previsoke školarine). S druge strane, izjednačavanje stečenih prava nosioca diploma bi podrazumevalo da diplomci i masteri mogu pod jednakim uslovima da upisuju doktorske i specijalističke studije. Međutim, nakon kraćeg ali vrlo žestokog pritiska najbogatijih fakulteta, rektori su pristali da u ovom sporu presudi Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), koju mahom čine ti isti bivši i sadašnji dekani. Skupština KONUS-a je, sasvim očekivano, potom ostavila svakom fakultetu da samostalno odluči hoće li svoje diplomce doškolovati do mastera i sa koliko diferencijalnih ispita. Da zabuna bude veća, Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije je, istovremeno sa objavljivanjem sporne odluke KONUS-a, dao zvanično tumačenje zakona, kojim staje na stranu studenata i izjednačava diplomce i mastere. Ako bi studenti, vladin sekretarijat i Ministarstvo prosvete bili u pravu, jasno je da bi time bila poljuljana dogma o profesorskoj bezgrešnosti, pa onda možemo razumeti zašto su univerziteti odbili da primene ovo zvanično tumačenje. Dekani zapravo ističu da stav izvršne vlasti o primeni zakona nije obavezujuć i da je, u stvari, jedino Skupština nadležna da ih svojim tumačenjem primora na ovu ili onu odluku. Namerno ili slučajno, za ovaj pristup su se opredelili baš onda kada je postalo sigurno da će opozicione stranke bojkotovati rad parlamenta i njegovih tela. Pošto su se uverili da je obezbeđen vakuum u tumačenju i primeni zakona, oslanjajući se na opštu zbunjenost obrazovane javnosti, fakulteti su ipak nastavili sa naplatom školarina i upisom poluinformisanih diplomaca na master studije. Ova površna fabula sa blagim prizvukom skandaloznosti i zapletima koji se mehanički smenjuju jedan za drugim, vremenom je poprimila sve elemente nekakvog španskog TV serijala. Stvar postaje unekoliko ozbiljnija kada uočimo da ovde ipak nije reč o porodičnoj drami, već o bledoj kafkijanskoj humoresci, koja na nepatvoren način ismeva poverenje građana u državni birokratski aparat.
Sada dolazimo do centralne tačke – krize institucija. Kada se narušava pravna sigurnost građana i to neprimenjivanjem zakona od strane najuglednijih ustanova (što bi univerziteti trebalo da budu) to znači da u zemlji ne postoji vladavina prava, to znači da zemlja zapada u krizu. A budući da su zbog ovoga studenti ponovo na ulicama, onda nema dileme – Srbija jeste u krizi.
Postoje dva načina na koje mladi danas mogu da «promene» državu – prvi je da svojim protestom i akcijom izmene njen sistem, a drugi način je da prosto sednu u avion i odu u drugu državu. Naši profesori i političari ovu dilemu treba da shvate kao upozorenje.
Skupština na strani studenata
Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije uputili su zahtev Milošu Aligrudiću, predsedniku Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije, da sazove vanrednu sednicu odbora kojoj će biti razmotren studentski predlog autentičnog tumačenja Zakona o visokom obrazovanju, iako su ih svi uveravali da je održavanje sednice Odbora praktično nemoguće. Nakon razgovora sa predsednikom Odbora i šefovima poslaničkih klubova Skupštine Srbije, studenti su uspeli da obezbede održavanje sednice 20. decembra 2006. godine. Zakonodavni odbor je bez ijednog glasa protiv usvojio studentski predlog prema kome se potpuno izjednačavaju ranije diplome VII-1 strepena stručne spreme sa novim master diplomama. Preostaje još samo jedna prepona: ovu odluku treba da potvrdi Skupština na prvom sledećem zasedanju.
Srećko Šekeljić
