STUDENT, april 2007.
Beogradska kancelarija Evropskog biroa za prigovor savesti (EBCO-Balkan) i češki Atlanski savet (Jagello 2000) organizovali su panel diskusiju na temu „Partnerstvo za mir i NATO – pro et contra“ koja je održana 1. marta u Ambasadi Češke Republike u Beogradu. Panel je otvorio češki ambasador u Srbiji, gospodin Ivan Jestrab, a učesnici su bili vojni analitičari i aktivisti međusobno suprotstavljenih mirovnih i pro-atlanskih NVO. Publiku su činili stručnjaci i istraživači iz oblasti bezbednosti, aktivisti omladinskih organizacija, novinari, mladi poslanici i članovi podmladaka političkih stranaka, kao i studenti Beogradskog univerziteta. Ova diskusija je prva u nizu događaja koji bi trebalo da obeleže širu javnu debatu o prednostima i manama pristupanja Srbije u članstvo NATO-a.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, je u svojoj uvodnoj reči problematizovao uvrežena verovanja i pojedine predrasude o Severnoatlanskom savezu kao o pukom mehanizmu sprovođenja spoljne politike SAD-a, istakavši da se „najveći protivnici NATO-a danas nalaze upravo u Vašingtonu“. Pozivajući se na svoje iskustvo iz brojnih razgovora sa američkim vojnim zvaničnicima, Anastasijević navodi da tamošnja administracija sa velikim rezervama prihvata da njenim snagama upravljaju evropski komandanti. Kako kaže, izvor ovog nezadovoljstva pre svega počiva u činjenici da SAD ulaže u Alijansu više sredstava od bilo koje druge članice, ali joj to za uzvrat ne donosi odgovarajuće privilegije u upravljačkim strukturama. Dakle, unutar samog Saveza postoje protivnici njegovog širenja, pa je i pristupanje Srbije pod znakom pitanja. Prof. Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose nadovezao se na uvodno izlaganje ocenom da „i sam NATO nije previše konsolidovan“. Pored toga, on se pita da li je ulazak u NATO uopšte na političkoj agendi domaće elite ili ne, podsetivši da Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju odbrane. Prema njegovom mišljenju, pitanje pristupanja Srbije regionalnim vojnim savezima do sada nije na pravi način razmatrano u domaćoj javnosti – ne možemo na osnovu pukog osećaja da se odlučujemo o tome da li smo za ili protiv jednog tako pozamašnog i složenog poduhvata. Hadžić smatra da nam je neophodna iscrpna cross-benefit analiza oba moguća slučaja, koja bi obuhvatala široku javnu raspravu, pre nego što budemo u stanju da damo smislen odgovor na to pitanje.
Drugi učesnici debate, nasuprot ovome, već imaju formirano mišljenje o potrebi pristupanja naše zemlje Severnoatlanskom savezu i to potkrepljuju uverenjem da već raspolažemo sa dovoljno informacija potrebnih za donošenje ispravne odluke. Sa jedne strane, pobornici pristupanja NATO-u iznose koherentne, međusobno usaglašene razloge za svoje stanovište, koje ima svoju vojnu, političku i kulturnu dimanziju. Međutim, protivnici pristupanja Alijansi se mogu razvrstati u dve grupacije, jer slede dva međusobno isključujuća toka argumentacije: prvu možemo nazvati militarističkom, a drugu anti-militarističkom, ili mirovnom.
Danijel Šunter iz Evroatlanske inicijative je, na poziv prof. Hadžića za obazrivost pri tretiranju ovog problema, odgovorio da je u pitanju lažna dilema. On je naglasio da su sve zemlje EU i u regionu pro NATO-vski opredeljene, iako neke još uvek nisu članice Saveza, pa pred sobom imamo zapravo samo jedno ispravno rešenje. „Srbija mora da reformiše svoje oružane snage da bi ušla u EU, a ona to ne može sama, kao što to nije mogla nijedna bivša članica Varšavskog pakta“. Da njihove „pomoći“ ne treba da se plašimo dovoljno govori i podatak da su u ovom trenutku najveći investitori u Srbiju članice NATO-a (Slovenija, Italija, SAD, Grčka…), a da je najveći izvoznik iz naše zemlje kompanija U.S. Steel, ističe Šunter. „Mi sa ovim zemljama delimo iste kulturne vrednosti i imamo bliske političke ciljeve“. Kada je u pitanju vojna saradnja, istakao je da naša vojska već uspešno sarađuje sa snagama NATO-a na prostoru Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije i da bi ovu kooperaciju trebalo produbiti. Prema njegovom mišljenju, učešće naših jedinica u međunarodnim mirovnim misijama je ne samo nužno, već i korisno. To bi značilo naš dublji ulazak u evro-atlanske integracije, čime bismo stekli pristup određenim fondovima i privilegijama. Uostalom, kaže Šunter, ukoliko naša vojska dostigne odgovarajući stepen konsolidovanosti i stabilnosti, onda ona ima odgovornost za druge, manje srećne regione – a naša pomoć tim regionima bi povratno širila naš uticaj u svetu. Marko Kovačević iz Atlanskog saveta Srbije se složio sa svojim kolegom i istakao da ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu gde se mi sada nalazimo. Razmišljanja o tome šta je bilo nam nisu od koristi ukoliko sebi ne odgovorimo na pitanje: šta mi danas možemo? On ocenjuje da smo mi već zakoračili jedinom stazom koja se pred nama pruža, a to je članstvo u Partnerstvu za mir, zatim u NATO-u, pa u Evropskoj uniji.
Vojno-politički analitičar Milovan Drecun je odbacio tvrdnju da je jedini put pred nama pristupanje Sevroatlanskom savezu. On podseća da Evropa, pored političkih integracija, stvara i sopstvene vojne snage, koje pretenduju da imaju visok stepen nezavisnosti od snaga Alijanse. Zato naše stremljenje ka evropskim integracijama ne znači ujedno i duboko zalaženje u evro-atlanske integracije – naša vojska ima šansu da pristupi evropskim vojnim snagama, a da izbege članstvo u NATO-u. Severnoatlanski savez je posle Hladnog rata od defanzivne organizacije postala ofanzivna, ističe Drecun. „Alijansa je prvi put izašla iz okvira svojih ingerencija kada je bombardovala srpske položaje u Bosni, a u ratu je pomagala Hrvatsku i Federaciju BiH. Godine 1999. je, protivno međunarodnom pravu, izvršila agresiju na SRJ i potpomagala teroriste tzv. Oslobodilačke vojske Kosova“. I pored te neslavne prošlosti, Drecun smatra da je potrebno izgraditi produktivne odnose sa ovom organizacijom, jer se ona danas ipak nalazi u temelju očuvanja svetskog mira. Međutim, produktivnim se ne može nazvati odnos koji našoj zemlji oduzima ingerencije nad sopstvenom teritorijom. Pristupanje Partnerstvu za mir vodi samo jednom pitanju: „kako da se izgradi partnerstvo ako Kosovo i Metohija dobije nezavisnost?“ Jer, kako je naveo, partnerstvo u međunarodnim odnosima je onaj oblik saradnje u kome se ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet partnera. Prema njegovom mišljenju, pitanje Kosova je ono što narod većinski opredeljuje protiv NATO-a.
Za razliku od Drecuna, koji zamera vojnim i političkim ciljevima Alijanse ali postojanje vojnih udruženja smatra neophodnim, Milan Coljić-Humljan iz kampanje „Ne u NATO“ predlaže demilitarizaciju i potpuno odustajanje od vojnih poduhvata, kao jedini put ka izgradnji mira. On je naveo da je Severnoatlanska alijansa stvorena 1949. godine da bi se kapitalistički Zapad odbranio od komunističkog Istoka, ali je posle Hladnog rata neprijatelj postao „svetski terorizam“. Sa aspekta njenih vojnih ciljeva, mi nemamo nikakvog motiva da ulazimo u Alijansu, tim pre što članstvo u EU ne podrazumeva automatski i članstvo u NATO-u. Posebno je naglasio da ulazak u Partnerstvo za mir podrazumeva tzv. kompatibilizaciju oružanih snaga sa oružjem u NATO-u. „80% oružja drže najbogatije članice Alijanse i prodaju ga siromašnijim članicama, koje u procesu kompatibilizacije moraju da se otarase svoje stare opreme, mahom sovjetske“, kaže on. Tu opasku je Šunter odbacio kao netačnu, iznoseći podatke da preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica izvozi municiju u Belgiju, da mađarska avijacija u svom sastavu ima švedske avione (Švedska nije članica NATO-a), a da Bugari ne koriste američke puške, već oružje tipa „Kalašnjikov“. Humljan je ove primere okarakterisao kao usamljene slučajeve, pritom ističući da članice Alijanse za vojni budžet u proseku izdvajaju 2,4% bruto nacionalnog dohotka, što su prevelika sredstva za zemlju poput Srbije. Šunter je insistirao da mi ipak „moramo da se ugledamo na zemlje koje su već prošle tranziciju sličnu ovoj koju mi danas prolazimo, a ne na one poput Švajcarske, jer nismo u istoj situaciji kao ona“. S druge strane, Humljan ceni da bi pristupanje NATO-u značilo povećanje ukupne količine budžetskih izdvajanja za postizanje vojnih ciljeva SAD-a, istovremeno podsetivši da u našoj zemlji nisu napravljena istraživanja koja bi ponudila alternativu. „Na ovo pitanje se i dalje gleda kroz razvijanje vojne doktrine i borbu protiv neprijatelja“, zamera on. Kako je istakao, antimilitarizam i izgradnja mira su jedina potpuna alternativa NATO-u, ali ujedno i jedini održivi dugoročni projekat koji na kraju vodi opštoj demobilizaciji i konačnom ukidanju vojske.
Razmenjivanje argumenata se toliko zahuktalo da publika nije imala dovoljno vremena za sva svoja pitanja, pa se razgovor nastavio i posle tribine. Kao što je primetio prof. Hadžić, ova dinamična i iscrpljujuća debata je samo zagrebala površinu kompleksnog problema pristupanja naše zemlje vojnim savezima. Petar Milićević, predsednik Evropskog biroa za prigovor savesti na Balkanu, najavio je organizovanje još sličnih događaja jer se „EBCO-Balkan zalaže za osvetljavanje svih aspekata mogućeg članstva u NATO-u, kao ključnog bezbednosnog pitanja za Srbiju“.
Širenje NATO-a:
- osnovan 04. aprila 1949. god. potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma od strane 12 zemalja: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Velike Britanije i SAD-a;
- Proširenja tokom Hladnog rata: 1952. pristupile su Grčka i Turska, 1955. Nemačka, a 1982. godine Španija;
- Proširenja nakon pada Berlinskog zida: 1999. pristupile su Češka, Mađarska i Poljska, a 2004. godine Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija.
Srećko Šekeljić
