Feeds:
Članci
Komentari

Danas, 5. maj 2008.

Još 2001. godine studentske organizacije su pokrenule inicijativu o donošenju posebnog zakona kojim bi se uredilo organizovanje studenata. Potreba za ovakvom regulativom tada je bila vrlo izražena imajući u vidu niz zloupotreba studentskih organizacija od strane političkog režima Slobodana Miloševića. Pored toga, pozamašna imovina i resursi Saveza socijalističke omladine, organizacije koja je okupljala i predstavljala studente sve do sloma komunizma, raskućena je sumnjivim privatizacijama i promenama namene tokom devedesetih godina prošlog veka. Ako pogledamo kako stoje stvari u zemljama regiona, videćemo da ovih problema jedino nije bilo u Sloveniji, jer je nakon proglašenja nezavisnosti donet Zakon o studentskom organizovanju. Zato su posle petooktobarskih promena, onda kada se još govorilo o povraćaju nezakonito otuđene društvene imovine i o potrebi depolitizacije institucija, studenti ostvarili saradnju s kolegama iz Slovenije i pokušali da njihovo iskustvo primene u Srbiji. Agitacija studentskih predstavnika za donošenje ovog zakona nije naišla na odgovarajuće razumevanje ni kod profesorskog dela akademske zajednice, ni kod predstavnika vlasti, uz obrazloženje da ima važnijih stvari i problema za rešavanje. Međutim, zagovaranje za donošenje ovog zakona je nastavljeno, a do 2005. godine je postojalo već nekoliko nacrta ove regulative, koje su sastavili studenti. Te godine je novopostavljeni ministar prosvete, dr Slobodan Vuksanović, u naletu entuzijazma obećao da će za vreme svog mandata doneti zakon o studentskom organizovanju. Čak je i na sastanku evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Bergenu, pred svojim kolegama iz svih zemalja Evrope ponovio to obećanje. Sastavljena je radna grupa koju su činili predstavnici studenata sa svih državnih univerziteta i ona je nesmetano radila sve dok nije izvršen snažan pritisak s pojedinih univerziteta da se i predstavnici profesora uključe u izradu zakona. Nevolja je bila što profesorski deo akademske zajednice nije mario za izradu ove regulative sve dok nije završena javna rasprava o prednacrtu zakona, čime je znatno prolongiran rad na izradi dokumenta, koji je predat Ministarstvu 2006. godine. Međutim, donošenje zakona je na kraju sprečeno od strane samog ministra Vuksanovića uz iznenadno obrazloženje da „pojedine studentske organizacije nisu bile adekvatno zastupljene“. Još nije sasvim jasno kakva je kalkulacija stajala iza ovog poteza.

Čemu služi ovaj zakon? Njime se omogućuje razvijanje servisa za različite potrebe studenata, uvode se demokratske procedure izbora njihovih predstavnika, obezbeđuje se njihov adekvatan uticaj na rad visokoškolskih ustanova i smanjuje se opasnost od upliva stranačke politike na univerzitete. Zakon na prvo mesto stavlja brigu o studentima i razvoj njihovih potencijala. Pozitivna praksa iz Velike Britanije svedoči da se ovim potrebama najbolje izlazi u susret osnivanjem posebnog centra na univerzitetu, koji bi objedinio različite servise za pomoć studentima i klubove i organizacije koje studenti osnivaju. Taj, takozvani centar za studentsko organizovanje bio bi svojevrsni inkubator za različite inicijative studenata, tržište informacija i mesto za savetovanje, kao i za pravnu pomoć studentima. Takođe, on bi bio most prema inistitucijama koje nisu u sastavu univerziteta, ali čiji je rad značajan za položaj studenata: studentska poliklinika, studentski domovi, zdravstveno potporno udruženje i slično. Bez ovog centra, koji bi bio košnica studentskih aktivnosti, studentski parlament je samo prazno birokratsko telo čiji rad i odluke ne doprinose na pravi način boljem položaju studenata na univerzitetu i u društvu.

Da bi centar za pomoć studentima uspešno funkcionisao potreban je novac, koji državni univerziteti pribavljaju iz republičkog budžeta kao sredstva za svoje redovne aktivnosti. Na taj način bi finansije za studentske inicijative, kojima diskreciono raspolaže Ministarstvo prosvete, bile predate na raspolaganje demokratski izabranim studentskim strukturama na univerzitetima. Time se smanjuje mogućnost uticaja vlasti i stranaka na studentske predstavnike, što danas ponovo postaje aktuelna tema. Prednacrtom zakona definisani su i jedinstveni standardi na nivou Republike koji u studentskim parlamentima omogućavaju adekvatno predstavljanje osoba sa hendikepom, manjinskih grupa i manje zastupljenog pola. Takođe, primena standarda bolonjskog procesa podrazumeva ravnopravno učešće studenata u upravljanju univerzitetom i visokim obrazovanjem, za šta, i pored velikih pomaka, kod nas ne postoje odgovarajući instrumenti. Autonomija univerziteta se, nažalost, često zloupotrebljava za nesmetano izbegavanje neophodnih obrazovnih i institucionalnih reformi. Budući da se svaki pritisak države (osnivača) za sprovođenje reformi predstavlja kao politički upliv, jedino predstavničke strukture studenata mogu da iznutra zagovaraju preko potrebno osavremenjivanje visokoškolskih institucija.

I pored sasvim jasnih potreba za njegovo donošenje, zakon o studentskom organizovanju leži zaključan u nekoj od fioka naših birokratskih institucija i ostaje nejasno kakvom političkom kalkulacijom je tu ostao i kakva ga sudbina čeka posle novih izbora.

Srećko Šekeljić

STUDENT, januar 2007.

ZA REVITALIZACIJU DRUŠTVA

„Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje“

S: Vi ste odlučili da živite u Srbiji, ali mladi i obrazovani građani su tokom devedesetih godina masovno napuštali našu zemlju i svoj život nastavljali u inostranstvu, a ovaj trend, iako u znatno manjoj meri, postoji i danas. Šta će, prema Vašem mišljenju, motivisati mlade da ostanu u Srbiji?

Tadić: Mladi ljudi kao najvitalniji deo društva imaju prirodno snažan nagon za samoodržanjem. Zato su devedesetih, u godinama krize i beznađa, pronalazili načina da sebi obezbede egzistenciju i budućnost. Kad država Srbija obezbedi stabilan i ubrzan ekonomski razvoj i kad mladi, bez obzira da li žive u selu ili gradu, vide mogućnost ostvarenja svojih životnih ciljeva ovde, neće ni imati potrebe da odlaze trbuhom za kruhom. Stabilna Srbija u koju se investira i koja otvara na hiljade novih radnih mesta, u kojoj produktivnost i životni standard rastu zadržaće i povratiće svoju mladost i svoju pamet. Bez obzira da li su u pitanju mladi naučnici, umetnici, inženjeri, lekari ili su u pitanju majstori, zanatlije, poljoprivrednici. Jaka Srbija koja ide evropskim putem može biti siguran dom i za mlade ali i njihove roditelje.

S: Srbija se od većine zemalja Saveta Evrope razlikuje i po tome što do sada nije imala strateški dokument za sistemsku brigu o mladima. Vlada Srbije je u 2007. godini sastavila nacrt Nacionalne strategije za mlade koji bi trebalo da bude usvojen u martu ovee godine. Da li mislite da će ovakav dokument pomoći poboljšanju ukupnog polaožaja omladine u našoj zemlji?

Tadić: Ne verujem da postoji dokument koji će sam po sebi rešiti probleme, ali svakako, potrebno je kao preduslov takav strateški plan doneti. Zato je važno da mladi iskažu svoju volju na ovim izborima. Treba jasno da kažu, da su za stabilnost, razvoj i svoju životnu perspektivu. Treba time da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje. Istinita je, mada otrcana fraza, da su mladi budućnost svakog društva, ali od mladih zaista očekujem da ne dozvole da bilo ko dovodi u pitanje njihovu sopstvenu budućnost.

S: Danas se suočavamo sa sve većim porastom iznosa školarina i taksi na državnim fakultetima, čime se praktično smanjuju šanse građana da se školuju i izađu na tržište rada kao visoko kvalifikovan kadar. Da li ovo stanje stvari treba menjati i kako?

Tadić: Slažem se da studiranje nije jeftino. Ovako bih postavio stvari. S jedne strane je neosporni interes Srbije da ima povećanje broja visokoobrazovanih stručnjaka. S druge strane imamo trenutnu situaciju u ekonomiji naše zemlje. U sadašnjim okolnostima oni najbolji studenti koji polože prijemne ispite ulaze u kvotu vlade i finansiraju se sa budžeta. Ostali plaćaju godišnje školarine koje su od nešto više od 1000 evra. Ne računajući nekoliko skupljih fakulteta, kao što je stomatološki ili fakultet filmskih umetnosti, na kojima plaćaju još više… Neki fakulteti uveli su i dodatne takse za studente kako bi nadomestili manjak sredstava koji dobijaju od države za svoje tekuće potrebe i tu je prostor u kome bi, pametnom državnom politikom, mogao da se studentima olakša smanjenjem taksi koje plaćaju. Druga stvar koju bi država mogla da učini jeste formiranje državnog stipendijskog fonda u kojem bi participiral privreda i koja bi time mogla da direktno pomogne dobrim studentima i da ih na kraju studija i prihvati. Dakle kompanije i privredni sistemi bi mogli da stimulišu stručni kadar koji im je potreban i da na koncu dobiju mladog stručnjaka koji je upravo edukovan za potrebe posla koji ga čeka. A mladi bi imali sigurnost i znali bi da će im se svi napori i vredno učenje na kraju isplatiti.

S: Naša zemlja do kraja januara treba da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Koji je konkretan značaj tog sporazuma za građane Srbije?

Tadić: Najveći broj stavki tog ugovora odnosi se na saradnju naše privrede, naših trgovaca sa EU. Zbog toga se i pitam šta je interes onih koji zagovaraju nepotpisivanje jednog takvog dokumenta. Kome može biti u interesu da osujeti privredu Srbije i spreči je da se razvija? Kome može biti interes da mladi stručni ljudi ponovo dodju u situaciju da traže alternativu životu sa jasnom perspektivom u svojoj rođenoj zemlji? Ima onih čiji je interes da profitiraju na nesreći naroda, ali takva politika u Srbiji više nikada ne sme da pobedi.

S: Kakve stavove o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji iznose visoki evropski zvaničnici u razgovorima sa Vama?

Tadić: Ima mnogo ljudi i u Evropi i svuda u svetu koji imaju visok stepen simpatije prema našoj zemlji i dobro razumeju probleme kroz koje prolazimo. Ima i onih koji to razumeju slabo ili uopšte ne razumeju. Trudim se da prve približim još više a drugima dam argumente da preispitaju svoje stavove. Nema tu mnogo filozofije. Za svoje interese moramo se boriti uporno, diplomatsku inicijativu moramo stalno voditi jer mnogo je toga propušteno i ispušteno u prošlosti. Srbiji su potrebni prijatelji i saveznici i ja neću odustati od napora da ih i steknemo.

S: Da li mislite da postoje prepreke koje sami sebi postavljamo u procesu evropskih integracija?

Tadić: Evo, recimo nametanje lažne dileme Kosovo ili Evropa je jedan primer. Neću da budem grub i kažem da je to najobičnija podvala pa ću reći da je – zamena teza. Da je Srbija članica EU nikome ne bi ni palo na pamet da razmišlja o nekakvoj nezavisnosti Kosova. Svaki korak u napretku Srbije ka EU još je jedno ojačanje veze sa našom južnom pokrajinom.

S: Često se čuju komentari da pregovori oko statusa Kosova i Metohije postaju tema nad temama u Srbiji, čime se konkretni životni problemi građana zanemaruju ili stavljaju u drugi plan. Kakvo je Vaše mišljenje o ovim ocenama?

Tadić: Kosovo se brani diplomatijom, argumentima i pravom i to država čini u pregovorima o budućem statusu KiM. Ali Kosovo se brani i osnaživanjem naše ekonomije. Ne verujem da postoji iko ko se bavi politikom a da mu to nije jasno. Nažalost ima onih koji mogu ostvariti uspeh samo na populizmu i demagogiji. Kosovo je svakako centralni problem zemlje, ali samo jaka i evropska Srbija može da se izbori za interese svakog gradjanina i same države.

S: Kakve su perspektive za poboljšanje ekonomske situacije u Srbiji u skorijoj budućnosti?

Tadić: Srbija ima otvorene mogućnosti i niko nam neće biti kriv ako ponovo propustimo šansu.

S: Da li smatrate da naša zemlja ima potencijal da postane lider u regionu? Koji su naši resursi za to?

Tadić: Srbija mora u najhitnijem roku da završi najznačajnije infrastrukturne projekte, mrežu auto puteva i da revitalizuje železnicu. Zaboravili smo da više nismo zemlja koja ima more i pod hitno moramo da sebi ostvarimo vezu sa Jadranom, obnovom pruge i izgradnjom auto puta prema luci Bar i ostvarivanjem veze sa lukom Konstanca u Rumuniji. Takodje u punoj meri moramo iskoristiti povoljnu okolnost da smo podunavska zemlja i izgradnjom lučkih kapaciteta na Dunavu moramo osnažiti najjeftiniji transport roba, čime ćemo biti konkurentno tržiste i učinićemo proizvodnju u našoj zemlji rentabilnom za mnoge investitore. Time ih u stvari privlačimo da svoje proizvodne pogone otvaraju kod nas, a ne u drugim okolnim zemljama. Mnogi od njih jako dobro znaju koliko mnogo kvalifikovanih i stručnih ljudi imamo, a taj ljudski faktor jedna je od najvećih naših komparativnih prednosti. Ne smemo da je ne iskoristimo.

S: Koja je danas uloga mladih ljudi u razvijanju potencijala Srbije i njene promocije u regionu i svetu?

Tadić: Neki strani privrednici koji rade kod nas rekli su mi više puta da su fascinirani kvalitetom naših ljudi. Brojem onih koji govore engleski ili poznaju modernu digitalnu tehnologiju. S druge strane sretao sam naše vrhunske stručnjake, u Čikagu recimo, u hedkvorteru Motorole, u Volvou u Švedskoj, na mnogim mestima. Drago mi je što su uspeli da pronadju posao koji odgovara i njihovom obrazovanju i njihovim željama. Ali ubeđen sam da Srbija može da bude snažna i srećna zemlja iz koje ni jedan dr Stojković neće morati da ode i u kojoj će moći da se ostvari u punom kapacitetu. U kojoj će mladić ili devojka sa sela moći da razvijaju svoje gazdinstvo, svoju farmu, i ostvaruju život koji neće biti zakinut ni za jedan kvalitet u odnosu na ono što imaju njihovi vršnjaci u Danskoj, Grčkoj ili Nemačkoj. Ali ništa se od toga neće desiti ako mladi Srbije ne kažu svoju reč 20. januara 2008.

Antrfile

Tadić: Dok sam studirao, svoju karijeru sam započeo kao kolporter. Prodavao sam novine, između ostalih i „Student“. Nikada nemojte da se stidite posla koji radite ako ga obavljate pošteno i savesno – evo ja sam uvek bio spreman da se latim posla, jer sam jedino na taj način uspevao da budem nezavistan i svoj. Okušao sam se i kao novinar u omladinskom radijskom programu „Indeks“. Kao i uvek, dao sam sve od sebe, ali se ispostavilo da novinarstvo ipak nije moj poziv. I tekstove koje sam pisao su urednici uglavnom karakterisali kao suviše analitične i hermetične, pa sam i u „Studentu“ retko objavljivao. Zapravo, kao mladog opozicionara, uvek me je više privlačio aktivizam i rad na rešavanju konkretnih problema u društvu.

Srećko Šekeljić

STUDENT, januar 2007.

 

 

Istraživanje nad studentskom populacijom u četiri univerzitetska centra u Srbiji pokazala da samo 10,2% mladih glasa

 

 

 

Nacionalnu kampanju za povećanje izlaznosti mladih na predsedničke izbore 2008. godine, zajedno su pokrenule mreže Studentske unije, Saveza studenata i Studentske asocijacije. Zajedništvo u pitanjima od opšteg značaja za mlade ove organizacije su pokazale u aktivnostima oko izrade Zakona o visokom obrazovanju 2003-2005. godine, u kampanji za zaštitu prava diplomiranih i njihovo izjednačavanje sa masterima 2006-2007. godine, u postupku osnivanja resornog ministarstva zaduženog za pitanja mladih 2007. godine, a danas ukazuju na izuzetnu važnost učešća mladih u donošenju odluke o tome ko će da zastupa interese svih građana naše zemlje.

 

Studentska unija Srbije je po završetku prethodnih parlamentarnih izbora obavila istraživanje nad studentima u četiri univerzitetska centra, čiji su rezultati bili zabrinjavajući – samo 10,2 odsto mladih ljudi, uzrasta od 18 do 30 godina, spremno je da glasa na izborima.

 

Kampanja „Izbori nisu lutrija – izaberi svoju budućnost!“ ima za cilj da pokrene mlade da preuzmu odgovornost za stanje u društvu i da učestvuju u izboru predsednika Srbije. Ona je deo programskih aktivnosti studentskih organizacija kojima nastoje da motivišu mlade da se uključe u donošenje svih odluka koje se na njih neposredno odnose, kako na svojim univerzitetima i studentskim domovima, u KONUS-u, Vladi i Skupštini, tako i na samim izborima.

 

Kampanja se sprovodi u većini univerzitetskih gradova naše zemlje: u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Vranju, Aleksincu, Kragujevcu, Užicu, Kraljevu i Jagodini. Učesnici kampanje ističu važnost učešća mladih na izborima u direktnim razgovorima sa studentima, organizovanjem motivacionih okupljanja i koncerata, tribina i diskusija, akcija i performansa, zatim apelovanjem putem letaka, plakata i promotivnog materijala i organizovanjem autobusa za besplatan prevoz studenata iz univerzitetskih centara do njihovih biračkih mesta u drugim krajevima Srbije. Poruka ovih aktivnosti je jasna, predsednika ne dobijamo – predsednika biramo.

 

Da bi mladi ostali da žive u Srbiji, oni moraju i da preuzmu odgovornost za njeno oblikovanje, a država treba da obezbedi da se glas mladih čuje i poštuje. Ova populacija je više puta dokazala da ona može da bude generator javnog mnenja koji je sposoban da čitavoj naciji bude podstrek u prelomnim vremenima za napredak društva. Uprkos tome, među mladima danas postoji visok stepen izborne apstinencije, a istraživanja pokazuju da su glavni uzroci tome verovanje da oni sami ne mogu da promene situaciju u zemlji i da institucije sistema nemaju sluha za njihove potrebe. Međutim, samo akcijom možemo doći do promena, a omladinski pokreti su to dokazali bezbroj puta u našoj burnoj istoriji. Sve tri sindikalne studentske organizacije (koje su inače jedna drugoj konkurenti) pozivaju na međusobnu solidarnost i na jedinstvo oko dostizanja opšteg dobra i ostvarenja ciljeva koji su značajni za celokupnu populaciju studenata i svih mladih građana Srbije. Zajedničkim nastupom nastoje da dokažu da je dogovor moguć, a složnost oko temeljnih principa neophodna. Time već daju značajan primer zvaničnicima naše zemlje i njenih političkih stranaka.

 

Studenti igrali značajnu ulogu u svim periodima novije istorije Srbije. Počeci studentskog organizovanja na našim prostorima se vezuju za 1852. godinu kada je osnovan Fond za pomoć siromašnim studentima kojim su upravljali i sami studenti. Mladi učenjaci su potom osnivali studentske klubove koje je 1867. natkrililo krovno udruženje „Pobratimstvo“, čiji su članovi bili mnogi budući velikani naše zemlje. Omladinci su branili Srbiju u balkanskim ratovima 1912. i 1913. kao i u svetskim ratovima 1914-18. i 1941-45 godine. Učestvovali su u brojnim obnovama i izgradnjama zemlje nakon ratova. Studenti su bili nosioci protesta i borbe za pravednije društvo 1968, protiv političkog jednoumlja 1991, protiv krivotvorenja izbornih rezultata 1996/’97, za očuvanje autonomije univerziteta 1998, protiv bombardovanja Srbije 1999. i ponovo protiv krivotvorenja izbornih rezultata 2000. godine. Naposletku, od 2001. godine do danas, studentske organizacije aktivno rade na uvođenju institucionalnih promena i na uključivanju mladih u procese donošenja svih odluka koje se na njih neposredno odnose.

 

 

Srećko Šekeljić

   

STUDENT, oktobar 2007.

Omladinska politika  

Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo   

U svojoj prezentaciji, novoformirano Ministarstvo omladine i sporta navodi da je tokom desetogodišnjeg perioda, od 1990. do 2000. godine, preko 500.000, mahom mlađih i dobro obrazovanih građana, napustilo Srbiju. Pored toga, postoje i procene stručnjaka da je tokom dvadesetog veka, od 1900. do 2000. godine, naša zemlja izgubila preko 12 milijardi evra usled „odliva mozgova“. Mada je preciznost ovih procena diskutabilna, pojava koju one opisuju je nesumnjivo alarmantna. Iako istraživanja pokazuju da je trend migracije mladih u inostranstvo od početka 21. veka oslabio u odnosu na prethodnu deceniju, jasno je da on i dalje postoji. Najveći problemi mladih vezuju se za nezaposlenost, rešavanje stambenog pitanja, mobilnost, obrazovanje, kulturu, zdravlje i učestvovanje u donošenju odluka. 

Zaposlenost? 

Prema ovogodišnjim podacima, na evidenciji Nacionalane službe za zapošljavanje se nalazi oko 300.000 mladih do 30 godina starosti. Dok opšta stopa nezaposlenosti iznosi oko 22 odsto, stopa nezaposlenosti za uzrast od 15 do 25 godina je 48,8 procenata, čime naša zemlja nadmašuje stope nezaposlenosti mladih u većini susednih zemalja. U zemljama Jugoistočne Evrope nezaposlenost mladih ljudi uveliko prelazi 30 procenata, dok je procenat nezaposlenih uzrasta od 15 do 24 godina starosti u zemljama EU oko 16 odsto. Prema istraživanju „Ispitivanje položaja i potreba mladih Srbije u lokalnim zajednicama“, koje su Građanske inicijative sprovele pre dve godine, čak 43 procenata mladih koji su zaposleni nema stalno zaposlenje. Oko 41 odsto njih koji rade nisu prijavljeni, odnosno rade „na crno“, dok za preostalih 49 odsto poslodavci uplaćuju doprinose koji ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.  

Uglavnom se pominje da su uzroci nezaposlenosti slab priliv direktnih stranih investicija, koje bi trebalo da omoguće otvaranje novih radnih mesta, veliki procenat mladih  koji nemaju ni četvrti stepen stručne spreme (oko 60%), kao i sistem školstva koji je neprilagođen potrebama tržišta rada, čime se praktično generiše neupotrebljiva radna snaga. Rešavanje ovog problema je nemoguće bez sveobuhvatnog i sistematskog pristupa, pa su nacionalne službe za zapošljavanje iz Albanije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Srbije na svom zajedničkom sastanku prošle godine ukazale na potrebu pokretanja zajedničkog projekta u cilju smanjenja broja nezaposlenih među mladima.  

Samostalnost? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa, čitavih 70 procenata mladih uzrasta od 21 do 30 godina živi sa svojim roditeljima. Četvrtina ispitanika ne zna kako može da reši svoj stambeni problem, samo devet posto njih planira da uzme stambeni kredit, a šest procenata planira da živi kao podstanar. Oko 60 odsto mladih se uzda u nasleđivanje stana ili kuće i u život sa roditeljima. Usled nezavidnog materijalnog položaja, mladi ne samo da imaju ozbiljne prepreke u započinjanju samostalnog života, već se suočavaju sa poteškoćama i kada žele da makar na kratko napuste roditeljski dom. Iako je preko 80 procenata njih spremno da odu na putovanje, petina njih u proteklih pet godina nije imala priliku da ode na letovanje, dve trećine ispitanika nije išlo na zimovanje, dok preko polovine nije putovalo u inostranstvo. Kako se navodi u „Dokumentima za formiranje Kancelarije za mlade“ Koalicije mladih Srbije, samo šest odsto mladih naše zemlje u proseku jednom godišnje ima prilike da ode u inostranstvo, dok njihovi vršnjaci iz EU upravo u ovom uzrastu najviše putuju.  

Ove teškoće u osamostaljivanju vode do tzv. problema iznuđene produžene mladosti. Imajući u vidu određene zakonske povlastice, naša država u kategoriju mladih formalno ubraja osobe do navršenih 26 godina života. Međutim, gornjom granicom mladosti se obično smatra opredeljivanje na samostalan život, u smislu sklapanja braka i zasnivanja porodice. Iako se ovaj kriterijum može smatrati zastarelim konceptom, ipak je indikativan porast prosečne starosti mladoženja i nevesta. Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku, u 2005. godini je prosečna starost mladoženja bila 32 godine, a nevesti 28,2 godine, pri čemu je u oba slučaja zabeležen porast u odnosu na 1995. godinu. Jasno je da fenomen produžene mladosti u Srbiji najčešće nije stvar izbora ili luksuza, već stvar prinude. 

Obrazovanje? 

Obrazovanje je proces koji traje čitavog života, a koji omogućava ostvarenje i razvoj potencijala individue. U našoj zemlji je omogućavanje osnovnog obrazovanja zakonska obaveza, za razliku od srednjoškolskog i visokog obrazovanja. Prema istraživanjima Svetske banke, osnovnu školu upiše oko 98 odsto dece, ali je 28 odsto nikada ne završi. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, samo 40 procenata mladih ima završenu srednju školu. Svega oko 25 procenata maturanata se opredeljuje za upis na univerzitet, ali nalazi iz 2002. godine pokazuju da čak 70 odsto studenata odustane od studija. Ovi podaci jasno govore da je sistem školstva teško prohodan i da tek neznatan broj onih koji upišu osnovnu školu na kraju uspe da stekne i visoko obrazovanje. I pored toga, procenjuje se da čak 95 odsto diplomaca ne može da se zaposli bez dodatne obuke.  

Iako u Srbiji ima oko milion nezaposlenih, postoji i oko 50 hiljada upražnjenih radnih mesta, jer među nezaposlenima nema dovoljno onih sa traženim kvalifikacijama, znanjima i veštinama za rad na ovim poslovima. Pored formalnog obrazovanja, koje se stiče kroz sistem školstva i čije kvalifikacije država priznaje, razni oblici neformalnog obrazovanja nisu prepoznati na adekvatan način. Programi obuke i edukacije koje organizuju brojne ustanove i udruženja su vrlo ograničenih kapaciteta i ne postoji odgovarajuća informisanost poslodavaca i obrazovnih ustanova o kvalitetu i učincima ovih programa. S druge strane, tzv. životno obrazovanje zavisi od raznovrsnosti kulturnog sadržaja, pokretljivosti mladih, informisanosti, uticaja porodice i komunikacije sa okruženjem.  

Kultura? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa iz 2005. godine, trećina ispitanika smatra da je poboljšanje kulturnih i sportskih sadržaja neophodno da bi većina mladih ostala i bila srećna. Nedostatak kulturnih dešavanja za mlade je ocenjen kao najveći problem odmah posle nezaposlenosti i narkomanije.  

Istraživanje Centra za proučavanje alternativa iz 2004. godine, pod nazivom „Mladi izgubljeni u tranziciji“, pokazalo je da više od polovine ispitanika izuzetno retko odlazi u biblioteku i pozorište, a još ređe u muzeje i galerije. Razlozi za retko posećivanje institucija kulture su nizak ekonomski standard mladih i neadekvatna ponuda kulturnih sadržaja, ali i nedostatak slobodnog vremena što se pre svega odnosi na zaposlene. Istraživanje pokazuje da, zbog svega navedenog, većina mladih učestvuje samo kao pasivni konzument proizvoda masovne kulture. 

Participacija? 

Iako su tokom devedesetih godina prošlog veka bili nosioci društvenih promena i političke avangarde, danas se često pominje da među mladima vlada apatija. Nemogućnost uticaja na donošenje odluka u ustanovama koje se bave mladima i u institucijama vlasti, izaziva nepoverenje prema institucijama i rezultuje isključivanjem iz javnog života. Istraživanje Građanskih inicijativa pokazuje da čak 64 procenata veruje da bi svojim učestvovanjem, inicijativom i savetima moglo da doprinese rešavanju problema mladih. Pritom, oko polovina njih ocenjuje da su glavni nosilac stvarnog rešavanja problema mladih upravo institucije vlasti. Anketa Koalicije mladih Srbije iz 2005. godine pokazuje da skoro dve trećine mladih ne veruje da će država u naredne dve godine učiniti išta za mlade po pitanju zaposlenja, stambenog prostora, obrazovanja, putovanja i sl.  Omladinske organizacije su od 2000. godine imale samo sporadičan uticaj na donošenje bitnijih odluka u društvu. Značajniji pomak u omladinskoj participaciji u odlučivanju postignut je pre svega na univerzitetima, uvođenjem tzv. „bolonjskih“ standarda. Studenti su učestvovali u izradi zakonske regulative iz oblasti visokog obrazovanja, studentskog standarda i studentskog organizovanja i imaju svoje predstavnike u svim organima univerziteta, čiji je zadatak da zastupaju studentske interese.  

Kod nas još uvek ne postoje mehanizmi za učešće mladih u donošenju odluka organa lokalne samouprave i državne uprave, iako su standardi omladinske participacije utvrđeni brojnim dokumentima na nivou Saveta Evrope i Evropske unije. Omladinski savet Srbije, koji bi trebalo da natkriljuje sve omladinske organizacije i da zastupa interese mladih na nacionalnom nivou, već odavno ne funkcioniše a njegov naziv je kompromitovan špekulacijama oko sumnjivih otuđivanja društvene imovine. Do ove godine nismo imali nijedno državno telo koje bi bilo matično za pitanja mladih i tek je nakon intenzivnih pritisaka omladinskih organizacija osnovano zasebno ministarstvo čiji je zadatak da izradi i sprovodi Nacionalnu strategiju za mlade. 

Nacionalna strategija za mlade 

Odmah po svom konstituisanju, novo Ministarstvo omladine i sporta počelo je sa pripremanjem izrade Nacionalne strategije za mlade. Ova strategija predstavlja sveobuhvatnu, inter-sektorsku i dugoročnu aktivnost države usmerenu ka razvijanju potencijala mladih, koji čine najznačajniji resurs svakog društva. Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo.  

U zajedničkom dokumentu svetskih omladinskih organizacija i organizacija za mlade, pod nazivom Nacionalna omladinska politika, izneseno je niz preporuka o tome kako država treba da tretira pitanje mladih. Njihovom primenom treba da se stvori okruženje koje omogućava mladima da se razviju u onakve osobe kakve su potrebne društvu da bi napredovalo u budućnosti. To pre svega treba da bude politika države, a ne vlade i da bude plod višepartijskog, nacionalnog saglasja, zasnovan na konsultovanju svih zainteresovanih, a pogotovu same omladine. Nacionalna omladinska politika treba da održava celovit pristup i da objedinjuje sve sektorske strategije različitih ministarstava u oblastima u kojima se one odnose na položaj mladih.  

Vlada Srbije je u avgustu oformila Radnu grupu za izradu Nacionalne strategije za mlade, koju čine predstavnici 12 ministarstava, a kojom predsedava državna sekretarka za omladinu, Vesna Piperski Tucakov. Predviđeno je da u izradu strategije budu uključene sve zainteresovane strane, a iz budžeta je za ovu namenu izdvojeno 150 miliona dinara. Podršku procesu će činiti šest savetodavnih odbora, i to: omladinskih NVO, zatim Narodne skupštine, podmladaka stranaka, lokalnih vlasti, poslovnog sektora i međunarodnih partnera. Pored toga, do sada su sprovedena i dva konkursa za angažovanje omladinskih NVO na stručnim i tehničkim poslovima oko izrade strategije, kako bi se omogućilo što šire učešće mladih u razvijanju ovog dokumenta, čiji nacrt treba da bude dovršen do kraja godine.  

Evropsko iskustvo 

Savet Evrope i EU formalno sarađuju u oblasti omladinske politike od 1998. godine, a od 2003. saradnja je proširena i na Evro-mediteranski region (osnovan 1995. u Barseloni sporazumom koji su potpisali šefovi diplomatije 27 zemalja Evrope, Severne Afrike i Bliskog Istoka, kao i predstavnici SE i EU). Ovi regioni čine tri tzv. “stuba” Okvirnog sporazuma o partnerstvu koji objedinjuje aktivnosti poput obuke mladih, istraživanja i razvoja standarda za državne i evropske strategije, a uglavnom se odnose na: obrazovanje, zapošljavanje, ekonomski položaj, učešće u odlučivanju, mobilnost, ljudska prava, inter-kulturni i inter-religijski dijalog mladih. Srbija ove zahuktale procese, nažalost, još uvek vreba iz prikrajka.  

EU već vidi mlade kao savetnike i stručnjake u pitanjima koja se na njih neposredno odnose. Iako je nivo dijaloga izuzetno visok, sama konsultativna uloga se ipak smatra nedovoljnim nivoom učešća mladih u donošenju odluka. Omladinska politika je još uvek u nadležnosti zemalja članica, mada se one uglavnom rukovode standardima usaglašenim na nivou Unije. Prvi skup standarda za nacionalne omladinske politike, EU je objavila u dokumentu pod nazivom Bela knjiga o politici za mlade koji je usvojen 2001. godine. Tada je pokrenut i poseban program Evropske komisije koji se bavi mladima. Zatim, usledilo je razmatranje pitanja koja nadilaze nacionalne okvire, poput zapošljavanja, mobilnosti i obrazovanja, što je rezultovalo usvajanjem Evropskog pakta za mlade 2005. godine i uvođenjem tzv. strukturnog dijaloga. Na svakih šest meseci se održava po jedna konferencija mladih o trošku zemlje predsedavajuće EU na kojima se procenjuju i usavršavaju postojeće strategije. Pored toga, na svakih 18 meseci održava se Evropska nedelja mladih koja je, pored centralne konferencije u kojoj učestvuju i visoki evropski zvaničnici, sačinjena od niza manifestacija i diskusija širom EU.  

Centralni događaj ovogodišnje Evropske nedelje mladih pod nazivom “Mladi u akciji!”, odigrao se u Briselu. Na ovoj koferenciji su usvojeni zaključci koji, između ostalog, predlažu jačanje identiteta EU institucionalnim merama poput: jačanja granica EU naspram granica zemalja članica, uvođenja jedinstvenog predstavnika u Savetu bezbednosti UN i pokretanja referenduma 2009. godine o prijemu balkanskih zemalja u Uniju. Takođe, predložene su i mere koje se odnose na lakšu mobilnost mladih iz zemalja koje nisu članice EU i na priznavanje kompetencija i veština koje se stiču putem neformalnog obrazovanja. Predstavnici mladih u EU se i dalje bore za jačanje partnerskog odnosa u donošenju odluka koje se odnose na tamošnju populaciju mladih, ali i na njihove vršnjake iz zemalja koje pretenduju na članstvo u Uniji. U Srbiji situacija stoji neuporedivo gore, jer mi nemamo ni temeljnija istraživanja, a kamoli polazna dokumenta za osnaživanje položaja mladih. Omladinska participacija u izradi ovih dokumenata i u njihovom sprovođenju je veliki izazov za naše institucije koji tek treba da postane aktuelan.  

Srećko Šekeljić

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

  

STUDENT, jun 2007. 

Studentski parlament Univerziteta u Beogradu

Na konstitutivnoj sednici Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, koja je održana u aprilu, rektor Branko Kovačević, prorektorka Neda Bokan i tadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović su osnivanje ovog tela nazvali „istorijskim“. Prvi put u svojoj dugoj istoriji, Univerzitet je dobio legalno i legitimno predstavničko telo studenata, što ipak nije prošlo bez sporova, kako je to već uobičajeno u Srbiji. Za prvog predsednika Studentskog parlamenta izabran je Nemanja Petrović, student-prodekan Poljoprivrednog fakulteta, a za potpredsednicu Kristina Davidović, student-prodekan Medicinskog fakulteta. Studentski parlament crpi svoj legalitet iz Zakona o visokom obrazovanju i Statuta, kojima je definisan kao jedan od četiri organa Univerziteta, pored Saveta (organ upravljanja), rektora (organ poslovođenja) i Senata (stručni organ). Svoj legitimitet Parlament dobija na slobodnim, neposrednim izborima na kojima studenti tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike, pri čemu svaki student ima pravo da se kandiduje. Ovaj studentski organ u vrhu Univerziteta treba da vrši kontrolu rada cele ustanove, delegira svoje predstavnike u druge univerzitetske organe i nacionalna tela u kojima zastupa i štiti interese studenata. Osnovne nadležnosti Parlamenta studente uključuju u rešavanje pitanja koja se tiču kvaliteta nastave, efikasnosti studiranja, uvođenja ECTS-a i unapređenja studentskog standarda. Osnivanje Studentskog parlamenta je rezultat borbe za institucionalizovanje učešća studenata u upravljanju Univerzitetom koju su studentski predstavnici i organizacije udruženim snagama vodili godinama unzad. Studentske organizacije su u tom periodu zajedno vršile pritisak da se uvaže legitimni interesi studenata prilikom izrade i donošenja zakona, statuta i odluka na nacionalnom i univerzitetskom nivou. Tada su studenti su dobro promišljenim akcijama demonstrirali univerzitetskim funkcionerima i prosvetnim vlastima da su mladi dovoljno energični da iznesu reforme i dovoljno zreli da budu partneri u upravljanju visokim obrazovanjem. Međutim, kada je napokon došlo do konstituisanja dugo pripremanog Studentskog parlamenta, ovo programsko jedinstvo je zasenjeno javnim ispadima koji podsećaju na one već viđene u Skupštini Srbije.  

Mala Skupština 

Konstitutivna sednica je trajala više od tri sata jer se Pravilnik o radu usvajao stav po stav, pri čemu se otvarala diskusija za svaku rečenicu u tekstu. Studentska unija Srbije, koja je osvojila ukupno sedam od 42 mesta u Studentskom parlamentu, tokom čitave sednice je kritikovala rad Parlamenta a posebno, kako se navodi u njenom saopštenju, „decenijama građen monopol Saveza studenata Beograda“. U svom saopštenju SUS ocenjuje i da su prvu sednicu parlamenta pratile „samovolja, političke zakulisne radnje i nepoštovanje osnovnih demokratskih principa“. S druge strane, Savez studenata Beograda je istakao da „studentske organizacije ne smeju da oponašaju političare, a pogotovo ne one koji ostrašćeno i žučno napadaju svakog neistomišljenika“, podsećajući da u Studentskom parlamentu odlučuje većina koju biraju svi studenti Univerziteta. „Nijedan član parlamenta ne sme sebi da dozvoli da, zarad interesa svoje organizacije, diskredituje instituciju Studentskog parlamenta i time ugrozi položaj čitave studentske populacije“, navodi se u saopštenju Saveza studenata, „jer mi smo tu da rešavamo konkretne probleme studenata“. Pored toga, SUS je prozvao i predsednika Studentskog parlamenta Nemanju Petrovića zbog njegovog članstva u Demokratskoj stranci Srbije, na šta je on odgovorio da je zamrzao članstvo u stranci. „Ne možete očekivati od građana da se politički opredele samo pred izbore, a da opet budu neopredeljeni kad izbori prođu“, kaže Petrović i dodaje da po njegovom mišljenju „svaki građanin treba da učestvuje u društvenom i političkom životu svoje zemlje“. Predsednik studentkog parlamenta kaže da je iznenađen upućenim kritikama, naglasivši da „u jednom demokratskom društvu niko ne sme da bude napadan zbog verskog, nacionalnog ili političkog opredeljenja, a svako može i treba da komentariše moj rad i postignute rezultate“. Inače, u Studentskom parlamentu ima i članova DS-a i LDP-a, kao i aktivista omladinskih i drugih nevladinih organizacija. Ono što se od mladih parlamentaraca svakako očekuje, je da zanemare pripadnosti klubovima i taborima i da svoju energiju usmere na goruće probleme reforme nastave, visokih školarina, statusa diploma, korupcije i studentskog standarda.

Srećko Šekeljić

STUDENT, jun 2007. 

Analiza prolaznosti u januarskom ispitnom roku   

Analize prolaznosti brucoša u januarskom ispitnom roku na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu pokazale su da nastavni programi nisu reformisani u skladu sa zakonom i standardima Bolonjskog procesa, kaže za „Student“ Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. Prema podacima Univerziteta u Beogradu, samo 16% brucoša je položilo sve predviđene ispite u januarskom roku. Sve ispite je prijavilo 51% brucoša, što znači da polovina njih nije ni planiralo da ispuni sve predviđene obaveze, a čak 34% nije položilo ni jedan ispit u ovom roku. Prolaznost je bila najgora na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu gde 89,5% studenata nije položilo nijedan ispit, a slede Geografski sa 80,4% i Filozofski fakultet sa 66,5% brucoša koji nisu uspeli da daju ni jedan jedini ispit u januaru. Ni Univerzitet u Novom Sadu, za koga se obično smatra da je najdalje stigao u reformama, nije ništa bolje prošao u analizama prolaznosti, zapravo – prošao je gore. Na novosadskom univerzitetu je samo 8,5 posto brucoša položilo sve ispite, a prolaznost je bila najgora na Poljoprivrednom fakultetu gde čak 99,6% studenata nije položilo ispit. Zakonom o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, predviđen je nov način studiranja, koji ukida praksu „prenošenja“ ispita za budžetske studente i zahteva „čišćenje godine“. Jelena Veljić podseća da novi propisi nalažu da student može da položi ispit iz samo tri pokušaja, a ukoliko ne uspe, moraće ponovo da sluša taj predmet sledeće godine i da izgubi mogućnost budžetskog finansiranja studija. Ovi standardi se uveliko primenjuju u uređenijim evropskim zemljama, gde 75-85%  studenata ispunjava sve svoje obaveze u roku. Da bi se postigla ovakva efikasnost naš Zakon je usklađen sa evropskim propisima, pa je njime predviđeno da student ne radi više od 40h nedeljno i da se do 70% ocene zarađuje stalnim radom tokom semestra. Sadašnji brucoši su na fakultete došli pravo iz srednjoškolskih klupa, još nenaviknuti na kampanjsko učenje, pa im odgovara kontinuiran rad i polaganje ispita iz više segmenata, putem testova, kolokvijuma, seminarskih radova i sl. Međutim, zabrinjavajuće loši rezultati prolaznosti u januarskom ispitnom roku pokazuju da reforma postoji samo na papiru a da u realnosti ona nije sprovedena ili su njeni ciljevi pogrešno tumačeni, upozorava Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. 

Reakcija Senata

Senat Univerziteta u Beogradu doneo je odluku da brucoši koji su upisali fakultet akademske 2006/07. godine mogu da upišu narednu godinu studija kao budžetski studenti čak iako ne „očiste“ godinu. Dovoljno je da daju uslov za upis u narednu godinu koji je važio za prethodne generacije studenata. Ova odluka je doneta jer, prema aktuelnim procenama, više od dve trećine studenata neće uspeti da položi sve ispite do oktobra. U januarskom ispitnom roku je samo 16% brucoša uspelo da položi sve predviđene ispite. U akademskoj javnosti se ocenjuje da je ovaj problem uzrokovan nedovoljnom reformisanošću nastavnih programa, ali ima i onih koji tvrde da studenti ne uče dovoljno.

STUDENT, jun 2007.

 

 

Konferencija evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Londonu   

Bijenalna konferencija ministara zaduženih za visoko obrazovanje iz 48 zemalja Evrope održana je 16. i 17. maja u Londonu. Tom prilikom, opšti stepen reformisanosti visokog školstva u Srbiji ocenjen je sa četvorkom na skali od 1-5, što našu zemlju ubraja među prvih deset u Evropi. Ovo je peta konferencija po redu od kada je 1999. godine potpisana Bolonjska deklaracija i time započet proces uspostavljanja jedinstvene Evropske zone visokog obrazovanja, čije osnivanje se očekuje 2010. godine. Naša zemlja je Bolonjskom procesu pristupila na ministarskoj konferenciji u Berlinu 2003. godine. Time smo preuzeli obavezu primene standarda visokog školstva koji su danas jedinstveni za sve evropske zemlje i koji omogućavaju mobilnost radne snage i studenata putem priznavanja stečenih kvalifikacija i perioda studiranja provedenih u inostranstvu. Na konferenciji ministara u Bergenu pre dve godine, Srbija je za stepen reformisanosti visokog obrazovanja dobila ocenu 2,2, čime je dospela na začelje Evrope, zajedno sa Andorom i BiH koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1. Tada smo loše ocenjeni zato što još uvek nije bio usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju, nismo imali adekvatan sistem kontrole kvaliteta, uvođenje dvociklusnih studija (3+2 ili 4+1 godine do master diplome) je još uvek bilo u fazi pilot projekata, zatim nije bio implementisan ECTS sistem i dr. U akademskoj javnosti se tada dosta polemisalo o izveštaju koji je naša zemlja podnela međunarodnoj Grupi za praćenje Bolonjskog procesa, a na osnovu kojeg smo dobili onako lošu ocenu. Naime, moglo se čuti da je izveštaj manjkav i da ne prikazuje realnu situaciju, jer se u njemu npr. navodi da na domaćim univerzitetima u tom trenutku uopšte nismo imali upisane studente na reformisane studije, što je bilo netačno.

U međuvremenu je donet novi Zakon o visokom obrazovanju, usvojeni su reformski statuti visokoškolskih ustanova, osnovana su nacionalna tela koja se staraju o visokom školstvu, usvojeni standardi za akreditaciju i evaluaciju, započeta izrada nacionalnog okvira kvalifikacija, osnovani su studentski parlamenti, a čak 90% brucoša je 2006/07. godine upisalo „bolonjske“ studijske programe. Međutim, kao što se pre dve godine kritikovalo da je izveštaj naše zemlje loše sastavljen, danas se može čuti da je naš ovogodišnji izveštaj previše optimističan i da je situacija na terenu drugačija nego što se prikazuje. Crna Gora je ove godine postala potpisnica Bolonjske deklaracije i sa dobijenom ocenom 2,7 trenutno je poslednja u Evropi. Našu zemlju u Londonu nije predstavljao dr Slobodan Vuksanović koji je do dan pred početak konferencije bio ministar prosvete i sporta. Delegaciju Srbije na ovoj evropskoj konferenciju činili su rektor Branko Kovačević, predsednik Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Ana Jakovljević, predstavnica Ministarstva prosvete, Nemanja Stamenčić iz Studentske unije Srbije i Nenad Đorđević, student-prorektor i predstavnik Saveza studenata Beograda.

 

 

STUDENT, jun 2007.

20 godina ERASMUS programa studentske razmene   

Ove godine se širom Kontinenta proslavlja 20 godina uspešnog rada ERASMUS programa, najrasprostranjenijeg i najrazvijenijeg programa akademske mobilnosti u Evropi. Jubilej se proslavlja čitavim nizom manifestacija koje sprovodi Erasmus Student Network (ESN), pod pokroviteljstvom Evropske komisije. Tim povodom organizuju se konferencije, okupljanja, panel diskusije, kao i „Erasmus mini-bus“, kojim studenti putuju kroz sve zemlje Evrope. U protekle dve decenije razvijene su dve vrste ovog programa: Erasmus/Sokrates i Erasmus Mundus. Erasmus/Sokrates je rezervisan samo za zemlje članice EU i još četiri zemlje (Island, Lihtenštajn, Norveška i Turska) i on otvara mogućnost da student završi semestar ili školsku godinu u drugoj zemlji a da pritom ne mora da plaća školarinu, dobijene ocene mu se priznaju na matičnom fakultetu i ima mogućnost da dobije finansijsku pomoć – džeparac. Ovim programom se vrši i razmena nastavnika, kao i stručna saradnja u reformi nastave.

Za našu zemlju je relevantan Erasmus Mundus program, koji ima četiri tzv. „akcije“. Prvu akciju čini organizovanje master programa, koje zajednički sprovode najmanje tri visokoškolske ustanove. Druga akcija se sastoji od obezbeđivanja stipendija za studente i predavače koji žele da učestvuju u ovim master programima, koji su poznati po svom kvalitetu. Trenutno postoji njih 80 za koje studenti iz Srbije mogu da konkurišu. Treća i četvrta akcija se sastoje od projekata međunarodne univerzitetske saradnje u izradi zajedničkih master programa i povećanju privlačnosti i dostupnosti evropskih univerziteta. Nijedan naš univerzitet ne učestvuje u programu i njegovim projektima iako za to postoji mogućnost, čime se propušta priliv značajnih sredstava u Srbiju. Ukupan budžet Erasmus Mundus programa za period od 2004. do 2008. godine iznosi 230 miliona evra, od toga samo za 2008. godinu odvojeno je čitavih 94 miliona evra. Dodatno, osnovan je poseban fond pod nazivom Western Balkans Window čiji budžet iznosi 4 miliona evra i koji će olakšati pristup evropskim master programima studentima iz regiona.

Srećko Šekeljić 

STUDENT, april 2007. 

NISKI UDARCI VISOKOM OBRAZOVANJU

Domaći sistem visokog školstva je u poslednjih mesec dana pogodila najveća afera još od 1998. godine, kada je tadašnja vlast pogazila autonomiju univerziteta, s tom razlikom što ova afera ne dolazi spolja – ona sistem nagriza iznutra

OBRAČUN

Sve je počelo sasvim slučajno, jednog vrelog junskog dana 2006. godine. Smederevska policija je radila svoj posao prateći svoju „stalnu mušteriju“, Sašu Jovanovića (36) iz Velike Plane, osumnjičenog za trgovinu kradenim automobilima. Da bi se izvukao iz obruča istrage koji se oko njega polako sužavao, jednom inspektoru je ponudio „sređivanje“ univerzitetske diplome ukoliko mu ovaj za uzvrat pomogne da zavara trag preprodaje skupih vozila. Istraga je ubrzo pokazala da je Jovanovića njegov posao uveo u visoko društvo Kragujevca, što mu je omogućilo da značajnije proširi svoju delatnost, naime, počeo je da se bavi visokim obrazovanjem. Posao je ustvari bio isti – nedozvoljena trgovina – samo je „roba“ bila manjeg gabarita. Ono što je počelo kao rutinska istraga prosečnog lokalnog kriminalca, za smederevske inspektore se završilo kao neočekivani izazov. Nabasali su na organizovanu prodaju ispita i univerzitetskih diploma u koju je direktno umešana grupa najviđenijih ljudi Kragujevca, koji su obavljali vrlo uticajne funkcije u srpskom društvu. Tako je počela sada već čuvena akcija „Indeks“. Rešen da prati trag do kraja, tajni agent MUP-a upisao se na kragujevački Pravni fakultet i preko posrednika, obeleženim novčanicama, plaćao mito za upisivanje ocena bez polaganja ispita. Umalo nije završio fakultet, kada je odlučeno da je putem tajnog snimanja prikupljeno dovoljno dokaza za privođenje inkriminisane grupe uglednih profesora i službenika fakulteta. Hapšenje osumnjičenih je pažljivo obavljeno u jednom danu, nakon čega im je Predrag Lukić, istražni sudija Okružnog suda u Smederevu, odredio pritvor. Kasnije je uhapšeno još par profesora istog fakulteta, do sada ukupno 11 (ne računajući honorarnu nastavnicu nemačkog jezika) od 23 koliko ih ima na Fakultetu – dakle, u pritvoru se nalazi skoro pola od ukupnog broja nastavnika! Uhapšeno je i nekoliko posrednika u trgovini ispitima, među kojima je jedna službenica beogradskog Pravnog fakulteta. Privedena su i lica za koje se sumnja da su kupovali ispite, a među njima su sin uhapšenog dekana Pravnog fakulteta u Kragujevcu i jedan policajac iz Požarevca. Ukratko, javnost je posle udarnih vesti u elektronskim medijima bila šokirana, ali se već iz prvih novinskih napisa dalo videti da je ovakva policijska akcija zapravo bila već dugo očekivana.

INDIKATORI

Na postojanje korupcije su još ranije ukazivale studentske organizacije. Dešavalo se da od svojih kolega čuju kako se hvale da predmet nisu morali da uče jer su platili za prelaznu ocenu. Drugi su se žalili da su zbog male prolaznosti na preteškom ispitu (koja često iznosi svega nekoliko procenata), posle više pokušaja regularnog polaganja, na kraju ipak bili prinuđeni da daju mito da bi uopšte mogli da nastave sa studijama. Glasine da je određeni ispit na prodaju su neophodni indikatori mogućeg postojanja korupcije. Ukoliko nema glasina, onda nema ni kupoprodaje ispita. Potencijalni kupac mora da zna da je određeni ispit na prodaju, zatim koliko košta i kome se plaća, da bi uopšte mogao da kupi „robu“. A ovakve informacije se, naravno, ne nalaze na oglasnoj tabli fakulteta, već se šire putem glasina koje su često vrlo precizne i detaljne. Potrebno je imati u vidu i da se koruptivno ponašanje ne svodi samo na trgovinu ocenama, već se vezuje i za prijateljske, rodbinske, poslovne i druge usluge.

Prvo empirijsko istraživanje postojanja korupcije na Univerzitetu u Beogradu obavio je Savez studenata Beograda, u saradnji sa Centrom za istraživanje tržišta FON-a, 2001/2002. godine. Tada je 36% studenata izjavilo da lično poznaje kolege upisane preko „veze“, dok je 67% samo čulo za takve slučajeve. Čak 37% lično poznaje studente koji su položili ispit preko „veze“, za novac, uslugu i sl. a 19% ispitanika poznaje profesora koji prima mito. Nakon ovog istraživanja Saveza studenata, Studentska unija Srbije je 2004. godine anketirala studente četiri državna univerziteta. Prema ovom drugom istraživanju, čitavih 98% studenata je čulo da neki od oblika korupcije postoji na njihovom fakultetu. Da profesorima može pomoći njihov uticaj kada bi se našli u istrazi povodom korupcije, misli 70% ispitanika, a 57% njih ne bi prijavili slučaj podmićivanja za polaganje ispita. 56% studenata državnih univerziteta smatra da korupciju u visokom obrazovanju ne kontrolišu odgovarajući organi. Ujedno, 47% studenata misli da je prepisivanje prihvatljivo.

Godine 2005. organizacija Transparentnost-Srbija je, u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, obavila prvo istraživanje nad asistentima, docentima i profesorima Univerziteta u Beogradu, koje takođe svedoči o postojanju korupcije u visokom školstvu. Da je osumnjičenih za korupciju na njihovom fakultetu bilo, tvrdi 35% ispitanih univerzitetskih radnika. Čak 48% nastavnika i saradnika smatra da su „prijateljske usluge“ dominantno koruptivno sredstvo, dok 20% njih smatra da je davanje novca najzastupljenije. Samo 19,8 posto ispitanika bi prijavilo svaku nezakonitost, bez obzira na moguće posledice. Od onih nastavnika i saradnika koji korupciju ne bi prijavili, 39,4 posto njih kaže da to ne bi učinili zato što ne veruju da bi se išta uradilo na njenom sankcionisanju.

Iako su ova tri istraživanja, na osnovu iskustava i mišljenja studenata i profesora, jasno pokazala da korupcija univerziteta postoji, nisu preduzeti konkretni koraci ka rešavanju ovog problema. Kao što se vidi iz rezultata istraživanja, posebnu poteškoću predstavlja strah i nespremnost da se uočen slučaj korupcije prijavi. Razlog tome je što ne postoje odgovarajući mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje koruptivnog ponašanja.

MEHANIZMI

Za korupciju se obično kaže da spada među najteže dokaziva krivična dela i upravo zato je najefikasnija borba protiv korupcije njena prevencija. Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije su nadležim organima predložili niz mera kojim će se pospešiti kako prevencija, tako i institucionalno ispitivanje i sankcionisanje ovakvih slučajeva. U tom smislu predloženo je razvijanje nacionalnih standarda za osiguranje transparentnosti polaganja ispita, razvijanje i primena Etičkih kodeksa za profesore i studente, kao i osnivanje univerzitetskih tela za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije. Ovu inicijativu su podržala sva republička tela koja se bave visokim školstvom, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje je pored navedenog dodao i zahtev Komisiji za akreditaciju da u proveri kvaliteta ustanova utvrđuje i stepen koruptivnog ponašanja.

Ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović je nakon razgovora sa studentima i rektorom Beogradskog univerziteta prof. Brankom Kovačevićem najavio izradu Pravilnika o polaganju ispita koji bi trebalo da smanji mogućnost korupcije. Ovim dokumentom bi bili utvrđeni standardi za pismeno i usmeno polaganje ispita, tako da se obezbedi javnost polaganja, a da ocenjivanje obavlja najmanje dva člana ispitne komisije. Njime bi takođe bilo predviđeno i tonsko ili video snimanje usmenih ispita tamo gde je to moguće. Istovetno rešenje već je sadržano u paketu antikorupcijskih mera koje je Senat Univerziteta u Kragujevcu usvojio krajem februara.

Pored toga neophodna je razrada i primena etičkih kodeksa na univerzitetima, na osnovu kojih bi tela poput Suda časti mogla da osude i sankcionišu nastavnike i studente za koje se dokaže da su umešani u korupciju. Iako ovakav kodeks na Univerzitetu u Beogradu postoji još od 2003. godine, on je praktično teško primenljiv jer se sastoji od krajnje uopštenih i nedovoljno jasnih formulacija, pa postoje problemi u utvrđivanju i kvalifikovanju povrede njegovih kanona. (Nasuprot tome, nedavno usvojeni Pravilnik o disciplonskoj odgovornosti studenata je jedan prilično obiman, vrlo precizno i do detalja razrađen tekst.) Utvrđivanje odgovornosti za povrede kanona Etičkog kodeksa do prošle godine je vršio Sud časti, koga su činili nastavnici i studenti, ali je od stupanja na snagu novog Statuta Univerziteta, ovo telo zamenjeno Odborom za profesionalnu etiku, u kome studenti više nemaju predstavnika. Značajan nedostatak u radu ovog tela je neznatna snaga njegovih presuda. Prema aktuelnim propisima, ukoliko bi se utvrdilo da je nastavnik prekršio norme profesionalne etike, on bi se „izvukao“ samo sa javnom brukom, ali ne postoji mogućnost izricanja mera poput novčane kazne, suspenzije i raskidanja radnog odnosa. Uvođenje ovih mera je neophodno, jer je adekvatno kažnjavanje korupcije bitan element njene prevencije.

Međutim, što se tiče institucionalnih mehanizama za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije, tu Univerzitet u Beogradu ima izvesnu prednost nad drugim visokoškolskim ustanovama. Prošle godine je Statutom Univerziteta, na predlog studenata, predviđeno postojanje institucije univerzitetskog ombudsmana, čiji je zadatak da štiti prava i interese svih članova akademske zajednice. Da bi ovo mrtvo slovo na papiru moglo da oživi, nije dovoljno da ombudsman prosto bude imenovan, već mu se moraju predati odgovarajuća ovlašćenja. On bi prikupljao prijave slučajeva korupcije, ispitivao njihove navode i po službenoj dužnosti pokretao postupak pred Odborom za profesionalnu etiku. Bilo bi neophodno da čuva anonimnost identiteta onoga ko slučaj prijavljuje, ali i tajnost dostavljenih podataka dok se ne utvrdi da iza njih stoje dokazi, kako bi se izbegla mogućnost podmetačine. Naravno, ukoliko se utvrdi da tu postoje elementi krivičnog dela, predmet bi bio prosleđen organima MUP-a i javnom tužilaštvu. Kancelarija ombudsmana se ne bi bavila samo slučajevima korupcije, već i prijavama povrede republičkih i univerzitetskih propisa, kao i slučajevima diskriminacije po raznim osnovama. Očekuje se da će aktiviranje i nepristrasan rad ovakvih institucionalnih mehanizama doprineti odbrani integriteta domaćih visokoškolskih ustanova, jer sumnja se može odagnati jedino podrobnim ispitivanjem okolnosti koje je izazivaju.

KOLEKTIVNA KRIVICA?

Sumnja u naše diplome nažalost već uveliko postoji. Ubrzo nakon obelodanjivanja akcije „Indeks“, grčka ministarka prosvete Marieta Janaku dala je nalog o privremenoj zabrani priznavanja univerzitetskih diploma stečenih u našoj zemlji. Ovo je težak udarac za domaći sistem školstva, koji može da ostavi značajnije posledice i to iz dva razloga, koja su međusobno povezana. Prvo, Grčka je članica EU, pa ovakav potez ne može da prođe bez, makar blage, lančane reakcije sumnjičavosti i nepovoljnih mera u ostalim zemljama Unije. S druge strane, sam momenat policijske akcije je smešten baš uoči samita evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje, koji će se održati 17. i 18. maja u Londonu.

Ovo je peta ministarska konferencija, koja se od usvajanja Bolonjske deklaracije održava na svake dve godine sa ciljem da analizira poteškoće u reformi visokog obrazovanja i da postavi smernice za dalju implementaciju „Bolonjskog procesa“. U radu londonskog samita će učestvovati zvanične delegacije 45 zemalja Evrope, kao i svih relevantnih međunarodnih organizacija i udruženja koje se bave obrazovanjem. Tom prilikom, posebna pažnja će se posvetiti osiguranju kvaliteta i međunarodnom priznavanju stečenih kvalifikacija, dakle baš onim temama koje nas trenutno najviše pogađaju. Čak i ukoliko na formalnim sednicama ne bude zvanične reči o dešavanjima u Srbiji, svakako će biti kuloarskog ogovaranja, koje ne može da prođe bez posledica. Na prošlom ministarskom sastanku, u Bergenu 2005. godine, naša zemlja je ocenjena kao pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog školstva, sa ocenom 2,2 na skali od 1 do 5 (iza nas su bile Andora i BiH, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1). Ovo se, doduše, u akademskim krugovima uglavnom pripisuje loše pripremljenom izveštaju kojeg je naša zemlja podnela, a koji ne oslikava pravo stanje stvari, kao i činjenici da se odugovlačilo sa usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju. U međuvremenu, primenom novousvojenog reformskog zakona, rejting Srbije je vrtoglavo porastao pa naša preliminarna ocena uoči londonske konferencije iznosi čak 4,2, što je značajan uspeh. Ali afera „Indeks“ ipak baca senku na ovaj rezultat i verovatno će uticati na korekciju dobijene ocene.

Šta to praktično znači? Čitava složena okolnost ide u prilog podozrivosti drugih zemalja prema diplomama koje dolaze iz Srbije, a direktne posledice, u manjoj ili većoj meri, mogu osećati svi naši diplomci. Tako dolazimo u situaciju da zbog određenog broja slučajeva korupcije, sve naše diplome budu tretirane kao potencijalni falsifikati. Time će biti nepravedno kažnjena upravo najveća većina studenata domaćih univerziteta, koja teškim učenjem savlađuje svoje preobimne ispite. Ova pretnja se može izbeći na samo jedan način: tako što će svi članovi akademske zajednice zajedno da rade na identifikovanju korumpiranih nastavnika i službenika univerziteta, na njihovom privođenju pravdi i propisnom kažnjavanju. Ukoliko se ovaj proces zaustavi na pola puta, preti nam opasnost da se ceo sistem visokog školstva Srbije nađe na optuženičkoj klupi zbog nekažnjene individualne krivice posrnulih pojedinaca.

MORALNA KRIZA

Prema navedenom istraživanju koje je sprovela Transparentnost-Srbija, najveći broj univerzitetskih radnika smatra da je najvažniji činilac za izazivanje korupcije u zemlji – moralna kriza! Na drugom i trećem mestu uzroka korupcije navode se nesankcionisanje onih koji su se proteklih godina nelegalno obogatili i neefikasnost pravosudnog sistema. Kada govorimo o dekadenciji morala, alarmantno je što su među uhapšenim profesorima ljudi koji čine ne samo kragujevačku, već i srpsku elitu: predsednik Balkanskog (i srpskog) udruženja za krivično pravo, pomoćnik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, predsednik UO Antidoping agencije Srbije i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve… Da spisak problema bude duži, ministar pravde Zoran Stojković je u javnosti izrazio svoju zabrinutost zbog toga što su troje uhapšenih profesora godinama bili članovi ispitne komisije za polaganje pravosudnih ispita. Da li to znači da istragu treba proširiti i na članove advokatskih komora? Tome treba dodati da se uglavnom smatra da su diplome kupovali državni službenici, policajci i zaposleni u javnim preduzećima, kako bi time ispunili formalan uslov za zaposlenje i napredovanje u karijeri. Slučaj lažnih diploma srednjeg, višeg i visokog obrazovanja u JP „Železnice Srbije“, novosadskom GSP-u i kragujevačkom „Vodovodu“ potvrđuju ovu bojazan. Ali hoće li i zaposleni u državnim organima biti proveravani? Pritom se ne sme zaboraviti da je operacija „Indeks“ sasvim slučajno zadesila baš Pravni fakultet u Kragujevcu i da na svim univerzitetima kruže javne tajne i indikativne glasine o sličnim pojavama. Većina onih koji će narednih godina preuzeti odgovorne funkcije u društvu, danas studiraju i uče na ovim visokim školama. Mnogima od njih su ovi privedeni profesori i javni radnici bili uzori, pa se postavlja pitanje: kako ovakve pojave utiču na oblikovanje moralnih standarda današnjih mladih? Jedno je sigurno – danas autoritete nije potrebno rušiti, oni se urušavaju sami od sebe. Ukoliko odgovorni u ovoj zemlji ne shvataju ozbiljnost problema sa kojima se društvo suočava, onda mladima jedino preostaje da samostalno potraže svež početak i da sami osvoje prostor za stvaranje novih vrednosti i kodova javnog života.

Ugledni profesori, uhapšeni u akciji „Indeks“ pod sumnjom da su učestvovali u korupciji:

Bora Čejović (66), bivši dekan Pravnog fakulteta u sedam mandata (1985-1998.), predsednik Srpskog udruženja za krivično pravo, predsednik Balkanskog udruženja za krivično pravo, na poziv Haškog tribunala bio je ekspert-svedok za jugoslovensko krivično zakonodavstvo (njegov bivši student, istražni sudija Predrag Lukić, danas vodi istragu u aferi „Indeks“),

Sveta Purić (53), dekan Pravnog fakulteta, (njegov sin, Novak Purić, je osumnjičen za lažiranje polaganja ispita iz predmeta Istorija države i prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u čemu mu je pomogla službenica beogradskog fakulteta, nakon čega se prebacio na Pravni fakultet u Kragujevcu),

Božin Vlašković (53), prodekan za finansije Pravnog fakulteta i redovni profesor na predmetu autorsko pravo i pravo industrijske svojine, član je ekspertskog tima pri Republičkom zavodu za intelektualnu svojinu,

Emilija Stanković (54), redovna profesorka na predmetu rimsko pravo, pomoćnica ministra prosvete i sporta zadužena za visoko obrazovanje (razrešena dužnosti na sednici Vlade Srbije održanoj 22. februara),

Predrag Stojanović (49), šef Katedre za pravne i ekonomske nauke, bivši predsednik Odbora za pravosuđe u Skupštini Srbije kao poslanik iz reda DHSS, 2006. mu je dodeljena diploma zaslužnog građanina Kraljeva (pred sudom ga zastupa bivši ministar pravde Vladan Batić),

Srđan Đorđević (40), docent na predmetima uvod u pravo, političke institucije i ustavna zaštita ljudskih prava i slobode, bivši sudija Ustavnog suda Republike Srbije, bivši predsednik Okružnog odbora SPO, a zatim član DHSS-a,

Dragan Bataveljić (48), redovni profesor na predmetu ustavno pravo, član Gradskog veća Kragujevca i blizak saradnik gradonačelnika Veroljuba Stevanovića,

Nenad Đurđević (57), redovni profesor obligacionog prava, predsednik Upravnog odbora Antidoping agencije Srbije, predsednik Udruženja za sportsko pravo Srbije, član Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora za reformu Ustava SPC, član Eparhijskog saveta Eparhije šumadijske, bivši predsednik Crkvene opštine u Kragujevcu i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve,

Ivan Čukalović (51), šef Katedre za međunarodno javno pravo, član Upravnog odbora Udruženja za međunarodno krivično pravo Srbije, radi u dopunskom radnom odnosu na Univerzitetu Braća Karić i na Univerzitetu u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, bio je član tima za pisanje tužbe protiv zemalja članica NATO-a i član tima za pisanje odbrane protiv tužbe za genocid u slučaju BiH-SRJ,

Milena Petrović (54), bivša prodekanka za finansije Pravnog fakulteta, vanredna profesorka na predmetu međunarodno privatno pravo,

Dragana Petrović (43), vanredna profesorka na predmetu krivično pravo, odbranila doktorsku disertaciju na temu „Organizovanje zločinačkih udruženja“ (za nju se sumnja da je, pored prof. Bore Čejovića, jedan od organizatora grupe koja je prodavala ispite i diplome),

Jasmina Nektarijević, vanredna profesorka nemačkog jezika, više godina honorarno angažovana sa punim radnim vremenom na Pravnom fakultetu.

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

NIKO IZNAD ZAKONA…

S: Da li ste iznenađeni dokazima o postojanju korupcije na domaćim univerzitetima i da li mislite da je u pitanju oblik organizovanog kriminala?

 Vuksanović: Korupcija na fakultetima je tema o kojoj se decenijama govorilo i smatram da je logičan zahtev studentskih organizacija da ovaj problem treba proveriti i na drugim fakultetima. Istraga će utvrditi o kakvom obliku kriminala je reč.

S: Koliko ova afera može oštetiti ugled domaćeg sistema visokog obrazovanja u svetu?

Vuksanović: Ovo svakako baca senku na naše univerzitete i ocenu koju su reforme sprovedene u visokom obrazovanju dobile od Evropske unije. Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji koja je za ovako kratko vreme postigla takav uspeh i svoju ocenu reformi sa 2,2 popravila na 4,2. Međutim, ova akcija je pokazala da i država i univerziteti imaju volje da se uhvate u koštac sa ovim problemom.

S: Kako komentarišete činjenicu da je za učestvovanje u korupciji uhapšna grupa vrlo uglednih profesora Pravnog fakulteta, koji su deo ne samo kragujevačke, već i srpske elite (pomoćik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupšinskog Odbora za pravosuđe, dekan, prodekani i dr.)?

Vuksanović: Republika Srbija ima strategiju za borbu protiv korupcije u svim oblastima i u skladu sa tim niko ne može biti iznad zakona i svako nosi ličnu odgovornost. Ne može biti izuzetaka čak i kada ima razočaranja.

S: Koliko je, po Vašm mišenju, bitna individualizacija krivice i da li se može reći da je domaće visoko školstvo korumpirano?

Vuksanović: Istraga će utvrditi činjenice i na taj način će krivica biti individualizovana. Sigurno je da stvari ne treba generalizovati i bitno je da se u ovom trenutku zaštite svi studenti koji pošteno polažu ispite i svi profesori koji časno rade svoj posao.

S: Šta ste Vi kao ministar konkretno preduzeli u rešavanju ovog teškog problema za celu akademsku zajednicu?

Vuksanović: Otvorili smo telefonsku liniju za prijavu korupcije i sve prijave ćemo, kao i do sada, proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i rektoratima, institucijama koje imaju mehanizme da slučajeve korupcije istraže i sankcionišu. Međutim, bolje je da policija nema posla na univerzitetima. To se postiže ispunjavanjem studentskih zahteva: javnost ispita, polaganje u učionici u kojoj su prisutni svi studenti, a ispit sprovodi najmanje dvočlana komisija; pisana forma ispita kad god je to mogućno, što češće to bolje; diktafon kao zamena za zapisničara tokom ispita. Pre 25 godina, kada sam ja studirao, niko nije polagao ispite u kancelariji u četiri oka. Da je i sada takva praksa, odnosno strogo pravilo, ne bi bilo mogućnosti za zloupotrebe i lažiranje ispita.

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

Beogradska kancelarija Evropskog biroa za prigovor savesti (EBCO-Balkan) i češki Atlanski savet (Jagello 2000) organizovali su panel diskusiju na temu „Partnerstvo za mir i NATO – pro et contra“ koja je održana 1. marta u Ambasadi Češke Republike u Beogradu. Panel je otvorio češki ambasador u Srbiji, gospodin Ivan Jestrab, a učesnici su bili vojni analitičari i aktivisti međusobno suprotstavljenih mirovnih i pro-atlanskih NVO. Publiku su činili stručnjaci i istraživači iz oblasti bezbednosti, aktivisti omladinskih organizacija, novinari, mladi poslanici i članovi podmladaka političkih stranaka, kao i studenti Beogradskog univerziteta. Ova diskusija je prva u nizu događaja koji bi trebalo da obeleže širu javnu debatu o prednostima i manama pristupanja Srbije u članstvo NATO-a.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, je u svojoj uvodnoj reči problematizovao uvrežena verovanja i pojedine predrasude o Severnoatlanskom savezu kao o pukom mehanizmu sprovođenja spoljne politike SAD-a, istakavši da se „najveći protivnici NATO-a danas nalaze upravo u Vašingtonu“. Pozivajući se na svoje iskustvo iz brojnih razgovora sa američkim vojnim zvaničnicima, Anastasijević navodi da tamošnja administracija sa velikim rezervama prihvata da njenim snagama upravljaju evropski komandanti. Kako kaže, izvor ovog nezadovoljstva pre svega počiva u činjenici da SAD ulaže u Alijansu više sredstava od bilo koje druge članice, ali joj to za uzvrat ne donosi odgovarajuće privilegije u upravljačkim strukturama. Dakle, unutar samog Saveza postoje protivnici njegovog širenja, pa je i pristupanje Srbije pod znakom pitanja. Prof. Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose nadovezao se na uvodno izlaganje ocenom da „i sam NATO nije previše konsolidovan“. Pored toga, on se pita da li je ulazak u NATO uopšte na političkoj agendi domaće elite ili ne, podsetivši da Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju odbrane. Prema njegovom mišljenju, pitanje pristupanja Srbije regionalnim vojnim savezima do sada nije na pravi način razmatrano u domaćoj javnosti – ne možemo na osnovu pukog osećaja da se odlučujemo o tome da li smo za ili protiv jednog tako pozamašnog i složenog poduhvata. Hadžić smatra da nam je neophodna iscrpna cost/benefit analiza oba moguća slučaja, koja bi obuhvatala široku javnu raspravu, pre nego što budemo u stanju da damo smislen odgovor na to pitanje.

Drugi učesnici debate, nasuprot ovome, već imaju formirano mišljenje o potrebi pristupanja naše zemlje Severnoatlanskom savezu i to potkrepljuju uverenjem da već raspolažemo sa dovoljno informacija potrebnih za donošenje ispravne odluke. Sa jedne strane, pobornici pristupanja NATO-u iznose koherentne, međusobno usaglašene razloge za svoje stanovište, koje ima svoju vojnu, političku i kulturnu dimanziju. Međutim, protivnici pristupanja Alijansi se mogu razvrstati u dve grupacije, jer slede dva međusobno isključujuća toka argumentacije: prvu možemo nazvati militarističkom, a drugu anti-militarističkom, ili mirovnom.

Danijel Šunter iz Evroatlanske inicijative je, na poziv prof. Hadžića za obazrivost pri tretiranju ovog problema, odgovorio da je u pitanju lažna dilema. On je naglasio da su sve zemlje EU i u regionu pro NATO-vski opredeljene, iako neke još uvek nisu članice Saveza, pa pred sobom imamo zapravo samo jedno ispravno rešenje. „Srbija mora da reformiše svoje oružane snage da bi ušla u EU, a ona to ne može sama, kao što to nije mogla nijedna bivša članica Varšavskog pakta“. Da njihove „pomoći“ ne treba da se plašimo dovoljno govori i podatak da su u ovom trenutku najveći investitori u Srbiju članice NATO-a (Slovenija, Italija, SAD, Grčka…), a da je najveći izvoznik iz naše zemlje kompanija U.S. Steel, ističe Šunter. „Mi sa ovim zemljama delimo iste kulturne vrednosti i imamo bliske političke ciljeve“. Kada je u pitanju vojna saradnja, istakao je da naša vojska već uspešno sarađuje sa snagama NATO-a na prostoru Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije i da bi ovu kooperaciju trebalo produbiti. Prema njegovom mišljenju, učešće naših jedinica u međunarodnim mirovnim misijama je ne samo nužno, već i korisno. To bi značilo naš dublji ulazak u evro-atlanske integracije, čime bismo stekli pristup određenim fondovima i privilegijama. Uostalom, kaže Šunter, ukoliko naša vojska dostigne odgovarajući stepen konsolidovanosti i stabilnosti, onda ona ima odgovornost za druge, manje srećne regione – a naša pomoć tim regionima bi povratno širila naš uticaj u svetu. Marko Kovačević iz Atlanskog saveta Srbije se složio sa svojim kolegom i istakao da ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu gde se mi sada nalazimo. Razmišljanja o tome šta je bilo nam nisu od koristi ukoliko sebi ne odgovorimo na pitanje: šta mi danas možemo? On ocenjuje da smo mi već zakoračili jedinom stazom koja se pred nama pruža, a to je članstvo u Partnerstvu za mir, zatim u NATO-u, pa u Evropskoj uniji.

Vojno-politički analitičar Milovan Drecun je odbacio tvrdnju da je jedini put pred nama pristupanje Sevroatlanskom savezu. On podseća da Evropa, pored političkih integracija, stvara i sopstvene vojne snage, koje pretenduju da imaju visok stepen nezavisnosti od snaga Alijanse. Zato naše stremljenje ka evropskim integracijama ne znači ujedno i duboko zalaženje u evro-atlanske integracije – naša vojska ima šansu da pristupi evropskim vojnim snagama, a da izbege članstvo u NATO-u. Severnoatlanski savez je posle Hladnog rata od defanzivne organizacije postala ofanzivna, ističe Drecun. „Alijansa je prvi put izašla iz okvira svojih ingerencija kada je bombardovala srpske položaje u Bosni, a u ratu je pomagala Hrvatsku i Federaciju BiH. Godine 1999. je, protivno međunarodnom pravu, izvršila agresiju na SRJ i potpomagala teroriste tzv. Oslobodilačke vojske Kosova“. I pored te neslavne prošlosti, Drecun smatra da je potrebno izgraditi produktivne odnose sa ovom organizacijom, jer se ona danas ipak nalazi u temelju očuvanja svetskog mira. Međutim, produktivnim se ne može nazvati odnos koji našoj zemlji oduzima ingerencije nad sopstvenom teritorijom. Pristupanje Partnerstvu za mir vodi samo jednom pitanju: „kako da se izgradi partnerstvo ako Kosovo i Metohija dobije nezavisnost?“ Jer, kako je naveo, partnerstvo u međunarodnim odnosima je onaj oblik saradnje u kome se ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet partnera. Prema njegovom mišljenju, pitanje Kosova je ono što narod većinski opredeljuje protiv NATO-a.

Za razliku od Drecuna, koji zamera vojnim i političkim ciljevima Alijanse ali postojanje vojnih udruženja smatra neophodnim, Milan Coljić-Humljan iz kampanje „Ne u NATO“ predlaže demilitarizaciju i potpuno odustajanje od vojnih poduhvata, kao jedini put ka izgradnji mira. On je naveo da je Severnoatlanska alijansa stvorena 1949. godine da bi se kapitalistički Zapad odbranio od komunističkog Istoka, ali je posle Hladnog rata neprijatelj postao „svetski terorizam“. Sa aspekta njenih vojnih ciljeva, mi nemamo nikakvog motiva da ulazimo u Alijansu, tim pre što članstvo u EU ne podrazumeva automatski i članstvo u NATO-u. Posebno je naglasio da ulazak u Partnerstvo za mir podrazumeva tzv. kompatibilizaciju oružanih snaga sa oružjem u NATO-u. „80% oružja drže najbogatije članice Alijanse i prodaju ga siromašnijim članicama, koje u procesu kompatibilizacije moraju da se otarase svoje stare opreme, mahom sovjetske“, kaže on. Tu opasku je Šunter odbacio kao netačnu, iznoseći podatke da preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica izvozi municiju u Belgiju, da mađarska avijacija u svom sastavu ima švedske avione (Švedska nije članica NATO-a), a da Bugari ne koriste američke puške, već oružje tipa „Kalašnjikov“. Humljan je ove primere okarakterisao kao usamljene slučajeve, pritom ističući da članice Alijanse za vojni budžet u proseku izdvajaju 2,4% bruto nacionalnog dohotka, što su prevelika sredstva za zemlju poput Srbije. Šunter je insistirao da mi ipak „moramo da se ugledamo na zemlje koje su već prošle tranziciju sličnu ovoj koju mi danas prolazimo, a ne na one poput Švajcarske, jer nismo u istoj situaciji kao ona“. S druge strane, Humljan ceni da bi pristupanje NATO-u značilo povećanje ukupne količine budžetskih izdvajanja za postizanje vojnih ciljeva SAD-a, istovremeno podsetivši da u našoj zemlji nisu napravljena istraživanja koja bi ponudila alternativu. „Na ovo pitanje se i dalje gleda kroz razvijanje vojne doktrine i borbu protiv neprijatelja“, zamera on. Kako je istakao, antimilitarizam i izgradnja mira su jedina potpuna alternativa NATO-u, ali ujedno i jedini održivi dugoročni projekat koji na kraju vodi opštoj demobilizaciji i konačnom ukidanju vojske.

Razmenjivanje argumenata se toliko zahuktalo da publika nije imala dovoljno vremena za sva svoja pitanja, pa se razgovor nastavio i posle tribine. Kao što je primetio prof. Hadžić, ova dinamična i iscrpljujuća debata je samo zagrebala površinu kompleksnog problema pristupanja naše zemlje vojnim savezima. Petar Milićević, predsednik Evropskog biroa za prigovor savesti na Balkanu, najavio je organizovanje još sličnih događaja jer se „EBCO-Balkan zalaže za osvetljavanje svih aspekata mogućeg članstva u NATO-u, kao ključnog bezbednosnog pitanja za Srbiju“.

Širenje NATO-a:
– osnovan 04. aprila 1949. god. potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma od strane 12 zemalja: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Velike Britanije i SAD-a;
– Proširenja tokom Hladnog rata: 1952. pristupile su Grčka i Turska, 1955. Nemačka, a 1982. godine Španija;
– Proširenja nakon pada Berlinskog zida: 1999. pristupile su Češka, Mađarska i Poljska, a 2004. godine Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija.

 

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

SRBIJI TREBA ENERGIJA MLADIH!

«Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju»… «Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo».

Dragan Đilas je rođen 1967. u Beogradu. Završio je mašinstvo, a tokom studija je bio student-prodekan Mašinskog fakulteta, student-prorektor Univerziteta u Beogradu i istakao se kao lider Studentskog protesta 1992. godine, tada je Miloševiću u lice rekao da treba da podnese ostavku. Ranih devedesetih pisao je za «Student», radio je na radio Indeksu i B92, nakon čega je počeo da se bavi marketingom i napravio kompaniju koja danas zapošljava 200 ljudi, uspešno posluje u mnogim zemljama Evrope i za koju kaže da je najveća kompanija te vrste u regionu. Godine 1999. osnovao je humanitarnu organizaciju «Naša Srbija» koja pomaže deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima tokom devedesetih. Vodio je kampanju Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, na čiji je predlog zatim počeo profesionalno da se bavi politikom. Od 2004. godine do danas je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, a 2006. je izabran i za predsednika Gradskog odbora beogradskih demokrata. Uoči parlamentarnih izbora 2007. godine izjavio je da će podneti ostavku na stranačku funkciju ukoliko DS u Beogradu dobije manje glasova od radikala, što je i učinio.

S: Devedesetih su mladi odigrali ključnu ulogu u smeni vlasti i izmeni društvenih vrednosti. Da li današnja omladina ima istu političku snagu?

Đilas: Pa drugačije su okolnosti, jednostavno u to vreme su se mladi ljudi borili da stvore sebi život i da prežive – tada je politika bila pitanje života ili smrti. Mučila nas je jedna politika koja je bila politika smrti, razaranja, uništavanja svega, i logično je da će jedan najmlađi i najperspektivniji deo stanovništva da se prvi pobuni protiv toga i da pokuša da nešto tu menja. Zato je teško porediti današnje vreme i vreme prvog i drugog studentskog protesta. Ljudi koji su koji danas studenti tada su imali između pet i 15 godina i sa neke istorijske distance gledaju na sve to. Ali mislim da je svakoj studentskoj generaciji potreban jedan takav veliki pokret, dešavanje, ta dobra energija koja se tu napravi i onaj osećaj, na kraju, da si uspeo nešto u životu da promeniš. I da je to jedno iskustvo koje bi bilo jako dobro da svaka generacija prođe, ako bi moglo nekako makar virtuelno da se simulira ukoliko nema demonstracija. Danas živimo u vreme koje je ipak sređenije u kome naravno imamo milion izazova, ali imamo veću mogućnost izbora, nemamo više tu vrstu represije, nemamo više ratove, nemamo više platu od pet maraka, nemamo više toliko iseljavanje mladih ljudi. Meni je na 20 godina proslave mature više mojih kolega bilo u Torontu na proslavi nego u Beogradu. To je najbolji dokaz gde smo mi danas. U to vreme pre 15 godina deca su obijala automobile i krala kasetofone pošto su mogli da ih prodaju za 50 DM, a njihovi roditelji su radili za pet. To su bila ta vremena. Danas su drugačija vremena i danas se mladi ljudi okupljaju oko nekih drugih stvari, kao što će jednog dana u ovoj zemlji, nadam se što pre, politička borba da se vodi oko toga ko zaista može da obezbedi veće plate i više radnih mesta, a ne oko nacionalnih priča i busanja u grudi. Isto kao što razumem da danas ima dosta ljudi, koji su mlađe generacije studenata, kojima verovatno ono što pričaju ove ekstremne partije deluje prihvatljivije od ovoga što pričamo mi. Ali i to su normalne stvari… Onaj ko nije video rat i ko ga nije osetio i ko je zaboravio kako je izgledalo bombardovanje, jer je tada imao 12-13 godina i super se zezao sa svojim drugarima, ko nije video tenkove na ulicama, ko nije video ljude koji su mogli da izginu 5. oktobra, ili nekog 5. oktobra prethodnih godina, on ne može da gleda dugačije na te stavove.

S: Da li danas glas mladih, studenata, igra određenu ulogu u javnom životu?

Đilas: Naravno da igra. Svaka vlast mora da ima određeni korektiv. Ni za jednog čoveka ne valja da je dugo na vlasti. Drugo, mi smo jedna, kako da kažem, vrlo mlada demokratija. Nemojte misliti da su britanski političari i neki drugi u Evropi drugačiji od naših, ali kod njih postoji sistem koji se razvijao stotinama godina i to je sistem kontrole da ne mogu da rade stvari koje se rade ovde. Pa svi oni su dolazili ovde, gledali su u Miloševića kao u boga, jer negde u svakom političaru postoji ta mala želja da ima potpunu, apsolutnu moć i vlast i da odlučuje o svemu. Ali to nije dobar princip, jer on dovodi na kraju do uništavanja svega. Evo, ljudi koji su teorijom verovatnoće matematički dokazali da je bolji prosvećeni diktator nego potpuna demokratija, dobili su Nobelovu nagradu, ali taj sistem ne može da se sprovede u praksi. Na kraju uvek dođe neki diktator koji nije prosvećen i uništi sve.

S: Mladi i dalje odlaze u inostranstvo.

Đilas: Ja ne mislim da je to toliko strašno što naši mladi odlaze u inostranstvo: mnogo je bolje da ne odlaze, bolje je da se vraćaju, ali ako već odu tamo oni su predstavnici ove zemlje. Oni mogu da pomognu mnogo svojoj zemlji kada su tamo, samo neko mora da održava kontakt sa njima. Ona generacija koja je otišla devedesetih se osećala proteranom odavde, a ova generacija koja sada odlazi, realno odlazi iz ekonomskih razloga, jer može bolje da živi. Ali to je već normalna situacija u celom svetu: svi putuju, sve se kreće, vi možete da živite u Londonu a da radite u Južnoafričkoj Republici, to više nema veze. Za deset godina ko zna dokle će se razviti tehnologija i kakve će mogućnosti postojati. Naravno da je bolje da mladi ostanu ovde, jer bez tih najboljih koji imaju vrednost nećemo moći da idemo napred. Ali ne možemo da ih sprečimo da odu ako im je ovde plata 1000 evra a tamo 5000 evra, naravno da će otići. E sada je pitanje kada ćemo mi moći onome koji je najbolji da ponudimo ovde takva sredstva.

S: Pored toga što ste studirali bili ste i predstavnik studenata. Kako je to izgledalo?

Đilas: Ja sam radio u Indeksu, pa sam pravio B92, pa pravio demonstracije na Mašinskom fakultetu oko uslova studiranja, nešto slično onome što ste i vi radili pre nekoliko meseci, samo neke ’89/’90. godine. Tada sam pisao pismo ministru prosvete sa «gospodine ministre», tražili smo prijem za sutra ujutro, on nas je stvarno primio i prigovorio: «Zašto me zovete ‘gospodine’, valjda smo mi svi drugovi». A ja sam mu rekao: «Vi ste mnogo stariji od nas da bismo bili drugovi». Hteli su da nam otežaju neke uslove studiranja, a mi smo im rekli: «Sutra odlazimo na mašinijadu, imate sedam dana rok da to promenite, jer posle toga pravimo demonstracije u Beogradu». Ja sam zakazao sâm taj zbor studenata sa još nekim ljudima, pošto tadašnji prodekan nije hteo time da se bavi, i došlo je hiljadu ljudi. Posle toga smo imali prve izbore za prodekana sa više kandidata za koje su studenti glasali, ja sam se kandidovao i pobedio. Tako sam se isto kasnije kandidovao za prorektora i pobedio. Nikad nisam bio član Partije i imao sam problema zbog toga. Na kraju sam vodio demonstracije na osnovu svoje funkcije i pokazalo se da je bilo dobro što sam ušao u sve to jer sam ipak nešto promenio. Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim, onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: «Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem». Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.

S: Jeste li se suočili posle toga sa nekim preprekama na studijama i na poslu?

Đilas: Na studijama ne, mada uvek ima ludaka koji te maltretiraju. Moja supruga je imala ozbiljne probleme. Bila je student generacije na Ekonomskom fakultetu i oborili su je na diplomskom da ne bi bila asistent ’92. To su ta vremena bila, zbog toga su ljudi odlazili odavde. Kasnije sam imao problema u poslu. Kada govorite ono što mislite, morate da platite neku cenu. Meni je u firmu finansijska policija dolazila svaki treći dan sa pitanjima «zašto dajete pare za Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu?» i ja im kažem da imam pravo da dajem 3%, a ovaj univerzitet je grozan, slobistički i komunistički i ja hoću da napravim nešto novo i za to ću da izdvojim novac. Moj partner je za to vreme osedeo. Isto tako je bilo i za B92. I pored toga je moja firma uspela da postane najveća i najbolja u svojoj oblasti. Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo.

S: Korupcija, lustracija…

Đilas: Moramo da budemo svesni, naši fakulteti su leglo nepotizma i dan-danas. Ljudi koji su postali asistenti pre dvadeset godina na osnovu toga što su bili bliski socijalistima, sada su već ugledni profesori. Znate, kada čovek osedi, onda uvek deluje finiji nego onda kada je imao 30 godina. Mnogi su postali profesori na osnovu političke podobnosti, pa su onda birali takve asistente koji će ih slušati i to je vremenom postalo zatvoreni krug. Nije napravljena lustracija na fakultetima i sada je potreban dugoročniji proces da se to promeni. Ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju tu da budu, ima mnogo profesora koji ne govore nijedan strani jezik a hteli bi kao nekom nešto da predaju, ima mnogo njih sa potpuno pogrešnim moralnim vrednostima a treba da edukuju druge ljude. Ima ljudi koji sede dan-danas na fakultetima poput gospodina Olivera Antića koji je sramota za srpski univerzitet. Možda on ima neko stručno znanje, ali njegove moralne karakteristike su katrastofalne. Piše mu u onom dosijeu da je postao asistent zato što je mnogo učinio da štafeta mladosti napokon dođe na Pravni fakultet, taj današnji veliki, ugledni stručnjak. I danas nam on priča o moralu i nekim vrednostima. O kojim vrednostima – o patriotizmu? Pa kakvom patriotizmu kada je on poslao svoju decu da žive u inostranstvu. A takvih ima koliko hoćete, samo što se ovaj slika a oni drugi se ne slikaju. Mladi ljudi po fakultetima moraju da se bore da se takvi promene, da više ne budu predavači, jer ne mogu da ih nauče pravim vrednostima.

S: Ta moralna kriza svoj epilog dobija raskrinkavanjem tzv. «profesorske mafije», da li Vas to iznenađuje?

Đilas: Ne iznenađuje zato što nismo imali snage posle 5. oktobra da stvari raščistimo do kraja. To vam je kao kada imate zgradu na kojoj svako ko u nju dođe malo dogradi nešto, pa posle desetak godina imate potpunu kreaturu. To ne može da se popravi, to mora da srušite i da napravite iz početka. E sad, 5. oktobra nije bilo spremnosti da se ruši i da se kreće od svežih početaka. Tada sam ja predlagao, kao čovek koji nije bio član nijedne stranke, da se sve institucije raspuste i da se naprave ponovni izbori, od Akademije nauka, univerziteta pa na dalje. Napravićemo odgovarajuće kriterijume, da vidimo koliko njih govori strani jezik, koliko njih ima objavljene radove u inostranstvu, koliko su izmišljane doktorske disertacije i titule. Ali gotovo svi su me tada pitali: «Jesli li ti normalan?» I zato nam se tadašnja nespremnost sada ovako vraća. Zbog toga imamo danas to što se dešava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog toga imamo to što se dešava i na ostalim fakultetima po Srbiji, jer to nje usamljen slučaj. Tamo je uhapšeno petnaestak profesora, a ja moram da pitam šta su radile njihove kolege tamo, jel’ niko nije primetio da to traje godinama, ili su svi znali, ćutali i pričali sebi u bradu da to nije u redu. – Ma svi su znali čemu služi Pravni fakultet u Kragujevcu. Pa nemojte da se lažemo, toliki broj funkcionera, direktora, političara i policajaca je tamo završilo i znalo se kako to ide. Takva jedna stvar sruši sve. Ako je šef kabineta sadašnjeg ministra diplomirao tamo u Kragujevcu u isto vreme dok je to trajalo, a živi u Beogradu 3-4 godine, ostaje pitanje: pa što nije diplomirao u Beogradu? Pa mora da ode i taj ministar i cela ta ekipa. To je ona odgovornost koja postoji na Zapadu, jer kada bi se to tamo desilo, on bi morao da ode. Ali te odgovornosti kod nas još uvek nema… Onaj bivši ministar zgazi devojku kolima, svi su tražili njegovu smenu, ali je prošlo godinu dana dok nije podneo ostavku; onaj drugi krade, ali nema veze što krade; ovaj psuje i bije novinare, ali nema veze što to radi, kao u redu je, puno radi pa je nervozan. To je ta ista priča, dođe kući, prebije ženu, a ljudi kažu mnogo je radio tog dana, nervozan je, morate da ga razumete. Takve stvari kod nas još uvek prolaze nekažnjeno: mora da ide u zatvor taj koji zlostavlja ženu, koji krade, bije novinare! Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju.

S: Kad smo već kod toga, Vi ste okarakterisani kao prvi političar koji je bez oklevanja podneo ostavku na mesto u stranci zbog datog obećanja, mada su neke Vaše kolege smatrale da je ostavka nepotrebna, govoreći da ste ipak osvojili 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima.

Đilas: Svako ko kaže da ne treba to da uradim to je zato što mu to pravi problem u njegovom političkom životu. Ta ostavka je i previše naduvana, jer to nije ostavka na državnu funkciju, nego na stranačku, jer o tome da li ću ja nešto da radim u stranci odlučuju samo oni koji prihvataju da budu članovi stranke. Ali to je dokaz u kakvoj zemlji živimo. To što je čovek podneo ostavku jer je obećao nešto što na kraju nije uspeo sasvim da ispuni, što je možda bilo i nerealno, ljudi prihvataju kao nešto neverovatno. Za razliku od biznisa i studiranja, koje mnogi ljudi započnu ali malo njih završi, u politici kod nas nema selekcije. U politici se vrte isti ljudi 15 godina, novi ne mogu da uđu, ne puštaju ih, oni drže sva mesta, nema više mesta za mlade. Ko je novi u politici poslednjih godina osim Dragana Đilasa, gde su ti ljudi? – Pa ne mogu da prođu… Ja sam prošao jer me je pozvao Boris Tadić koji zna šta sam ja do sada radio, pa mi je ponudio mesto sa kojeg sam se dalje borio sam.

S: Nakon što ste diplomirali, kada ste završili sa svojim studentskim angažmanom, Vi ste ipak prešli u privatan sektor, niste započeli profesionalnu karijeru u politici. Zašto?

Đilas: Zato što smatram da politikom treba da se bave ostvareni ljudi. Mene je Zoran Đinđić zvao pet puta da budem njegov zamenik u Demokratskoj stranci, to nije tajna. Ja nisam hteo i on se čak naljutio na mene zbog toga. Rekao sam da hoću prvo da završim fakultet, hoću da napravim neke pare, da imam ekonomsku stabilnost i sigurnost i onda ću da uđem u politiku. Nije dobro da se od 100% ljudi koji se bave politikom, 90% njih bavi samo i jedino politikom u svom životu. Bilo bi dobro kada bi se to malo izmešelo, pa da to bude jedno pola-pola, da ulaze ljudi koji su se već ostvarili u nečemu drugom, koji su ne jezikom već sa svojih deset prstiju nešto napravili. Da takvi uđu, a da sa druge strane imate i one koji su sa svojih dvadeset godina odlučili da hoće da se bave politikom i da to bude njihov posao i to je OK. Ali ako su samo oni tu, a ovih drugih nema koji su uspešni inženjeri, profesori, radnici u metalskoj industriji, koji su vredni i dobri majstori, znaju za deset minuta nešto da naprave, ako nemate njih a imate samo ove što pričaju, ne možete da napravite uspešnu priču nikada. Na primer, u fudbalskom timu od 11 igrača uvek morate da imate dvoje koji najbolje dodaju lopte, koji najviše misle, da imate neke koje trče, neke koji brane, neke koji zabijaju golove. Ako imate 11 ljudi koji znaju samo da brane, a ne znaju da daju gol ili da trče, ne možete da napravite uspeh. Tako je i ovamo. Moraju u srpsku politiku i u vladu da uđu ljudi koji nisu članovi stranaka, to mora da se desi. To je Zoran Điniđić počeo pa su ga sprečili. Sad su napravili vladu sa 25 ministara i svih 25 su profesionalni političari. Svih 25, osim nekoliko njih koji su uspeli da se ostvare kao lekari ili stručnjaci u nekoj oblasti, svi su ustvari tu na osnovu stranačke priče.

S: Da li u tom smislu osećate izvesnu prednost u odnosu na te profesionalne političare, imajući u vidu Vaše iskustvo u privatnom sektoru?

Đilas: To je i prednost i mana. Ja mogu sutra da izađem iz politike bez problema i to je s jedne strane dobro, s druge strane oni kojima je to sve u životu oni verovatno više grizu jer bez toga ne mogu da budu ništa. To je realnost. Ja znam da mene ne vole mnogi i oni koji su na toj opciji jer im smeta što neko neće da ima službeni automobil – a zašto bih kad ja imam svoj automobil? Zašto bih ja iz Saab-a, koga sam pošteno kupio svojim novcem napravljenim u pola Evrope, prešao u državnu Škodu? Nemam razloga, neću, hoću da se vozim u Saab-u. Neću da imam svog vozača koga plaća država, ne treba mi to, neću dnevnice, neću mesta u upravnim odborima. A onda smetaš, onda si poremetio postojeći sistem.

S: Neki Vas optužuju da upravo zarađujete toliko jer koristite svoje političke veze i da je to kompenzacija?

Đilas: To su budalaštine. Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom. I bila je profitabilnija i imala manje problema do pre dve i po godine. Danas u Beogradu nema nijednog državnog klijenta već godinu dana, sve su strane i privatne kompanije. To je činjenica. Bila je četvrta po uspešnosti kompanija u Srbiji i pre nego što sam se ja bavio politikom. Ponosan sam što ljudi, koje sam ja selektirao, danas tu firmu dobro vode, što ona može da raste i bez mene. To vam je isto problem u Srbiji što mnogi nisu spremni da izaberu nekoga iza njih koji bi sutra mogli da budu sposobniji od njih, nego se tu nameste pa biraju slabije. Zato mladi ljudi kada završe fakultet ne mogu da prođu dalje. Tako je i po fakultetima, postave za asistenta nekoga ko ne može sutra da ga ugrozi, tako je i u politici, tako je i u biznisu, tako je i svuda. Zato je bitno da se postave pravila, kao što je to kod zapošljavanja u stranim kompanijama, to rade head-hunting agencije, pa se prave testovi, postavljaju kriterijumi. Mada se i tu dešava da neka genijalna ideja nekog mladog čoveka propadne, pošto ovaj što sedi iznad njega razmišlja «pa nije baš by the book, možda se neće svideti šefu» i to je tako u celom svetu. Evo sad je Google kupio You Tube sajt za milijardu dolara koji su klinci napravili u garaži pre godinu i po dana. Da li stvarno mislite da se u Google-u niko nije setio da napravi tako nešto? Ma setio se sigurno, ali mu je neki šef rekao da je to glupo i to je propalo. Dakle dešava se i u svetu da najbolje ideje propadaju, ali u svetu onaj koga odbiju može sam da pokrene posao u svojoj garaži, a u Srbiji ne može. E to u Srbiji mi moramo da napravimo, da omogućimo najboljim idejama da izađu na svetlo dana. Ja da sam u Google-u danas ja bih ispitao ko je otkrio tu ideju, zašto smo morali da platimo milijardu.

S: Zašto ste sa Borisom Tadićem odlučili da napravite baš Narodnu kancelariju?

Đilas: Zato što sam hteo da se bavim nečim konkretnim. Čovek mi nudio da budem njegov savetnik, a ja sam rekao: «nemoj da se ljutiš, ja mnogo pričam». Savetnici obično iznose u javnost ono što misle šefovi, a ne obrnuto. I onda sam rekao hajde da uradimo nešto konkretno, hajde da menjamo nešto u Srbiji, hajde da vidimo šta ne valja pa da menjamo jednu po jednu stvar, da ne čekamo da se sve reši jednog dana. Postigli smo mnogo toga, od izmene zakona kojom smo omogućili da se deca leče u inostranstvu, pa do toga da 200 škola u Srbiji dobiju kompjutere, televizore, knjige, opremu. Napravili smo program volontiranja u Narodnoj kancelariji da studenti završnih godina fakulteta steknu praksu, pa smo od njih izabrali neke koji su napravili akciju «Probudimo Srbiju» i imaju snage da menjaju po Srbiji. I sve smo to uspeli da uradimo bez državnog novca i to je ono što ljudi ne znaju, jer oni misle da Narodna kancelarija ima budžet iz kojeg plaća sve. Ali toga nema i mi nalazimo donatore, nalazimo ljude koji hoće da pomognu. Za ove dve i po godine koliko se bavim politikom, ja sam nešto uradio. Pokušavamo da kroz Narodnu kancelariju promovišemo vrednosti koje će u ovu zemlju dovesti 20, 30, 50, 100 ozbiljnih svetskih kompanija koje će da ulože u Srbiju. Rumunija dnevno ima 50 redovnih letova za Italiju i 50 iz Italije, redovnih, komercijalnih letova. Desetine hiljada rumunskih firmi su osnovane italijanskim kapitalom – da je svaka od njih zaposlila 20 ljudi to je 500.000 zaposlenih u Rumuniji. To mi treba da uradimo u Srbiji. Treba da prestanemo da se bavimo time ko predsedava Parlamentom i gde je zarez u kom zakonu, u kom paragrafu, šta je rekao Aligrudić i šta je rekao Đilas. Nego mi ovo da napravimo: da uđe ovde još jedno 50 ozbiljnih stranih firmi, da počnu da se grade fabrike, da se ovde razvija mreža usluga, da ova zemlja izgradi puteve, da ljudi počnu da putuju ovuda, da troše novac, da iskoristimo to što smo na granici Evrope a nismo Evropa, da to što nam je minus bude plus, da imamo najmanji porez na dobit u Evropi pa da ljudi počnu ovde da otvaraju kompanije, da pređu iz Rumunije i Bugarske ovde još tih nekoliko godina koliko nećemo biti deo Evropske unije. Treba da, kao u aikidou, koristimo protivnikovu snagu da sa njom uzvratimo, a ne da trošimo svoju. Znači to što nam se desilo da je bio Sloba pa nismo mogli ništa od velikih sistema da privatizujemo, sad možemo da ih privatizujemo za velike pare. Ali te pare treba da uđu kao investicija, a ne da gradimo stanove za državne službenike ili da nestanu kroz mito i korupciju.

S: Da li će vlada u narednom mandatu imati mogućnosti i vremena da sprovede te ideje?

Đilas: Mogu stvari da se promene, npr. da se pljačkaške privatizacije ponište i da se spreče. Znači mogu stvari u Srbiji da se promene samo treba puno energije, puno želje i puno napora, mnogo više nego u normalnim zemljama. Zaista mogu, ova zemlja ima perspektivu – onaj koji kaže da nema nije u pravu. Mi smo poput buba-švaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sad da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili. Hajde da dodamo malo edukacije i pravila koja važe u svetu, malo mediteranskog duha i želje za dobrim životom, koju mi imamo mnogo više nego neke zemlje u zapadnoj Evropi. Hajde da spojimo te tri stvari, da radimo koliko možemo i da napravimo nešto svi zajedno od ove zemlje. Samo moramo da budemo spremni na neke stvari. Ja bih voleo da studentske organizacije ispitaju ko su sve profesori na Beogradskom univerzitetu i kako su postali profesori. Hajde mi da krenemo tu da menjamo, to će odjednom da bude skandal. Vi ćete malo da pokrenete pa će neko malo da doda i onda će na kraju otpasti taj deo koji ne valja. Zatim će na njihovo mesto doći neki mladi ljudi koji su sad završili fakultete i otišli u inostranstvo, mladi koji hoće da se vrate u bolju Srbiju, koji znaju, koji su videli svojim očima i pipnuli svojim rukama kako treba da se radi. Oni hoće da se vrate, nije baš da neće – hajde to da spojimo i da napravimo nešto od ove Srbije!

1992: OČI U OČI SA MILOŠEVIĆEM
 

Đilas: Eto u kakvim smo mi vremenima živeli, vi se vidite sa predsednikom i svi misle da je to svetsko čudo. A vidite sad, vi možete Borisa Tadića da vidite gde hoćete, da ga sretnete na ulici, da ga vidite u kafani. Ja sam tada otišao kod Slobodana Miloševića i rekao sam mu da mora da podnese ostavku jer je loš za to mesto. Čovek nije mogao da veruje da je došao neki klinac od 23-24 godine da mu kaže da treba da se skloni, a za mene je to najnormalnija stvar.

REČI I DELA

Govoreći o političarima koji na osnovu radikalnih ideoloških poruka žele da pridobiju podršku narodnih masa, Đilas ističe da treba da se opredeljujemo na osnovu onog što ljudi rade, a ne onog što govore. Jer mladi hoće da postignu nešto konkretno u životu i potreban im je primer. Svaki današnji student bi želeo dobro da zarađuje u uspešnoj domaćoj ili stranoj kompaniji, i neka samo pomisli, kaže Đilas, da li bi takva kompanija zaposlila nekog od ovdašnjih radikalskih političara da joj vodi posao. Mladi treba da se ugledaju na uspešne da bi i sami postali uspešni, naglasio je on.

STVAR HRABROSTI

Đilas: Delim ljude na dve kategorije: na one koji imaju onu osobinu, stvar koja se pripisuje hrabrima a nije fizička, polna karakteristika i na one koji tu stvar nemaju. Izaberite ove koji to imaju na prava mesta – oni će uspeti nešto da naprave. Morate da imate, upotrebiću lepu reč, hrabrost da nešto promenite. Ja imam sad 40 godina i sam vidim koliko sam više energije imao kada sam imao 25, zato nama treba energija tih ljudi. Oni imaju hrabrost, imaju spremnost to da urade, imaju spremnost da promene svet, hoće da ga kreiraju prema sebi. Nemaju dovoljno iskustva, naravno, ali neka iskustva koliko god da su dobra, sa druge strane opterećuju. Zato nama treba da se energija studenata i energija mladih ljudi usmeri u tom pravcu, u pravcu kreiranja nečega zdravijeg.

Srećko Šekeljić

ESU, March 2007

When can one say that a country is in crisis? The answer is clear: when students start street protests. This winter was the tenth anniversary of famous Serbian student protests 1996/97. It was famous by its energy and uncompromising decisiveness of hundreds of thousands of young people who swore to win the fight for justice and political responsibility, in time of overall regression of Serbian society.

That was a struggle against Milosevic’s regime, but also against the system which made the decadent political regime possible. Students protested every single day for three months until they achieved their goal – the official recognition of the opposition’s victory on local elections, and the resignations of the pro-regime Rector and Student Vice-Rector of the University of Belgrade. That was a dangerous action of rooting out the state’s corruption, media manipulation, election fraud and suppression of freedom. The following years weren’t to be any easier: in 1998 youth were protesting against oppressive laws which annulled the autonomy of the university; during the NATO bombing of Serbia in 1999 they were sending a message to the world saying that a whole people mustn’t be punished for the deeds of a couple of autocrats; and in the year 2000 students triggered mass protests which led to a final breakdown of the infamous government.  

During 2006, the dissatisfaction of students escalated again! The old-fashioned teaching methods, inapplicable content, poor library funds, non-transparent and slow administration, rocketing tuition fees, numerous taxes, etc, were just some of the existing problems.   

How far Serbia really got considering the implementation of the Bologna process was apparent after the Bergen summit of Ministers of education of the  European countries, in May 2005. Ministers assessed the Serbian progress in reforms very poor, setting Serbia on the very bottom on the scale of countries, participating in the Bologna process.

The escalation of dissatisfaction occurred on October 2006. At the same time, KONUS (The Conference of Universities in Serbia) was discussing degree equivalences from the old educational system (graduate, masters and doctoral studies), with degrees introduced by Law on higher education from 2005 (BA, MA, PhD). So, initially, rectors of all the Universities in Serbia adopted a proposal made by student organizations. This proposal was equal to the solutions which were adopted years ago in the  Netherlands, Estonia, Slovenia, Croatia, and many other countries.  But just a few days after, during the second session of KONUS, deans of faculties in Serbia stood up against these proposals and opposed the previous decision made by rectors. Thus, the decision on equivalence was postponed.

It was quite clear that this ongoing situation was an attempt of the faculties (read: deans) to manipulate students, to avoid the only rational decision (which is the recognition of equivalence of old and new titles), and to try to use this transitional situation in a field of education in Serbia in order to maximize their profit.

Revolted by this situation, students stormed to the streets again! During the next two months, SUS, in partnership with two other student and youth organizations (SSB and BIRO), organised three large protests on the plateau in front of the Rectorate of Belgrade University. Due to this pressure, coming from a mass, and due to active lobbying, the legislation committee in the Serbian Parliament eventually supported the student proposal. Now, in order to make the rectors decision fully legitimate, it was up to the Serbian Parliament to adopt the recommendation made by legislation committee.

Unfortunately, prior to January 2007, the Serbian president called a Parlamentary election to take place on 21st January 2007. This clearly means that students will have to wait for the constitution of new Parlament to eventually, potentially ratify the decision of the legislative committee.
 
Although only small progress was made, it was quite ’touching’ to bring back the old memories from 1996/97. 
 
Srećko Šekeljić
Marko Stojanović

STUDENT, januar 2007.

Kada možemo sa sigurnošću reći da je društvo u krizi? Odgovor je jasan: kada studenti izađu na ulice. Ove zime navršava se čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta 1996/’97. godine. Čuveni su po energiji i do tada nezabeleženoj odlučnosti stotina i hiljada mladih ljudi koji su se zakleli da će se izboriti za pravdu i političku odgovornost, u doba opšteg sunovrata našeg društva. Njihova borba bila je uperena protiv posrnulog političkog režima i sistema koji je omogućio takav režim. To je bio opasan poduhvat iskorenjivanja državne korupcije, medijske manipulacije, izborne krađe i gušenja slobodne misli. Takva je bila i svaka naredna godina prethodnog veka: 1998. godine mladi su branili autonomiju univerziteta od državne diktature, 1999. su slali poruku svetu da ne sme čitav narod biti mučen zbog par oligarha, a 2000. su bili motor masovnih protesta koji su doveli do konačne smene represivne vlasti. A u senci ovih najviših zadataka ostali su konkretni problemi koji su ih neposredno pritiskali, svakodnevni problemi kojima nisu mogli da posvete dovoljno vremena – i to je bila njihova žrtva.

Ti neposredni problemi su se održali i rasli do danas kada je, deset godina kasnije, i njihovo rešavanje napokon došlo na dnevni red mladih generacija. Neefikasan univerzitet, trome institucije, nesistematske i spore reforme glavni su izvor nezadovoljstva današnje omladine. Dok su se tokom devedesetih studenti borili protiv režima, danas se uglavnom ne obaziru na to ko je opozicija, a ko pozicija. Ranije su se borili protiv sistema, a danas se bore za sistem, za vladavinu prava. Posle demokratskih promena 2000. godine, mladi su konačno počeli da sa ulice ulaze u institucije. U visokoškolskim ustanovama su birani studenti-prodekani i studenti-prorektori, a ponegde je postojao i studentski parlament. Ministarstvo prosvete je počelo redovno da prima predstavnike studentskih organizacija i u sve većoj meri da se konsultuje sa njima prilikom izrade zakonske regulative i donošenja važnih odluka. Međutim, kako je vreme odmicalo, euforija partnerstva studenata i profesora je počinjala blago da jenjava, jer više nisu imali zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio. S druge strane, saradnja mladih sa državom je ostala manje-više korektna, što je i razumljivo – nijedna srpska vlada se više neće suprotstavljati studentima.

Sa profesorima stvar stoji drugačije, jer njihovo nameštenje ne zavisi od studenata, a mnogi i ne razumeju potrebu da se u akademskim pitanjima postigne dogovor ove dve strane. Tako su nastale prve podele, koje su tokom poslednjih tranzicionih godina značajno rasle. Vrlo brzo se ispostavilo da je učešće studenata u reformi visokog obrazovanja na većini fakulteta bilo samo pro forme. Čak i tamo gde bi studenta uvek saslušali, retko bi ga poslušali. Uzorni izuzeci samo potvrđuju pravilo. Zastarele nastavne metode, polu-primenljiv a preopširan sadržaj, pohabana nastavna sredstva, siromašni bibliotečki fondovi, netransparentna i spora administracija, galopirajući rast školarina i brojnih taksi, samo su neki od ozbiljnih problema sa kojima se mladi (i njihovi roditelji) svakodnevno suočavaju. Frapantan zvaničan podatak iz 2002. godine kaže da samo 11% studenata fakultet završi u roku, 19% završi u proseku za osam godina, a čitavih 70% nakon produženog studiranja odustane od sticanja visokog obrazovanja. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: ili su naši studenti u proseku slabijih akademskih potencijala i intelektualnih sposobnosti od njihovih evropskih kolega, ili je naš obrazovni sistem samo senka onog što je nekada bio i što bi trebalo da bude. 2003. godine naša zemlja je pristupila tzv. «Bolonjskom procesu» u kome danas učestvuje 45 zemalja Evrope, a čiji je cilj uspostavljanje jedinstvenih obrazovnih standarda, odnosno osnivanje «Evropske zone visokog obrazovanja» do 2010. godine. Između ostalog, ovi standardi zahtevaju potpuno ravnopravno učešće studenata u reformi obrazovanja i upravljanju visokoškolskim ustanovama. Koliko smo u tome napredovali govori podatak da je Srbija u maju prošle godine bila pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog obrazovanja. Na skali ocenjivanja od 1 do 5, dobili smo ocenu 2.2, a iza nas su bile jedino BiH i Andora, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2.1!

Dakle, aktuelna «master afera» je tek indikator samodovoljne tromosti univerziteta, ali i opšte nebrige o mladim i visokoobrazovanim ljudima. Da podsetimo, prvo su rektori domaćih univerziteta u oktobru mesecu prihvatili predlog studenata da se diploma VII-1 stepena stručne spreme izjednači sa diplomom mastera, kao što je to već učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i zemljama drugih regiona Evrope. To bi praktično značilo da diplomci ne moraju da se doškolovavaju da bi zadržali svoje mesto na tržištu rada (a samim tim ni da plaćaju previsoke školarine). S druge strane, izjednačavanje stečenih prava nosioca diploma bi podrazumevalo da diplomci i masteri mogu pod jednakim uslovima da upisuju doktorske i specijalističke studije. Međutim, nakon kraćeg ali vrlo žestokog pritiska najbogatijih fakulteta, rektori su pristali da u ovom sporu presudi Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), koju mahom čine ti isti bivši i sadašnji dekani. Skupština KONUS-a je, sasvim očekivano, potom ostavila svakom fakultetu da samostalno odluči hoće li svoje diplomce doškolovati do mastera i sa koliko diferencijalnih ispita. Da zabuna bude veća, Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije je, istovremeno sa objavljivanjem sporne odluke KONUS-a, dao zvanično tumačenje zakona, kojim staje na stranu studenata i izjednačava diplomce i mastere. Ako bi studenti, vladin sekretarijat i Ministarstvo prosvete bili u pravu, jasno je da bi time bila poljuljana dogma o profesorskoj bezgrešnosti, pa onda možemo razumeti zašto su univerziteti odbili da primene ovo zvanično tumačenje. Dekani zapravo ističu da stav izvršne vlasti o primeni zakona nije obavezujuć i da je, u stvari, jedino Skupština nadležna da ih svojim tumačenjem primora na ovu ili onu odluku. Namerno ili slučajno, za ovaj pristup su se opredelili baš onda kada je postalo sigurno da će opozicione stranke bojkotovati rad parlamenta i njegovih tela. Pošto su se uverili da je obezbeđen vakuum u tumačenju i primeni zakona, oslanjajući se na opštu zbunjenost obrazovane javnosti, fakulteti su ipak nastavili sa naplatom školarina i upisom poluinformisanih diplomaca na master studije. Ova površna fabula sa blagim prizvukom skandaloznosti i zapletima koji se mehanički smenjuju jedan za drugim, vremenom je poprimila sve elemente nekakvog španskog TV serijala. Stvar postaje unekoliko ozbiljnija kada uočimo da ovde ipak nije reč o porodičnoj drami, već o bledoj kafkijanskoj humoresci, koja na nepatvoren način ismeva poverenje građana u državni birokratski aparat.

Sada dolazimo do centralne tačke – krize institucija. Kada se narušava pravna sigurnost građana i to neprimenjivanjem zakona od strane najuglednijih ustanova (što bi univerziteti trebalo da budu) to znači da u zemlji ne postoji vladavina prava, to znači da zemlja zapada u krizu. A budući da su zbog ovoga studenti ponovo na ulicama, onda nema dileme – Srbija jeste u krizi.

Postoje dva načina na koje mladi danas mogu da «promene» državu – prvi je da svojim protestom i akcijom izmene njen sistem, a drugi način je da prosto sednu u avion i odu u drugu državu. Naši profesori i političari ovu dilemu treba da shvate kao upozorenje.
Skupština na strani studenata
Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije uputili su zahtev Milošu Aligrudiću, predsedniku Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije, da sazove vanrednu sednicu odbora kojoj će biti razmotren studentski predlog autentičnog tumačenja Zakona o visokom obrazovanju, iako su ih svi uveravali da je održavanje sednice Odbora praktično nemoguće. Nakon razgovora sa predsednikom Odbora i šefovima poslaničkih klubova Skupštine Srbije, studenti su uspeli da obezbede održavanje sednice 20. decembra 2006. godine. Zakonodavni odbor je bez ijednog glasa protiv usvojio studentski predlog prema kome se potpuno izjednačavaju ranije diplome VII-1 strepena stručne spreme sa novim master diplomama. Preostaje još samo jedna prepona: ovu odluku treba da potvrdi Skupština na prvom sledećem zasedanju.

Srećko Šekeljić

STUDENT, novembar 2006.

Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) ne uspeva da razreši problem izjednačenja diplomskih i master studija, koji je izazvao najveće podele u akademskoj zajednici od donošenja novog zakona

Ako ste studije završili ili započeli po ranijim, „nebolonjskim“, propisima i pitate se koje master studije da upišete po diplomiranju, logičan odgovor bi bio: ma kakav master, upišite direktno doktorske studije! Ne zvuči logično?
Ukoliko naši univerziteti nemaju sluha za vaše znanje i akademsko zvanje, hrvatski će sigurno imati. Naime, u Hrvatskoj su zakonom izjednačena prava onih koji su svoja diplomska zvanja stekli po ranijim propisima, sa onima koji dobiju zvanje mastera prema novom zakonu. To znači da tamo svi koji su diplomirali „po starom“, upisuju odmah doktorske studije, dok oni koji prvi stepen studija steknu po bolonjskim propisima moraju prethodno da završe master, pa tek onda da razmišljaju o doktoratu. Slična inicijativa postoji i u Srbiji, s tim da kod nas stvar nije rešena zakonom, već je predviđeno da o njoj presudi Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), koju čine predstavnici svih 12 državnih i privatnih univerziteta.

Iako su naši studenti odavno tražili ovo izjednačavanje, još dok se pisao novi Zakon o visokom obrazovanju, odluka se uvek izbegavala i odgađala za neka kasnija, srećnija vremena. Između ostalog, fakultetima odgovara da ranije diplomce upišu na master studije, čime se ostvaruje značajan dodatan prihod, dok bi izjednačavanjem ova dva zvanja očekivana svota novca ostala u džepovima građana umesto u kasama fakulteta. Odgovornim ljudima je, naravno, bilo teško da preuzmu odgovornost za tako škakljivo pitanje, pa su lopticu prebacili jednom glomaznom kolektivnom telu u kome se svako može sakrivati iza glasova većine. To telo, KONUS, ima tri organa: Skupštinu, koja broji 80 delegata, zatim Rektorski savet, koga čine samo rektori i, konačno, predsednika.

Ne odustajući od svoje inicijative, sve relevantne studentske organizacije u zemlji i svi studenti-prorektori (osim novosadske predstavnice) uputili su Rektorskom savetu KONUS-a detaljno obrazložen zajednički predlog da se raniji diplomci priznaju za mastere. Rektori su 19. oktobra ovaj predlog obazrivo ispitali i pažljivo izvagali izloženu argumentaciju. Nakon iscrpne i iscrpljujuće rasprave, pristupilo se proceduri glasanja i – predlog je usvojen bez glasa protiv. Prilikom usvajanja predloga studenata, rektori su demonstrirali privrženost ispravnoj i netendencioznoj argumentaciji kao kriterijumu odlučivanja, koji je mogao da postane novi putokaz za čitavu univerzitetsku javnost.

Međutim, kada je sutradan vest objavljena u dnevnoj štampi, telefoni Rektorata su se usijali. Uticajni profesori najuticajnijih fakulteta tražili su hitno objašnjenje za „nečuvenu“ odluku i bez odlaganja krenuli sa umrežavanjem i lobiranjem za njeno preinačenje. Situacija se razvijala izvanrednom dinamikom okidajući oštre komentare i teške verbalne okršaje na sastancima i u medijima. Brojni dekani su se zapravo bunili što uopšte nisu bili konsultovani tokom donošenja odluke i zato što su konkursi za upis master studija bili uveliko raspisani. S druge strane, pojedini ugledni beogradski profesori otvoreno su rekli da mnogi samo žele da zaštite goli finansijski interes svojih fakulteta, a ne potrebe struke, univerziteta i građana. Srbijanka Turajlić je povodom žestoke reakcije fakulteta izjavila da su oni hteli diplomce da upišu na master studije „uzmu im neverovatnu količinu para za te studije i sada im nije lako da se odreknu tog novca, koji je zapravo trebalo da bude lako zarađen“. Usled ovako očiglednih i snažnih turbulencija koje su zahvatile univerzitet, predsednik KONUS-a, rektor Dejan Popović, odlučio je da razmatranje spornog pitanja ekvivalencije zvanja prepusti Skupštini KONUS-a.

Budući da Skupštinu KONUS-a dobrim delom čine profesori koji su najglasniji zagovornici napuštanja stavova rektora i studenata, postalo je jasno da je na pomolu nova institucionalna kriza domaćeg visokog školstva. Prorektor Beogradskog univerziteta, Aleksandar Lipkovski, izazvao je veliki gnev svojih kolega rekavši da se nada da će pri odlučivanju prevagu uzeti njihova savest a ne finansijski interes. Zbog ove izjave, Veće grupacija društvenih nauka, predvođeno Ekonomskim fakultetom, zatražilo je njegovu javnu osudu i poziv na odgovornost. Rukavice su uveliko skinute.

Za dan raspleta je određen 06. novembar. Zasedanje Skupštine KONUS-a započelo je dolaskom desetina delegata sa univerziteta iz svih krajeva Srbije i okupljanjem stotina studenata ispred zgrade Rektorata. Nakon obrazlaganja odluke rektora, usledila je živa rasprava na kojoj su se mogli čuti svakojaki argumenti i predlozi. Govorili su i profesori i studenti, a ubeđivanja sa govornice često su praćena tihim žamorom i gestovnim reakcijama publike. Atmosfera studentskog zbora ispred zgrade je takođe dobijala na usijanju i to mnogo intenzivnije nego ona u svečanoj sali Kapetan Mišinog zdanja. U jednom trenutku, veća grupa studenata je „upala“ u Rektorat i nastojala da prenese poruke snažnog nezadovoljstva zbog jalove birokratizacije visokog obrazovanja i lošeg socijalnog položaja studenata. Čak su razmišljali o tome da unutra ostanu dok se ne reše sporna pitanja, pa makar to trajalo i danima. Nakon procene okolnosti, razum je ipak uzeo prevagu nad emocijama i skup se razišao ubrzo po završetku sednice KONUS-a. A koji je bio rezultat sednice? Upućeni su već naslutili – odlučeno je da se rezultati odlože za neku drugu, prigodniju priliku, odnosno za prvo sledeće zasedanje. Takođe, istaknuto je da će se od nadležnih organa tražiti pojašnjenje onog nezgodnog člana zakona koji omogućava ekvivalenciju starih sa novim zvanjima. Na ovaj način se može dobiti još vremena, taman toliko da oni koji su u oktobru upisali master studije zađu dublje u studijsku godinu i približe se otplati poslednje rate školarine. Time bi status prve generacije diplomaca na master studijama (koje samo što nisu počele) mogao biti korišćen kao dodatan razlog za neizjednačavanje ovih zvanja.

Šta će tačno biti epilog ove burne priče, koja nosi prizvuk dogodovština iz neke južnoameričke republike, pokazaće se u danima koji su pred nama. Iako se u našem narodu ljudi često žale kako nas svet nedovoljno poštuje, ovde se zapravo nalazimo u sasvim obrnutoj situaciji: naše diplomce u drugim zemljama više cene nego u zemlji u kojoj su te diplome stekli. Ukoliko se ovaj naš pristup sopstvenom ljudskom potencijalu ubrzo ne napusti, bićemo svedoci migracije diplomaca iz Srbije na doktorske studije u, recimo, Hrvatsku. Nije zgoreg pomenuti da će ovo biti odliv novca od doktorskih školarina, ali to je pre svega i nesaglediv gubitak naučnog i razvojnog potencijala, bez koga nema daljeg društvenog napredka. Preliminarni rezultat je jasan: umesto da privlačimo studente iz inostranstva, mi čak nastavljamo sa trendom teranja sopstvenih visokoobrazovanih kadrova da pravdu potraže u nekim uređenijim društvima.

Ove godine se navršava čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta školske ’96/’97. godine. Ipak, složićete se da ponegde devedesete još uvek traju…

Statistika

Prema podacima iz 2002. godine:
– 11% studenata završi osnovne studije u predviđenom roku,
– 19% studenata završi osnovne studije u proseku za osam godina,
– 70% studenata nakon produženog studiranja odustane od studija.
 

Neke od osnovnih sličnosti ranijih diplomskih i novih master studija:

– Nakon završetka diplomskih studija postojala je mogućnost direktnog upisa na doktorske studije, uz odgovarajuću prosečnu ocenu, ali se ova zakonska mogućnost nije primenjivala jer doktorske studije na univerzitetima prosto nisu bile organizovane;
– Raniji propisi nisu imali instrumente za ograničavanje obima opterećenja studenata, usled čega ovaj obim znatno premašuje vremenski period koji imaju na raspolaganju za njegovo savlađivanje;
– I jedne i druge traju najmanje pet godina, jer upis apsolventskog staža ima iste pravne posledice kao i upis bilo koje godine studija, zbog čega se on, formalno gledano, tretira kao godina studija (studijski programi su projektovani sa ciljem da se realizuju zaključno sa istekom apsolventskog roka);
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju akademskog zvanja, za razliku od magistarskih i doktorskih, koje vode sticanju naučnog zvanja;
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju titule „diplomirani“, dok nove osnovne studije prvog stepena ne sadrže ovu odrednicu.
 

Srećko Šekeljić

STUDENT, novembar 2006.

Nakon pregovaranja, dogovaranja i mnogih polemika oko izgleda teksta reformskog Statuta Univerziteta u Beogradu, 14. septembra 2005. je (iz drugog pokušaja) usvojen novi najviši pravni akt naše najstarije visokoškolske ustanove.

Novi Statut se pre svega odlikuje usaglašavanjem načina studiranja i rada Univerziteta sa savremenim evropskim modelom, koji je definisan Bolonjskom deklaracijom i pratećim dokumentima. Da podsetimo, još od 2000. godine se pouzdano najavljivalo pristupanje Srbije Bolonjskom procesu, a od 2003. godine, kada smo i formalno postali deo ovog panevropskog projekta, razvijeni su brojni modeli njegove konkretne primene u našem obrazovnom prostoru. Kao rezultat ove višegodišnje javne diskusije, u septembru 2005. godine je usvojen nov Zakon o visokom obrazovanju koji zahteva konačno sprovođenje pozitivnih reformi naših ustanova. Nažalost, rasprave o novom Statutu univerziteta pokaziju da je i posle godinu dana od donošenja Zakona veliki deo našeg univerziteta nedovoljno spreman da ga primeni.

Moglo bi se reći da su prilikom izrade Statuta osnovni ciljevi bili efikasnost studija i integrisanost Univerziteta, čime se napuštaju neke dodanašnje prakse u njegovom radu.

Predviđa se posve nov način studiranja koji će od nove generacije budžetskih studenata zahtevati tzv. „davanje godine za godinom“, ili završavanje studija u predviđenom roku. Da bi ovo bilo moguće, propisane su dve osnovne olakšavajuće mere. Prva mera je ograničenje obima opterećenja studenata (izraženog kroz Evropski sistem prenosa bodova), tako da ukupan angažman studenata (uključujući nastavu, praktičan rad, domaće zadatke, učenje za ispit i dr.) u proseku ne prelazi osam sati dnevno, pet dana u nedelji. Druga mera koja omogućava veću prolaznost na ispitima je zarađivanje ocene tokom čitavog semestra, čime se ravnomerno raspoređuje savlađivanje gradiva i znatno rasterećuje završni ispit iz datog predmeta. Pored toga, podstiče se uvođenje većeg broja izbornih predmeta, tako da student može da studije u što većoj meri prilagodi sopstvenim sklonostima i interesovanjima, dok je do danas bio obrnut slučaj – jedino je student bio taj koji se prilagođava. Da bi se osiguralo adekvatno sprovođenje ovih pravila, studenti će moći da utiču na odluke organa ustanove koje se odnose na pitanja obima, efikasnosti i toka studija, a učestvovaće i u vrednovanju studijskih programa.

Nije potrebno isticati da u svim razvijenim evropskim zemljama studenti po pravilu završavaju studije u predviđenom roku, a razlikuju se samo po dobijenoj oceni, dok se kod nas oni koji „daju godinu za godinom“ smatraju natprosečnim studentima. Ipak, predlog prekidanja ove besmislene domaće prakse naišao je na velike rezerve na mnogim fakultetima. Smatra se da će studije biti osiromašene smanjenjem gradiva, kao i da nastavnici neće uspeti da na vreme reformišu način sprovođenja nastave i ocenjivanja. Ali šta nam je alternativa – da osnovne studije proglasimo za osmogodišnje, a naše diplomce za najobrazovanije diplomce na svetu? I koliko je vremena potrebno jednom univerzitetskom profesoru da plan i program studija za predmet koji vodi saobrazi novim propisima?

Integrisani univerzitet je još jedan predmet spora. Od kako su 1954. godine fakulteti dobili status pravnog lica, a time i faktičku nezavisnost u svom poslovanju i radu, univerzitet je postao puka labava konfederacija fakulteta. Cilj ovakve odluke komunističkog režima bio je slabljenje univerziteta i uticaja tzv. buržoaske reakcije koja je u njemu bila koncentrisana. Fakulteti su se sve više zatvarali sami u sebe i gradili sopstvene identitete, neki su uvećavali svojinu, a neki je osipali, ali praktična posledica ove „decentralizacije“ je da iznad fakulteta ne postoji viša instanca (osim republičkih inspekcijskih organa u slučaju kršenja zakona). Tako je radnim kolektivima i njihovim rukovodstvima u velikoj meri prepušteno da sami sebi propisuju standarde kojih će se držati, zbog čega je način rada i kvalitet studija često znatno varirao čak i među srodnim fakultetima. Ovaj relikt samoupravnog sistema se u našoj zemlji do danas održao samo u visokoškolskim ustanovama.

Novim zakonom i statutom započet je dug proces ponovnog integrisanja Univerziteta, odn. vraćanja njegovim predratnim osnovama i evropskim tekovinama, proces koji je karakterističan i za ostale zemlje u regionu. Ovakva reorganizacija bi, na duže staze, trebalo da dovede do racionalnijeg rada i poslovanja Univerziteta, kao i do jedinstvenog standarda osiguranja kvaliteta za sve jedinice u njegovom sastavu (fakultete, institute, centre…). Ipak, ova namera je naišla na žestok otpor pre svega većih i bogatijih – a time i uticajnijih – fakulteta. Razume se, nije lako pristati da nam standarde propisuje neko drugi, neko ko će možda biti zahtevniji prema nama nego što smo bili sami prema sebi. Teška je odluka odreći se dela sopstvenih nadležnosti zarad većeg, trenutno neuhvatljivog dobra.

Bilo je tu još mnogo sporova oko brojnih pojedinosti – gotovo da nema poglavlja Statuta oko kojeg se nisu lomila koplja dok se konačno nije postigao dogovor. Tako je i sama preambula Statuta bila osporavana, bilo kao nepotrebna, bilo kao „neukusna“. U njoj se zapravo navode najbitniji datumi u razvoju Univerziteta, ističe se istorijski značaj koji on ima u regionu i poziva se na princip autonomije u svom radu. Navodi se da se početak visokoškolskog obrazovanja u Srbiji vezuje za 1808. godinu. Za dan osnivanja Univerziteta se uzima 1838. godina kada je osnovan Licej, koji je 1863. prerastao u Veliku školu, dok je današnji naziv inaugurisan donošenjem Zakona o Univerzitetu 1905. godine. Ali navođenje ovih informacija i nije bilo toliko sporno koliko podatak da je naš univerzitet alma mater svih ostalih univerziteta u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Ovome se, naime, zamera neskromnost, a u pojedinim diskusijama je čak okarakterisano i kao izraz „velikosrpstva“. Ipak, previđa se da skromnost nije uvek vrlina, kao i to da naš Univerzitet treba da rehabilituje svoj ugled koji on u regionu s pravom zaslužuje, kao što to čine i druge značajne ustanove (npr. Sveučilište u Zagrebu). S druge strane, ne treba zaboraviti da „izvoz“ kreativnih i razvojnih potencijala i besplatna izgradnja naučno-nastavnih kapaciteta u regionu predstavlja dar a ne danak, i to dar koji je svojevremeno bio izraz duboke kulturne i društvene saradnje među narodima ovog podneblja.

Studenti i upravljanje Univerzitetom
Novi Statut Univerziteta u Beogradu predviđa i značajnije učešće studenata u upravljanju Univerzitetom i fakultetima. Formiraće se dugo očekivani studentski parlamenti na univerzitetskom i fakultetskom nivou, čiji će osnovni zadatak biti zaštita interesa studenata i njihovo predstavljanje u drugim organima ustanove, u kojima se donose značajne odluke. Izbori za studentski parlament će se održati najkasnije do 10. novembra ove godine. Studenti čine 20% članova stručnih organa (Senata Univerziteta, nastavno-naučnih veća fakulteta i sl.) prilikom odlučivanja i raspravljanja o pitanjima koja se odnose na obim, efikasnost i tok studija. Čine i 1/6 organa upravljanja (Saveta Univerziteta i fakulteta), koji donosi najbitnije odluke za život ustanove – u Savetu Univerziteta će biti pet studenata, pet predstavnika osnivača (Vlade Srbije) i 21 predstavnik profesora. Takođe, studenti će učestvovati u u postupku samovrednovanja ustanova, čiji će rezultati uticati na dalju reformu studija. Uostalom, studenti su učestvovali i u izradi ovog Statuta.
Srećko Šekeljić

STUDENT, januar 2006.

Belo

Protekla jubilarna (2005.) godina je bila vrlo intenzivna, čak potresna za univerzitetsku javnost. Mnogo promena je najavljeno, mnogo se htelo, mnogo započelo. Najznačajniji pozitivan dogadjaj za domaći akademski svet, u godini koja je na zalasku, odigrao se 30. avgusta u Narodnoj skupštini kada je usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju. Posle ravno sto godina od donošenja prvog Zakona o univezitetu, kojim je domaće visoko školstvo usklađeno sa evropskim standardima, usvajanjem novog zakona ponovo smo se približili porodici evropskih naroda. Naša zemlja više neće biti označena alarmantnom bojom na mapama evropskih analitičkih timova za ovu oblast, a naši borci za unapređenje obrazovanja su dobili više prostora za svoj Sizifov posao. Nakon teških pregovora, ostvarena je značajna pobeda nad inercijom koja je zahvatila temelje našeg društva, pa i univerziteta. „Bolonjski zakon“ predviđa strožiji nadzor nad radom visokoškolskih ustanova, standardizaciju opterećenja studenata, povećanje efikasnosti studija i učešće studenata u sprovođenju reformi. Ukoliko ispunimo ove standarde do 2010. godine, naša diploma bi trebalo da već tada vredi u svakom kutku Evrope i to bez nostrifikacije.

Crno
Svi mi volimo da dremnemo posle obavljenog velikog posla ali – vrag ne spava! Kao što lice ne može bez naličja, niti Jang bez Jina, tako i najbolje ne može bez najgoreg. Najznačajniji negativan događaj u našoj univerzitetskoj javnosti ove (2005) godine odigrao se 10. septembra, kada je stupio na snagu hvaljeni Zakon o visokom obrazovanju. Iako sam dan usvajanja ovog zakona označio kao najsvetliju tačku među akademskim događajima, primena zakona preti da postane najtamniji vilajet. Naime, ni studenti ni profesori se nisu u dovoljnoj meri upoznali sa novim načinom rada i studiranja u skladu sa bolonjskim principima, a resorno ministarstvo nije izdalo neophodna uputstva i tumačenja zakona. Na većini fakulteta se noviteti uvode na mala vrata i to na glavačke – ne reformišu sadržaj i obim gradiva, način ispitivanja i odnos zaposlenih prema studentima, već brže-bolje unose potpuno sporedne izmene, čime dodatno birokratizuju studiranje i otežavaju položaj studenata. Znam mnogo profesora koji i dalje nisu u svojoj kancelariji u vreme konsultacija koje su sami odredili, kasne satima na ispit koji su sami zakazali, masovno obaraju studente koje su sami podučavali, a strahopoštovanje zarađuju količinom gradiva koje nameću studentima. Za uzvrat, od studenta će se zahtevati da u roku „očisti“ svaku godinu, a fakulteti će to zadovoljstvo debelo naplatiti.

Srećko Šekeljić

STUDENT, novembar 2005. 

(Ovaj tekst je uz manje izmene objavljen u monografiji: UNIVERZIITET U BEOGRADU 1838-2005 – Sto godina prvog srpskog Zakona o univerzitetu, BU, Beograd, 2005)

„Mi hoćemo, i to je naša dužnost, da donesemo kulturu i znanje narodu iz koga smo nikli, da mu pomognemo i zajedno sa njim pođemo u bolju budućnost.“**Iz uvodnog teksta prvog broja „Studenta“, 15. mart 1937. g.

Organizacija

Počeci institucionalnog studentskog organizovanja vezuju se za 1852. godinu, kada je osnovan Fond za pomoć siromašnim studentima u čijem upravljanju su učestvovali i sami studenti. Pored učenja i pomaganja kolegama, naši akademci su u drugoj polovini XIX veka odigrali značajnu ulogu u borbi za nacionalno oslobođenje i preporod. Nekadašnji studenti postajali su narodni velikani, naučnici, književnici i rodonačelnici naprednih političkih struja. Uvidevši snagu i potencijal visokoškolske omladine, kao i potrebu za njihovom konsolidacijom, 1867. godine osnovano je udruženje studenata „Pobratimstvo“. Ovo udruženje je natkrililo samonikle studentske klubove i imalo karakter predstavničkog tela studenata. Pomagajući narodno oslobođenje, ali i braneći profesore koji su pali u nemilost vlasti, u „Pobratimstvu“ se sticalo iskustvo korisno za rad u državnoj službi, ali i za rad na Velikoj školi. Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, ovi omladinci našli su se u dobrovoljačkim redovima, boreći se na prvoj liniji odbrane zemlje. Nakon završetka svetskog rata počeo je rad na obnovi ujedinjene kraljevine. Rad „Pobratimstva“ je polako jenjavao i bio usmeren pre svega na ekonomsko osnaživanje studenata sve do 1929. godine kada je udruženje ugašeno.

Reanimacija
Počev od školske 1931/32. godine, došlo je do spontanog oživljavanja i osnivanja stručnih studentskih udruženja na svim fakultetima, ali i ekonomsko-zdravstvenih i kulturno-sportskih organizacija, kao što su: Udruženje studentkinja, Potporno udruženje studenata, Studentska zadruga „Samopomoć“, Društvo studenata protiv tuberkoloze, Studentska menza, Akademsko pozorište, Akademsko pevačko društvo „Obilić“, Studentski mirovni odbor, Kulturno udruženje „Selo“, Studentski letovališni savez, Studentki sportski savez i dr. Njihova delatnost bila je usmerena na rešavanje gorućih problema studenata, kao što su zdravstveno stanje (oko 25% tuberkoloznih studenata) i problemi ishrane. Prve menze osnovali su i održavali sami studenti kao i neke spavaonice poput Doma studentkinja. Stručna udruženja su kulturni i naučni život obogatila javnim predavanjima, tribinama i debatnim klubovima, a uz pomoć donacija osnivala su i svoje biblioteke i izdavala skripte. Takođe, studenti su sebe ponovo stavili na raspolaganje borbi za slobodu misli i naučne produkcije u demonstracijama februara 1935. godine, kada je poginuo mladi Mirko Srzentić. Protiveći se uvođenju „univerzitetske policije“ studenti su u aprilu 1936. godine pokrenuli štrajk za odbranu autonomije univerziteta koji je plaćen životom još jednog studenta, Usmrćen je Žarko Marinović i to od ruke pripadnika Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS-a), koja je potom ukinuta. Ovaj dan, 06. april, slavi se kao dan studenata Beograda. Iste godine dolazi do jačanja i ujedinjenja studentskog pokreta u Akcionom odboru stručnih studentskih udruženja, koji je preteča današnjeg Saveza studenata Beograda. Godina 1936. bila je prelomna i za modernizaciju odnosa profesor-student. Novoizabrani rektor, profesor Pravnog fakulteta dr Dragoslav Jovanović, priznao je doprinose svojih učenika u odbrani akademskih sloboda i uveo nove oblike saradnje. Glas studenata se slušao prilikom utvrđivanja iznosa školarina i upisnina, prilikom organizovanja nastave i ispitnih rokova, kao i u izradi uredbi o radu fakulteta. Pokrenut je naš prvi studentski časopis – „Student“ – i ostvarena iznenađujuće živa međunarodna sradnja sa evropskim i svetskim omladinskim organizacijama. Ovaj period najviše podseća na današnje okolnosti pluralizma studentskih udruženja i saradnje sa nastavnicima i prosvetnim vlastima.

Ideologizacija
Razvojem preteće fašističke ideologije tokom tridesetih godina, studenti kod nas i u inostranstvu pokretali su zajedničke mirovne inicijative, pokušavajući da spreče neizbežno. Neminovnost je ubrzo došla i ponovo povukla omladinu u borbene redove. U rovovima, šumama i koncentracionim logorima, školarci su opet prolivali krv za odbranu ljudskih vrednosti i pokazali da zrelost i mladost mogu biti jedno u drugom. Posle teškog rata usledio je težak mir. Omladina je nastavila svoju borbu na radnim akcijama, gradeći pruge, puteve, čitava naselja i gradove. Promena društvenog uređenja i uvođenje jednopartijskog sistema je svoj odraz imala i u studentskom organizovanju. Ustoličena je samo jedna organizacija sa svojim sekcijama i razgranatim aktivnostima, koja je ostala zapamćena po jednom od svojih naziva – Univerzitetska konferencija Saveza socijalističke omladine (UKSSO). Politička zajednica je „mladim proleterima“ priznala „doprinose revoluciji“ i izdvajala značajna sredstva za njihovu samostalnu naučnu, kulturnu, društvenu i sportsku delatnost. Svoj prilično privilegovan socijalni položaj, studenti su mahom koristili za povezivanje, debatovanje i usavršavanje svojih stavova o ondašnjoj društvenoj stvarnosti. Ove aktivnosti, koje su po pravilu ostajale verne ideologiji komunizma, rezultovale su velikim demonstracijama na ulicama Beograda 1968. godine. Bitka za pravednije društvo i vraćanje slobodarskim vrednostima okončana je čuvenom rečenicom maršala Josipa Broza Tita: „studenti su u pravu!“ Ipak, time nije mnogo promenjeno, a kroz par godina studenti su bili u prilici da brane svoje profesore koji su zbog svojih ideala proglašeni disidentima i izbačeni sa Univerziteta. Nepokolebljivi studenti su u svom domenu, sredstvima koja su im bila na raspolaganju, vršili stalnu kritiku i uticaj na društvo i to izdanjima Studentskog izdavačkog centra (SIC), časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja „Vidici“, lista „Student“ i brojnim pamfletima. Svoj materijalno-zdravstveni položaj i kulturno-politički značaj osnaživali su zahvaljujući priznatom društvenom uticaju koji su imali na institucije poput: Studentskog centra, SKC-a, Studentske poliklinike, Doma kulture „Studentski grad“, AMD „Akademac“, Zadruge studenata, Studentskih odmarališta Srbije, AKUD-a, ZPU-a, USFOK-a i dr.

Politizacija
Raspadom komunističkog uređenja države, došlo je do sumnjivog privatizovanja studentske imovine i slabljenja uticaja na brojne ustanove. Tokom poslednje decenije XX veka novi društveni potresi zahvatili su Srbiju i omladina je, već tradicionalno, prva stala u odbranu naroda. Na masovnim demonstracijama marta 1991. godine, još jedan student je dao život za slobodu misli i govora, a zahtev za poštovanjem demokratije akademci su uputili i na svojim okupljanjima tokom sledeće godine. Doba ratne euforije i strahota, međunarodnih sankcija i nemaštine obrušilo se na našu zemlju podrivajući osnovne ljudske vrednosti i slobode. U opštoj političkoj, kulturnoj i moralnoj krizi devedesetih godina prošlog veka, i studentsko organizovanje je postalo poprište polarizacije pristalica vladajućeg režima sa jedne i njegovih protivnika sa druge strane. Pristalice režima uspeli su da pobede na izborima za Savez studenata Beograda, tada još uvek jedinu reprezentativnu organizaciju, a svoj položaj osigurali su nedemokratskim novinama u Statutu. U datim okolnostima, raskućena većinska populacija studenata je svoje poruke narodu slala kroz novoosnovana alternativna udruženja: studentske unije, asocijacije, federacije i dr. Upravo ova nova udruženja postala su nosioci stare slave omladine i novi izraz njene avangarde. U školskoj 1996/97. godini ovi studenti su, zahtevajući vladavinu prava, pokrenuli veliki tromesečni protest zbog lažiranja izbornih rezultata. Protest je omasovljen i postao je oličenje opšte narodne volje, pred kojom je vlast napokon popustila i priznala poraz na izborima. Uviđajući snagu akademske zajednice, koju čine mudrost profesora i srčanost studenata, režim je prestao da se bori za njenu naklonost i nastojao da je zauzda i stavi pod direktnu kontrolu. Restriktivnim Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine, ukinut je conditio sine qua non univerziteta – njegova autonomija. Nastavnici i studenti su se ponovo našli sa iste strane barikada, braneći akademske slobode, ali ovoga puta bez željenih rezultata. Profesori su otpuštani, a studentima je uskraćen bilo kakav uticaj na rad univerziteta. Savest akademaca i njihova svest o teškoj situaciji u kojoj se zemlja našla, navela ih je na intenziviranje napora za očuvanjem univerziteskih tradicija i konačnim uspostavljanjem demokratskih tekovina u društvu. Iste godine osnovana je Studentska unija Srbije, a naredne godine i Studentski pokret „Otpor!“, koji je ubrzo prerastao u Narodni pokret. Brojne akcije i medijski angažman sprovođene su u otežanim uslovima usled tragičnih posledica bombardovanja naše zemlje, a kulminirale su oktobra 2000. godine. Tada, na pragu novog milenijuma, studenti su se pridružili opštenarodnom buntu zbog ponovnog lažiranja izbornih rezultata, te svojom brojnošću i upornošću zajedno sa svojim profesorima doprineli ispravljanju učinjene nepravde.

Evropeizacija
Posle oktobarskih promena, 2000. godine ponovo je uspostavljena demokratska uprava u Savezu studenata Beograda. Sada se studentska scena suočila sa novom pojavom, nalik onoj s početka tridesetih godina prošlog veka – sa pluralizmom studentskih organizacija. Od svih, u slobodnom nadmetanju, svojim radom i masovnošću najviše su se istakle Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije. U roku od dve godine je donesen novi Zakon o univerzitetu kojim se garantuje učešće studenata u upravljanju univerzitetom i fakultetom putem studentskog parlamenta. Budući da status, finansiranje i nadležnosti studentskog parlamenta nisu adekvatno uređeni, on je osnivan i gašen na svega nekolicini fakulteta u čitavoj Srbiji. Kao rešenje ovog problema akademci predlažu donošenje Zakona o studentskom organizovanju, koji će biti prvi akt ove vrste još od Uredbe o udruženjima slušaoca univerziteta iz 1934. i 1936. godine. I pored nesuglasica koje se javljaju, današnje prilike više nego ikada pre karakteriše studentska participacija u upravljanju visokoškolskim ustanovama i unapređenju nastave. U prilog ovome ide i činjenica da su studenti punopravno učestvovali u izradi svih zakona koji se na njih odnose i da redovno nailaze na uvažavanje državne uprave. Da li će se i kako ovaj trend nastaviti, pokazaće se već narednih meseci, jer je pred nama osetljiv period uvođenja novih principa visokog obrazovanja.

Srećko Šekeljić

UKanSEE, September 2005

Today there are 15 universities and 60 advanced schools of applied arts and sciences in Serbia, of which 6 universities (in total 175.000 students) and 49 advanced schools (in total 52.000 students) are state owned.

Formal higher education in Serbia was established in 1838, and its institutions maintained ideals and criteria of western universities ever since, though they faced some serious difficulties in 1990s. In the last decade of 20th century universities in Serbia were a refuge of political dissidents and a base of opponents of the governing regime. Students and professors together organized several major protests wich, along with strong political initiative, eventually led to a breakdown of Milosevic’s government in October 2000, thus enabling Serbian engagement to European integrations.

In 1999 Serbia did not take part in signing the Bologna Declaration due to NATO bombing and international sanctions which were in process at the time, and due to inadequate University Law from 1998. However, after democratic changes in 2000, Serbia regained its membership in international institutions, changed its University Law and officially became part of the Bologna Process in 2003. During this time domestic universities maintained a vivid cooperation with the partner institutions from abroad, exchanging experences on developing and implementing new regulation. New Serbian Law on higher Education is adopted in September 2005 and is completely harmonized with principles of Bologna Process. In addition, Draft Law on Student Organizing specifies the means of student participation in governing the higher education.

According to new law, educational reforms in Serbia should during next two years bring the following changes:
– establish new national institutions responsible for quality assurance;
– implement three-cycle system;
– implement ECTS;
– perform restructuring of higher education institutions (HEI).

Quality assurance will consist of accreditation, internal and external evaluation of HEI, and will involve students.

Traditionally, length of undergraduate studies was 4-5 years (except for medicine), length of master studies was 2 years, specialization studies 1-2 years, and duration of studies for PhD level was 3-5 years. Now, new three-cycle system consists of 3+2, or 4+1 years of study for master or specialist degree and 3 more years for PhD degree.

Since average work load in Serbian universities was set very high, studies often exceed its nominal duration. Implementing ECTS with 40 hours of work load per week should bring about change, though some professors dislike the idea of cutting of the amount of obligatory literature.

Student representatives have full membership in governing councils of HEI, a student vice-rector and student vice-dean at every university and faculty, as well as choice of forming a student parliament, which will soon be mandatory.

Srećko Šekeljić

STUDENT, septembar 2005.  

Svetla budućnost

Reforme, tranzicija, evropeizacija, osavremenjivanje, trendovi, bliska budućnost, svetla budućnost… Nije teško uočiti – rečnik mnogih današnjih političara je uspavljujuće jednostavan, iako je realna situacija vrlo složena. Obično se kaže da je Srbija 30. avgusta ove godine dobila reformski Zakon o visokom obrazovanju koji će nas, iz večite tranzicije, uvesti u savremene evropske trendove i zagarantovati svetlu budućnost. Istina, stvar se može i tako tumačiti, ali „istina“ je retko kad jednoznačna. Na ovogodišnjoj konferenciji u Bergenu, kojoj je prisustvovalo 45 evropskih ministara prosvete, jeste ocenjeno da tekst ovog zakona ispunjava visoke evropske standarde. Međutim, nije dovoljno samo imati zakon da bi se uspostavilo ono što u njemu piše. Zakonom takođe nije moguće baš sve definisati, već se računa da će njegova primena biti u duhu u kome je i pisan. To znači da se dobrim delom računa i na protivnike ovog akta, jer se jedan deo akademske zajednice otvoreno ograđuje od dalje evolucije našeg visokog školstva. Setimo se, na primer, bivše ministarke koja je, lično i profesionalno, zaratila i sa samim pojmom evolucije. S druge strane, protekle dve godine je proreformski deo akademske javnosti, koji čini veliku većinu, bio žestoko zavađen oko pojedinih detalja koji direktno ne doprinose rejtingu naših diploma. Prepirali su se oko birokratske strukture univerziteta, načina kontrole njihovog rada, prava na raspolaganje novcem i slično, pa je to bilo i jedno od bojišta dnevne politike. Prosto, srpski trend nam nalaže da se posvađamo i oko onoga oko čega smo se prethodno složili.

Bolonjski ideal

Još 1998. godine četiri zapadnoevropske zemlje su prionule usaglašavanju svojih visokoškolskih sistema. Tom prilikom potpisale su Sorbonsku deklaraciju kojom se obavezuju na usklađivanje svojih akademskih zvanja i međunarodnu razmenu studenata i nastavnika, a sve radi utvrđivanja zajedničkog tržišta rada. Ova inicijativa je snažno odjeknula u stručnoj javnosti širom kontinenta i vrlo brzo se rodila ideja za njenim proširivanjem i produbljivanjem. Za samo godinu dana, ministri prosvete 29 zemalja Evrope sastali su se u Bolonji, postojbini prvog evropskog univerziteta sa više od devet vekova tradicije. Te 1999. godine usvojena je Bolonjska deklaracija koja najavljuje stvaranje Evropske zone visokog obrazovanja do 2010. godine. Pod tim se podrazumeva puna međusobna harmonizacija nacionalnih obrazovnih sistema i uspostavljanje zajedničkih standarda za sve zemlje potpisnice deklaracije. Obrazovanje stečeno u jednoj zemlji trebalo bi da automatski bude priznato i prepoznatljivo u svim ostalim zemljama Evropske zone, čime bi se podstakla razmena ne samo studenata i nastavnika, već i radne snage, kultura i ideja, čineći evropski duh opipljivim. Naravno, ovakvim ukrupnjavanjem, evropski univerziteti postaju znatno konkurentniji na vetrometini globalnog tržišta, kojim u značajnoj meri dominira američki obrazovni sistem. Vremenom, sve je veći broj zemalja koje pristupaju takozvanom Bolonjskom procesu, a u svim krajevima Evrope traži se način za ostvarivanje ove primamljive vizije.

Srpska realnost

Za to vreme je u ovom našem kraju kontinenta politička situacija bila neuporedivo dramatičnija, a akademski radnici su se našli pred mnogo većim iskušenjima. Tokom protesta školske 1996/1997. godine vlast je na svojoj koži osetila snagu ujedinjenih studenata i profesora, koji su masovno podržali opoziciju i doprineli javnom raskrinkavanju izborne krađe. Uvidevši da je akademska zajednica moćan instrument ali u tuđim rukama, režim je pokušao da je slomi. Godine 1998. donešen je represivni Zakon o univerzitetu kojim se ukida osnovna tekovina koja je još pre 900 godina utkana u ideju univerziteta – njegova autonomija. Uvedeno je pravilo da vlada postavlja rektore i dekane, što je činjeno po partijskom ključu, a mnogi od ovih su se u svojim sredinama pokazali kao „čvrstorukaši“ (poznati su slučajevi „nelojalnih“ profesora koji su, po nalogu dekana, fizički izbacivani sa fakulteta uz pomoć privatnog obezbeđenja). Istom prilikom, naši univerziteti bili su izbačeni iz Evropske rektorske konferencije, usled oglušenja o opšteprihvaćene standarde. Opredelivši se za potpuni izolacionizam, sami smo sebe diskvalifikovali i iz onih panevropskih planova u kojima smo mogli da učestvujemo uprkos višegodišnjim sankcijama. Dok se širom Evrope gradio zajednički odgovor na nove tržišne izazove, u Srbiji su se naučnici borili za golu egzistenciju i očuvanje nastavno-naučnog rada. Naši profesori su organizovano pružali otpor nastalim prilikama i održavali živu komunikaciju sa svojim inostranim kolegama. Ipak, za razliku od evropske akademske zajednice, koja nam je pružala pomoć na mnogim planovima, njihovi vojni stratezi su insistirali da je štap bolji od šargarepe. Međunarodna zajednica je, marta 1999, odlučila da ovdašnju muku „izleči“ svojim „pedagoškim“ bombama. Dok su u Bolonji ministri svečano potpisivali novu deklaraciju, nad našim glavama krstarile su rakete. Dok se u okolnim zemljama polemisalo o modusima daljeg društvenog napredka, za nas je svaka rasprava zvučala kao luksuz, a prosperitet – kao prazan pojam nedostižne, idealizovane Evrope.

Gorka euforija

Jedini osećaj koji je sprečavao dalje širenje apatije na univerzitetima bila je ogorčenost. Jedni su bili ogorčeni na domaći diktatorski režim koji je direktno radio protiv integracija sa proatlanskom Evropom, a drugi su bili ogorčeni na licemernu i neljudsku politiku te iste Evrope. Ubedljivi argumenti i jednih i drugih ostali su nepomireni i rasuti na obe strane. Nakon petooktobarske smene vlasti 2000. godine, ozlojeđenost pojedinaca je porasla, ali za ogromnu većinu studenata i profesora nastupila je oseka negativnih osećanja. Zahvaćeni talasom pobedničke euforije, postali su vinovnici nepokolebljivog optimizma i vernici gotovih rešenja koja su sa Zapada pristizala poput deus ex machina. Pozitivni efekti ovog relativno naivnog dvogodišnjeg perioda su ipak jasno vidljivi: poštovana je autonomija univerziteta (iako je represivni zakon formalno bio još uvek na snazi), reuspostavljen je normalan nastavni i naučni rad, otpočeli su ozbiljni zvanični pregovori u vezi sa reformom visokog obrazovanja. Napornim radom potvrdila su se pojedina očekivanja da ta reforma zapravo nije nekakav jednostavan proces kojim se jedan sistem može mehanički zameniti drugim, kako je često predstavljana. Budući da nije ostvaren konsenzus koji se tiče budućeg izgleda našeg visokog školstva, a pozivajući se i na okolnost da nismo zvanično pristupili Bolonjskom procesu, 2002. godine donet je „prelazni“ Zakon o univerzitetu. Ovim aktom je univerzitetu formalno vraćena autonomija, predviđeno je učešće studenata u njegovom upravljanju, a ostavljen je i prostor za samoinicijativne reforme pojedinih nastavnih programa. Time se Srbija praktično vratila na stanje stvari od pre zloglasne 1998. godine, ali sada je trebalo sustići Evropu.

Seme razdora

U razgovorima o budućem izgledu našeg visokog školstva došlo je do brojnih nesuglasica unutar same akademske zajednice, a pogotovo usled činjenice da ni u Evropi nije pronađeno definitivno rešenje za mnoga pitanja. Postalo je jasno da je nemoguće „ugledati se na Evropu“, jer ni ona nije jedinstvena! Mogli smo se jedino poslužiti primerima pojedinih zemalja, ali oni su često bili međusobno protivurečni, pa su tako i korišćeni: u beskrajnim raspravama, jedni su osporavani drugima. Neslaganja su se produbljivala, a talas petooktobarske euforije polako je nestajao u hridima. Na sastanku evropskih ministara prosvete u Berlinu 2003. godine, srpski ministar, prof. Gašo Knežević, svečano je potpisao Bolonjsku deklaraciju. Iste godine je pomoćnik ministra prosvete prof. Srbijanka Turajlić dovršila svoju koncepciju reformskog zakona i bila imenovana za predsednika radne grupe koja je trebalo da sastavi konačan tekst predloga zakona. Ova radna grupa, koju je obrazovao Republički savet, postala je pravo bojno polje različitih stanovišta predstavnika vlade, beogradskog, novosadskog i privatnih univerziteta, zatim viših škola i studenata. Konsenzus je prilično brzo postignut u vezi sa režimom studija, ali ranije pomenuta birokratska pitanja koja se tiču strukture i upravljanja visokoškolskom ustanovom, evaluacije i kontrole njenog rada, zatim raspolaganja materijalnim sredstvima, ostala su kamen spoticanja. Tako, neposredno nakon usvajanja konačnog teksta zakona, predstavnici Univerziteta u Beogradu su i dalje tvrdili da su predložena rešenja neprihvatljiva. Ove primedbe iskoristili su i protivnici reforme, osporavajući neophodnost čitavog procesa, a sve zajedno je korišćeno i u međustranačkim sukobima. Na zalasku burne 2003. godine usledio je pad Živkovićeve vlade, a Prednacrt zakona o visokom obrazovanju nije prošao javnu raspravu.

Drž’ – ne daj

Nova ministarka prosvete, prof. Ljiljana Čolić, nije nastojala da podrži ni jednu od zavađenih reformskih strana – ona prosto nije podržala reforme. Period njenog pontifikata pomogao je interesno udruživanje raznorodnih zastupnika evolucije visokog školstva, pa je nakon njenog očekivanog smenjivanja ubrzano nastavljeno sa započetim. Ministarstvo je povereno dr Slobodanu Vuksanoviću, koji je nastupio kao pobornik kompromisa, uvidevši da se jedino tako može doći do rezultata koji su izmakli njegovim prethodnicima. Činjenica da je beogradski univerzitet bio dovoljno uticajan da ospori prethodni tekst zakona, navela je ministra da upravo njemu i prepusti izradu novog prednacrta. Rektor Univerziteta u Beogradu prof. Dejan Popović je, po mandatu ministra, sastavio komisiju za pripremu novog zakona koju su činili profesori i studenti. Komisija je pripremila tekst prednacrta uzimajući pritom u obzir sve verzije koje su mu prethodile i završila svoj obiman posao krajem 2004. godine. Sve postojeće nesuglasice su finalno usaglašene na sastancima rektora državnih univerziteta i ministra. Svima je izgledalo da je stvar pri kraju, ali je posle nekoliko meseci čekanja Predlog zakona povučen iz skupštinske procedure, radi manjih birokratskih dopuna na zahtev AP Vojvodine. Ovo je bio signal za sve ogorčene antireformiste da, udruženi, zahtevaju potpunu likvidaciju Predloga zakona, što je bila i preporuka Konferencije pravnih fakulteta, inače glavnog uporišta „anti-bolonjskog lobija“. Nastalu situaciju su mnogi doživeli kao omanju aferu, pa je došlo čak i do kadrovskih promena u vrhu Ministarstva prosvete. Nakon okončanja ovog potresa, na tekst Predloga zakona podneto je oko 350 poslaničkih amandmana, zbog čega je tekst još jednom vraćen vladi na usaglašavanje. S početkom septembarskog ispitnog roka ove godine, Narodna skupština je konačno usvojila Zakon o visokom obrazovanju, a za njega su, nakon dužeg natezanja, glasali poslanici svih stranaka osim srpskih radikala.

Pre kraja

Bura ipak nije prošla, a dug je put pred nama. Iako je tekst zakona vrlo dobro ocenjen i prilično detaljan, ipak ostaje mnogo nedorečenosti. U naše visoko školstvo se uvode potpuno nove prakse, za koje nedostaje neposredno iskustvo. Imajući u vidu da nije zanemarljiv broj profesora koji se novitetima oštro protive, s pravom se pitamo kakva će biti primena ovih praksi. Kada se osvrnemo na težak višegodišnji proces usvajanja pomenutog reformskog akta, mnoge hvata jeza pri pomisli na ljudski faktor u njegovoj predstojećoj implementaciji. Mnogim našim velikanima i učenjacima je potrebna jasnija svest o dugoročnim posledicama aktuelnog društveno-političkog konteksta, a pre svega, neophodan je snažniji osećaj odgovornosti za sopstvene stavove i postupke. Isključivo od ljudskih kvaliteta članova akademske zajednice zavisi da li ćemo oživeti pozitivna zakonska rešenja. U suprotnom, ako ga prihvatimo kao mrtvo slovo na papiru, ovaj zakon će biti samo pisani dokument jednog jalovog procesa: Kafkin recept za reformu visokog obrazovanja.

Srećko Šekeljić

STUDENT, jun/jul 2005. 

Pod Bolonjskim procesom se podrazumeva dobrovoljan sinhronizovan rad evropskih zemalja na izgradnji zajedničkih osnova sistema visokog obrazovanja. On ne vodi jednoličnosti obrazovanja, naprotiv – njime se postiže prepoznavanje i priznavanje raznovrsnih obrazovnih profila i nastavnih sadržaja širom Kontinenta. Usvajanjem jedinstvenih «pravila igre» za 45 zemalja učesnica Bolonjskog procesa, uspostavlja se Evropska zona visokog obrazovanja koja, između ostalog, treba da omogući nesmetano plasiranje nacionalnih obrazovnih institucija na evropsko tržište. Ravnopravna kompeticija evropskih univerziteta uslov je njihovog stalnog usavršavanja i unapređenja kvaliteta usluga koje pružaju, čime se povećava i njihova konkurentnost na svetskom tržištu. Ovim Evropa nastoji da se zaštiti od prodora drugih velikih visokoškolskih sistema, kao što je na primer američki. Univerziteti iz Severne Amerike su još ranije započeli svoju ekspanziju osnivajući svoja isturena odeljenja širom sveta, pa i na evropskom tlu. Zbog toga i ne čudi što su vlade zemalja Evrope benevolentno i bez ikakvog uslovljavanja pristupile procesu standardizacije visokog školstva, u kojoj jednako učestvuju predstavnici akademske zajednice i studenata. Čak, jedini obavezujući pravni akt u ovom domenu je Lisabonska kovencija iz 1997. godine, kojom se obezbeđuje priznavanje stečenih kvalifikacija u zemljama potpisnicama (Srbija je konvenciju potpisala 2001, a ratifikovala 2003. godine). Sâm Bolonjski proces se bazira na poverenju i međusobnom uvažavanju partnera, a uobličen je deklaracijama i pratećim dokumentima (kominikeima) usvojenim od strane ministara prosvete.

Sorbonsku deklaraciju su 1998. godine potpisali ministri prosvete Francuske, Italije, Velike Britanije i Nemačke, a kasnije su se pridružile i druge evropske zemlje. Ovim dokumentom se započinje ”harmonizacija strukture evropskog sistema visokog obrazovanja“. Njime se uspostavlja rastuće zbližavanje pravnih okvira akademskih zvanja i ciklusa studija i uvodi se zajednički stepen osnovnih studija (Bachelor) i postdiplomskih studija (Master i PhD). Takođe, podstiče se međunarodna mobilnost studenata i nastavnika, a svaki student bi trebalo da provede bar jedan semestar u inostranstvu.

Bolonjska deklaracija je 1999. godine potpisana od strane 29 evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje, čime su postavljeni temelji za stvaranje Evropske zone visokog obrazovanja do 2010. godine. Ministri su se fokusirali na usvajanje sistema prepoznatljivih i uporedivih diploma, sa dva ciklusa (osnovne i postdiplomske studije), zatim na uvođenje sistema bodovanja kojim se određuje opterećenje studenata, na promociju međunarodne mobilnosti studenata, na uspostavljanje evropske saradnje u obezbeđivanju kvaliteta, kao i na promociju evropske dimenzije visokog obrazovanja.

Praški kominike je dokument koga je potpisalo 33 ministra prosvete na konferenciji održanoj 2001. godine. Ovom prilikom upućeno je priznanje Evropskoj komisiji, Evropskoj asocijaciji univerziteta (EUA) i Nacionalnim studentskim organizacijama (ESIB) za aktivan doprinos unapređenju Bolonjskog procesa. Poseban akcenat je stavljen na uvođenje principa učenja tokom čitavog života, obezbeđivanje učešća studenata u reformama i upravljanju visokim obrazovanjem, kao i na povećanje atraktivnosti Evropske zone visokog obrazovanja za ostale delove sveta.

Berlinski kominike je potpisan 2003. godine od strane 40 zemalja, kojim je i naša državna zajednica postala članica Bolonjskog procesa. Naglašena je potreba za stvaranjem zajedničkog sistema osiguranja kvaliteta sa istim kriterijumima i metodologijom rada za sve zemlje. Zatražen je razvoj jedinstvenog okvira kvalifikacija sa dva ciklusa visokog obrazovanja, pri čemu prvi i drugi ciklus moraju da imaju različite ishode (svrhu) učenja. Pored ova dva, doktorske studije su prepoznate kao treći ciklus visokog obrazovanja, koji predstavlja sinergiju između istraživanja (stvaranja znanja) i nastave (prenošenja znanja). Sve zemlje članice Bolonjskog procesa prihvataju da do 2005. godine svaki student uz diplomu dobije i besplatan Dodatak diplomi, koji sadrži opis pohađane nastave i ostvarenih rezultata na nekom od svetskih jezika.

Bergenski kominike su 2005. godine potpisali ministri 45 evropskih zemalja. Ovaj dokument sadrži ocenu Grupe za praćenje Bolonjskog procesa o dosadašnjoj primeni standarda prihvaćenih na sastanku u Berlinu, koja je u proseku vrlo dobra (dok naša zemlja, naravno, vidno zaostaje za ovim prosekom). Naglašena je uloga trećeg, doktorskog, ciklusa studija u obezbeđivanju ekonomskog i kulturnog razvitka društava i društvene kohezije. Pritom, ministri su se obavezali da preduzmu mere kojim bi visoko obrazovanje učinili dostupnim svima, a naročito pripadnicima socijalno ugroženih grupa, kao i one mere kojim bi se olakšala mogućnost međunarodne razmene i mobilnosti studenata. Do 2007. godine izvršiće se procena primene tri priroriteta: reformisanog sistema stepenovanja studija (osnovne, magistarske i doktorske), osiguranja kvaliteta (koji uključuje unutrašnju i spoljnu evaluaciju institucija, učešće studenata i međunarodnu saradnju) i međunarodno priznavanje stepena i trajanja studija. Na pola puta do 2010. godine istaknuto je da visoko obrazovanje ”ima ulogu pripremanja studenata za tržište rada, za njihovo dalje usavršavanje i razvoj sposobnosti, kao i za aktivno učestvovanje u građanskom društvu“.

Na kraju, možemo zaključiti da je sve do Bolonjskog procesa evropska partikularnost bila njena slabost: izraz disonantnih ciljeva, neujednačenih standarda i rasipanja resursa. Međutim, posle 2010. godine, odnosno nakon uspešne primene bolonjskih standarda, unutrašnja razuđenost Evrope bi trebalo da predstavlja njenu bitnu atraktivnost. Osnovni cilj koji se ovom prilikom postavlja pred Evropu je da raznovrsnost svojih univerzitetskih tradicija upotrebi kao mnogostrukost puteva ka rešavanju gorućih problema današnice.

Srećko Šekeljić

STUDENT, jun/jul 2005. 

Konferencija evropskih ministara prosvete, Bergen (Norveška) 19-20. maj 2005

Od ukupno 43 zemlje, najnižu ocenu iz reforme visokog obrazvanja dobile su Andora i BiH – 2.1, dok je Srbija ocenjena sa čitavih 2.2. U regionu je Hrvatska sledeća sa 3.1, zatim Crna Gora i Makedonija sa po 3.3 a najvišu ocenu na Balkanu je dobila Slovenija – 4, što je ujedno i evropski prosek.

Na severu Evrope, u hladnom naručju jednog skandinavskog fjorda, u maju mesecu ove godine, sastalo se 45 evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje. Njihove petočlane delegacije bile su sastavljene od predstavnika ministarstva, rektora i studenata, a relevantnosti skupa doprineli su i izaslanici Saveta Evrope, predsedništva EU, Evropske komisije, kao i poverenici pan-evropskih organizacija poput: Evropske asocijacije univerziteta (EUA), Nacionalnih studentskih organizacija Evrope (ESIB), Evropskog centra za visoko obrazovanje (UNESCO-CEPES) i drugih. Delegaciju Srbije predvodio je ministar prosvete i sporta, a činili su je pomoćnik ministra za visoko obrazovanje, rektor Univerziteta u Kragujevcu i po jedan predstavnik Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije.

Ovaj, treći, ministarski sastanak od potpisivanja Bolonjske deklaracije, održan je uz osetnu primesu glamura, nagoveštavajući značaj koji reforma visokog obrazovanja ima za zemlje Evrope. Doista, bogate zemlje su izdvojile značajne svote za investiranje u visoko školstvo, koje postaje isplativo ne samo kratkoročno (od školarina i projekata), već i dugoročno gledano (uslov je razvoja svih domena društva). Pritom, zajedničko inter-kulturalno obrazovanje jedan je od preduslova daljeg pomaka u evropskim integracijama, koje kao da su došle do svog niskog vrhunca. Uopšteno govoreći, ton bergenske konferencije bio je obojen najfinijom deklarativnom kolegijalnošću učesnika. Nesumnjivo je i da su sklopljeni brojni neformalni i formalni dogovori, koji su značajni za uspostavljanje Evropske zone visokog obrazovanja do 2010. godine, kako je to zamišljeno pre šest godina.

Pored nenametljivih pregovora i dogovora, glavnu atrakciju konferencije predstavljala je ocena dosadašnje primene bolonjskih standarda u zemljama potpisnicama Deklaracije. Naime, Grupa za praćenje Bolonjskog procesa je tokom protekle dve godine procenjivala meru u kojoj su zemlje uspele da osavremene svoje visoko školstvo. Svoj sud Grupa je ”pedagoški“ izrazila ocenom od 1 do 5 za svaki od prioriteta utvrđenih u Berlinu 2003. godine. U ovim istraživanjima ocenjivane su tri prioritetne aktivnosti: obezbeđivanje osiguranja kvaliteta, uvođenje reformisanih dvostepenih nastavnih planova i priznavanje međunarodnih kvalifikacija. U ukupnom skoru, Evropa je položila bergenski test sa prosečnom ocenom 4 – kojoj Srbija, Andora i BiH doprinose svojim slabim dvojkama, dok sve ostale zemlje u regionu i Evropi imaju ocenu 3 ili više. Pored toga, delegacija Srbije je u Bergen pošla sa dodatnim teretom, jer reformski Predlog zakona o visokom obrazovanju još uvek nije bio usvojen usled zakrčenja skupštinske procedure. Međutim, predočene okolnosti su, u opštem maniru konferencije, ipak naišle na razumevanje od strane organizatora i drugih učesnika. Zarad dodatnog pojašnjenja, možda je potrebno naglasiti da se dvojka, koju je Srbija dobila, ne odnosi na kvalitet nastavnih sadržaja, već na stepen uspešnosti uvođenja evropskih standarda u strukturu domaćeg visokog školstva.

E sada, zbog čega smo dobili dvojku…

Iako trenutno ne funkcioniše kako treba, stepen razvoja našeg sistema osiguranja kvaliteta je solidno ocenjen jer je tekstu budućeg zakona on vrlo prihvatljivo uređen. Jedva prelazne ocene dobili smo za rasprostranjenost standardizovane evaluacije institucija i za uspostavljanje međunarodne saradnje u obezbeđivanju kvaliteta. A zatim, dobili smo i svog prvog keca (!), jer ne postoji učešće studenata u telima za kontrolu kvaliteta i u odgovarajućim fazama procesa evaluacije.

Pošto je kod nas uvođenje reformisanih dvociklusnih studija (4+1 ili 3+2 godine do magistarske diplome) još uvek u fazi pripreme i pilot projekata, u ovoj oblasti smo ocenjeni sa dvojkom. Istu ocenu smo dobili i za prohodnost do drugog, tj. magistarskog, ciklusa studija, i to zbog proceduralnih smetnji (poput propisane minimalne prosečne ocene osnovnih studija i sl.). Ovome treba dodati i još jednog keca, jer navodno uopšte nemamo upisanih studenata na reformisane dvociklusne studije.

Planovi Srbije za uvođenje Evropskog sistema prenosa bodova (ECTS), kojim se izražava radno opterećenje studenata, su nam doneli još jednu prelaznu ocenu. Prosek nam je popravila trojka dobijena za izdavanje Dopune diplomi, koje se za sada praktikuje samo u Univerzitetu u Novom Sadu. Napokon, naša zemlja je dobila i jednu četvorku, zahvaljujući blagovremenom ratifikovanju Lisabonske konvencije, iako nije u potpunosti primenjena.

Sve u svemu, dva su uzroka ovakvog kotiranja Srbije među ostalim učesnicama Bolonjskog procesa. Prvo, dekani i nastavnici u većini slučajeva nisu uložili dovoljno truda da reformišu svoje nastavne planove i programe u granicama postojeće zakonske regulative, koje su prilično široke. Drugo, inertnost jednog dela domaće akademske zajednice i javne administracije, rezultovala je opstrukcijom donošenja naprednijeg zakona iz oblasti visokog obrazovanja. Jednostavno, mnogi nastavnici nedovoljno razumeju prednosti bolonjskih inovacija u pitanjima kvaliteta, efikasnosti i neposredne korisnosti nastave. S druge strane, politička javnost je nedovoljno zainteresovana za investiranje vremena, a kamo li još i novca, u unapređenje obrazovnog procesa u našoj zemlji. Ovde ljudi kao da nisu zainteresovani za otklanjanje nedostataka i mana našeg visokog školstva. Zaista, malo je onih koji se trude da stvore potrebne uslove u kojima će mladi sticati znanja i veštine neophodne za unapređenje ukupnih društvenih prilika u Srbiji. U ovom konkretnom slučaju, otpor prema Evropi zaista nije ništa drugo nego otpor prema napretku.

Imajući u vidu ukupne rezultate svojih analiza, međunarodna Grupa za praćenje Bolonjskog procesa uputila je ministrima niz preporuka za prevazilaženje uočenih slabosti. Ovom prilikom istaknuta je potreba za uspostavljanjem bliske saradnje sa udruženjima poslodavaca, kako bi se povećala stopa zaposlenosti diplomiranih stručnjaka. Takođe, potrebno je obezbediti lakši pristup studijama da bi se povećao procenat visokoobrazovanih, koji u Srbiji čine nešto više od 5 % stanovništva, dok je taj postotak u mnogim evropskim zemljama veći od 15 %. Pritom, čitav Bolonjski proces pada u vodu ako zemlje nemaju poverenja jedna u drugu i ne priznaju strane diplome. Zato se očekuje usvajanje akcionog plana za uspostavljanje sistema priznavanja stranih kvalifikacija, tako da napokon nećemo morati da nostrifikujemo svoje diplome u drugim krajevima Evrope. Naravno, gotovo ništa od reforme ne bi ostalo ako ne bi bilo finansijskih sredstava, pa je naloženo razvijanje mehanizama podrške za zemlje učesnice Bolonjskog procesa. Ipak, da bi smo dobili punu međunarodnu podršku, moramo znati šta ćemo sami sa sobom i sa tim njihovim ulaganjem. Moramo prvo pokazati da hoćemo i možemo da napravimo bolji obrazovni sistem, da bi smo dobili investicije za taj projekat. Svakom prema zasluzi.

O lošim ocenama
Imajući u vidu slabu ocenu (keca) koju je Srbija dobila za učešće studenata u obezbeđivanju kvaliteta visokog obrazovanja, ministar prosvete i sporta dr Slobodan Vuksanović je, tokom svog izlaganja na ministarskom sastanku, istakao da je uticaj studenata sve veći. Studenti su imali predstavnike u komisiji koja je pisala Zakon o visokom obrazovanju, a trenutno, uz podršku Ministarstva, samostalno pišu Zakon o studentskom organizovanju. Takođe, ukazao je na činjenicu da je Srbija jedina imala dva predstavnika studenata u svojoj petočlanoj delegaciji na bergenskoj konferenciji, dok su ostale zemlje imale po jednog ili čak ni jednog. Na konferenciji za štampu u Beogradu ministar je izjavio da je ukupna ocena naše zemlje loša jer odgovorne instance nisu dovoljno radile, a da je u izradi zakona njegovo ministarstvo bilo višestruko efikasnije u odnosu na prethodne. Bivši pomoćnik ministra za visoko obrazovanje prof. dr Srbijanka Turajlić, međutim, na tribini AAOM-a ističe da je od 2001. do 2004. godine učinjen značajan pomak, koji je od strane međunarodnih posmatrača ocenjen spektakularnim. Pritom, prof. Turajlić naglašava da je za lošu ocenu odgovorno sadašnje Ministarstvo, jer zapostavlja rad nacionalnih tela i međunarodne obaveze. A ono što je bilo presudno za našu ocenu je Nacionalni izveštaj koji, po njenim rečima, sadrži propuste koje je Ministarstvo moglo da ispravi i da neke ostvarene reforme bolje predstavi.

Protest alterglobalista
Ispred Radisonovog hotela Norž u Bergenu, u kojem se održavao sastanak minstara, odvijale su se skromnije demonstracije levih alterglobalista. Demonstranata je bilo prilično malo, ali dolazili su iz svih krajeva Evrope. Na osnovu njihovog folklora i parola uviđa se očigledna veza sa anarhistima koji agresivno opsedaju svaki samit G8. Međutim, već sami metodi protestovanja ovih anti-bolonjskih demonstranata ukazuju na njihove akademske manire – skup je prošao bez ijednog incidenta. Učesnici protestnog okupljanja su studenti koji strahuju da će ukrupnjavanje akademskog prostora dovesti do jačeg uticaja svetskog kapitala na ciljeve i ishode obrazovanja. Ovi mladi levičari upozoravaju da će obrazovanje koje se bazira na zahtevima tržišta biti u bitnoj meri dehumanizovano. Njihova osnovna bojazan je da će akademci postati roboti u službi privrede, a da će nova panevropska elita biti krojena prema aršinima Svetske banke i transnacionalnih korporacija. Ove složene i grandiozne strategije prigovora Bolonjskom procesu rezultovale su jednostavnom krilaticom koja glasi “drugačije obrazovanje je moguće”, ali ipak nisu otišle dalje od toga. Prosto, ostali smo uskraćeni za jedno omanje prosvetljenje: kako bi to drugačije obrazovanje izgledalo i kako do njega doći?

Srećko Šekeljić

STUDENT, maj 2005.

Godina 2005. obeležena je jubilejom čiji se značaj može uočiti u svakom aspektu društvene stvarnosti našeg podneblja – ove godine navršava se čitav vek postojanja univerziteta u Srbiji. Tim povodom često se ističe da je društveno-politička situacija ove zemlje mogla biti znatno prihvatljivija za njene žitelje ukoliko bi univerzitetska tradicija bila za koji vek duža. Uticaj akademskih ustanova na oblikovanje našeg okruženja i na ukupne okolnosti koje u tom okruženju proživljavamo, odvija se sporo i gotovo neprimetno, ali temeljno i neumitno. Imajući ovo u vidu, sve političke strukture, pozicione i opozicione, već 100 godina se neumorno trude da pridobiju za sebe univerzitetsku javnost, a u periodima diktature i nametnutog jednoumlja, istorija beleži više pokušaja da se univerzitet i silom zauzda.

Zapravo, istorija našeg visokog školstva seže čak čitav vek pre donošenja Zakona o univerzitetu 1905. godine. Dositej Obradović je još 1808. godine osnovao ustaničku Veliku školu, koja je podelila sudbinu Prvog srpskog ustanka i ugasila se nakon njegovog sloma. Nakon što je Miloš Obrenović u diplomatskim bitkama izvojevao dovoljni stepen autonomije za Kneževinu Srbiju, godine 1838. osniva se Licej u Kragujevcu. U početku je obrazovna delatnost Liceja imala težište na filozofskim naukama, izučavajući i podučavajući jezike, filozofiju, religiju, istoriju, pravo i prirodu. Od preseljenja njegovog sedišta u Beograd, 1841. godine, osniva se Pravno, a deceniju kasnije i Prirodno-tehničko odeljenje. Anticipacija modernog univerziteta postaje jasna 1863. godine kada Licej prerasta u Veliku školu, a njegova odeljenja postaju Filozofski, Pravni i Tehnički fakultet. Ova tranzicija izvedena je uz nesebičnu podršku i materijalnu pomoć čuvenog mecene i dobrotvora kapetana Miše Anastasijevića, u čijoj je palati danas smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu.

Kralj Petar I Karađorđević i njegovi saradnici uviđali su značaj elita za napredak države i društva uopšte. Naši prvaci školovali su se na mnogim evropskim univerzitetima, a svoja znanja i kulturne nazore uvozili su u Srbiju i prenosili ih na svoje učenike i poštovaoce. Međutim, pored neophodnosti da se naši stručnjaci obrazuju po evropskim standardima, shvaćena je i potreba da ovi standardi postanu obeležje našeg visokog školstva. U skladu sa tendencijama modernizacije države, ubrzo nakon ustoličenja novog kralja, Srbija je 1905. godine dobila Zakon o univerzitetu, kojim se Velika škola transformiše u univerzitet sa garantovanom autonomijom.

Beogradski univerzitet i akademske ustanove širom bivše Jugoslavije, koje su iz njega potekle, od svog nastanka predstavljaju razvojnu komponentu društva i inkubator njegovog napretka. Ipak, u interakciji profesora i studenata nicale su avangardne ideje koje često nisu prepoznate kao nova šansa, već kao pretnja ustaljenom socijalnom poretku. Političari su uvek zazirali od suda učenih profesora i energičnih studenata, a ovi su često videli dalje od političara. Izlazili su iz okrilja unierzitetskih zidina da bi delili kob svoga naroda. Vršili su pritiske na domaći establišment, ostavljali svoju krv na bojištima i u konc-logorima tokom dva svetska rata, zalivali znojem gradilišta u obnovi i izgradnji tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, bili bitke za socijalnu pravdu šezdesetih i sedamdesetih godina, borili se za zdrav razum i savest tokom osamdesetih i devedesetih godina.

Brojni potresi i progoni, inat i samodoslednost, učinili su našu akademsku sredinu okorelom i otpornom na pritiske političkog okruženja. Međutim, u današnjim, mirnodobskim okolnostima, postoji realna opasnost da se ova postojanost univerziteta preobrazi u – inerciju. U poslednje vreme postoji tendencija da se inicijative za osavremenjivanje visokog školstva tumače u kontekstu dnevno-političkih zbivanja, stvarajući otklon prema daljem razvijanju forme obrazovnog procesa. Postojeća situacija je u proteklih pet godina uzrokovala kvazi-polarizaciju akademske javnosti na pobornike napredka sa jedne i pobornike tradicije sa druge strane. Epilog ovog pseudo-duela može biti tvrdnja koju i jedni i drugi sebi pripisuju: našu slavnu tradiciju čini ideja napredka.

Godišnjicu navršetka veka postojanja modernog univerziteta u Srbiji, obeležiće donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju i uvođenje novog kruga modernizacije, u koji ovoga puta ulazimo istovremeno sa većinom zemalja Evrope.

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2005. 

Evropske integracije i opšta tendendencija međusobnog približavanja evropskih zemalja danas je praktična politika i dugoročna strategija gotovo svih država Starog kontinenta. Elementi začetka ovih panevropskih trendova uočljivi su još u blokovskoj podeli Evrope tokom trajanja Hladnog rata, koja je inaugurisala ukrupnjavanje i sabiranje pre svega političkih, vojnih i ekonomskih resursa. Na taj način profilisane su dve interesne zone, sa manje ili više konzistentnom unutrašnjom arhitektonikom, a lik Evrope je Berlinskim zidom bio osuđen na svojevrsnu bikefalnost. Ipak, padom ove centralne barijere početkom devedesetih godina prošlog veka, podvojenost nestaje, ali ne i težnja za ukrupnjavanjem – pojam evropskih integracija počinje da podrazumeva širenje zapada na istok. U tom smislu, epicentrom ovog talasa može se smatrati Zajednica za ugalj i čelik, koja je osnovana nakon Drugog svetskog rata i danas predstavlja temelj Evropske unije. Pritom, panevropske tendencije od početka idu u korak sa tokovima globalizacije i praktično su neodvojive od njih. Radi ostvarivanja adekvatne međunarodne kompetitivnosti u odnosu na američke i azijske gigante, određeni broj zemalja Evrope pristupio je stvaranju zajedničkog tržišta, standardizovanju pravne regulative i usaglašavanju osnovnih političkih ciljeva. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno…

Jedna od osnovnih odlika Evrope kao jedinstvenog kulturnog prostora je njena unutrašnja raznolikost i heteroglosija, tj. višeglasje različitih autohtonih kulturnih obrazaca. Možemo reći da ne postoji iole određen grupni evropski identitet i dovoljno široka opšta odrednica poput: Francuz, Srbin, Norvežanin. Evropski građanin se mahom ne smatra građaninom Evrope, već pre žiteljem svoje zemlje ili, izuzetno, regije (Balkanac). Iz tog razloga, izgradnja trans-nacionalnih inter-evropskih struktura shvaćena je kao veštački poduhvat ekonomskih stručnjaka, a ne kao spontani impuls kojim se Evropljani približavaju jedni drugima. U cilju podsticanja inter-kulturne razmene i upoznavanja raznovrsnih tekovina koje se zajedno ulivaju u zajedničku sliku o Evropi, pokrenut je niz dugoročnih projekata i aktivnosti evropskih zemalja. Ipak, ovo „zajedništvo“ je pre svega u funkciji stvaranja zajedničkog tržišta i nesmetanog protoka novca, roba i usluga od Atlantika do Kavkaza, od Kipra do Islanda. Postizanje predočenog cilja podrazumeva i ustanovljenje zajedničkog tržišta rada, kojim se omogućava mobilnost radnika i priznavanje njihovih kvalifikacija u celoj Evropi. Ovakva pokretljivost radne snage je otežana ne samo pomenutim kulturnim barijerama, već i neusaglašenim obrazovnim sistemima. Naime, nekompatibilnost školskih i univerzitetskih tradicija evropskih zemalja imaju za posledicu neprepoznatljivost diploma, zvanja i obrazovnih profila.

U prilog složenim strategijama odgovora na ove prepreke, pokrenut je i proces intenzivne komunikacije evropskih akademskih sistema i njihovog međusobnog zbližavanja. Pred kraj hladnoratovske epohe, godine 1988. u Bolonji, povodom devetstote godišnjice najstarijeg univerziteta u Evropi, rektori uvaženih evropskih univerziteta usvojili su Magna Charta Universitatum. U povelji, u kojoj se podstiče stvaranje duha zajedništva i saradnje, se između ostalog kaže: „Univerzitet je čuvar evropske humanističke tradicije; njegova je stalna briga da se dostignu univerzalna znanja. U ispunjavanju svoje misije univerzitet prevazilazi geografske i političke granice i potvrđuje životnu potrebu različitih kultura da se uzajamno upoznaju i utiču jedna na drugu“. Ovom proklamacijom započet je dijalog i saradnja između univerziteta, sa krajnjim ciljem da se obezbedi odgovor na akutne društvene potrebe: da se upoznaju različitosti evropskih kultura i prepozna njihov zajednički imenitelj, odnosno „evropski duh“ i da se ostvari komparabilnost različitih univerzitetskih tradicija (priznavanje ekvivalentnosti statusa, titula i ispita). Ove namere su produbljivane usvajanjem drugih akata poput Lisabonske konvencije 1997, Sorbonske deklaracije 1998. i najzad, Bolonjske deklaracije 1999. godine.

Potpisanim međunarodnim dokumentima osnovana je Evropska zona visokog obrazovanja i stvoren je preduslov, kao i obaveza, za usaglašavanjem i standardizacijom forme rada univerziteta. Ovo praktično znači usvajanje sistema lako razumljivih i uporedivih zvanja, zatim osnovne strukture studijskih programa, uspostavljanje načina određivanja opterećenja tokom studija, podsticanje razmene studenata i nastavnog osoblja i obezbeđivanje kvaliteta. Ukratko, da bi poslodavac iz Monaka bez problema zaposlio radnika iz Češke, potrebno je da na osnovu univerzitetske diplome radnika jasno vidi koje su njegove kvalifikacije i postignuti rezultati, te kako se oni mogu primeniti u lokalnoj sredini. Poslodavcu je takođe potrebno da prihvati i ne sumnja u kredibilitet visokoškolske ustanove koju je potecijalni radnik završio. Pored toga, promoviše se mobilnost, odnosno studijska razmena studenata i nastavnika, kojoj, da bi se sprovela, mora da prethodi samerljivost strukture studija, kao i ukupnog opterećenja studenata. Na ovaj način bi se omogućilo da student arheologije iz Osla jedan semestar nastave (koja se npr. odnosi na Staru Grčku) pohađa u Atini, a sledeći semestar u nekom drugom univerzitetskom centru u Evropi. Da bi ova pokretljivost studenata bila ostvariva, potrebno je da se utvrde minimalni tehnički preduslovi kao što su: ujednačena nominalna dužina trajanja studija, modularizacija predmeta (odnosno njihovo segmentiranje po oblastima na više manjih celina, tako da nastava o svakoj celini traje jedan semestar), određivanje težine savlađivanja gradiva izražene u ECTS bodovima (European Credit Transfer System) i izdavanje dopune diplomi koja sadrži opis pohađanog predmeta i druge potrebne podatke kako bi kasnije profesori na drugom univerzitetu znali u koje aspekte materije je student upućen. Međutim, ova idealistička slika još uvek odoleva sasvim uspešnoj praktičnoj primeni.

Naravno, odmah su se javili prvi otpori ovim „nečastivim“ i pretencioznim novotarijama, bez obzira na eventualna opravdanja. Mnogi univerziteti, mahom još od svog osnivanja, baštini svoju tradiciju i nasleđe nacionalne kulture. Međutim, iako vrlo otvoreni za svoju slavnu prošlost, ostali su u priličnoj meri zatvoreni za promene koje donosi skora budućnost. U toku duže ili kraće istorije svog postojanja, neke od ovih ustanova su utvrdile svoje moduse i običaje rada i oprezno ih prenosile s kolena na koleno. Nasleđeni metodi su se postepeno unapređivali i to uglavnom prilikom smena generacija profesora (i naučnih otkrića) – kao što se živi organizam prilagođava okruženju, pa se usled toga nakon mnogo generacija uoči neka evolutivna promena u njegovoj vrsti. Prema jednoj anegdoti, prilikom zvanične posete delegacije naše zemlje Evropskoj asocijaciji univerziteta, domaćini su im priredili ručak u prirodnjačkom muzeju, među glomaznim skeletima dinosaurusa. Članovi delegacije su se isprva začudili tom gestu, ali su ubrzo zaključili da je skrivena poruka više nego jasna: ko se ne prilagodi okruženju – izumire.

Novi Zakon o visokom obrazovanju

U vreme kada je usvojena Sorbonska deklaracija 1998. godine, kod nas je donesen ozloglašeni i restriktivni „Šešeljev zakon“ koji je ugušio autonomiju univerziteta. U ovo vreme diktature i progona, naša akademska javnost je već uveliko raspravljala o reformskim potezima koje je planirala da učini. U vreme usvajanja Bolonjske deklaracije 1999. godine, nad nama su letele rakete i bombe, a naša akademska javnost je pokušavala da pozove na razum i savest i da pritom zadrži svoje tradicionalne kontakte sa ustanovama s one strane embarga. Od pada Miloševićevog režima, privremeno je donesen prelazni Zakon o univerzitetu, koji je i danas aktuelan. Njime se reforma delimično omogućava, ali se na nju ne obavezuje. Od vremena usvajanja Berlinskog kominikea, kada je naša zemlja postala potpisnica Bolonjske deklaracije 2003. godine, traje izrada reformskog Zakona o visokom obrazovanju, kao i brojni sporovi oko njegovog sadržaja i buduće implementacije. Na njegovoj izradi su do sada zvanično radile najmanje dve radne grupe, a zbog mnogih nesuglasica, do sada su organizovane dve javne rasprave, od kojih je tek drugu prošao uspešno. Takođe, zabeležena je neregularnost prilikom podnošenja ovog zakona Skupštini, zbog čega je tekst vraćan vladi na utvrđivanje autentičnosti. Zakon o visokom obrazovanju, od strateškog značaja za našu zemlju i obrazovni sistem, napokon je ušao u skupštinsku proceduru, a očekuje se da će biti razmatran i usvojen u aprilu ove godine.

Srećko Šekeljić

VISOKO OBRAZOVANJE U SRBIJI NA PUTU KA EVROPI – ČETIRI GODINE KASNIJE, AAOM, Beograd, 2005.

I. STUDENT KAO SUBJEKT

 „Studenti su, po ideji, samostalni, samoodgovorni mislioci koji kritički slede svoje nastavnike.“ [1] Karl Jaspers, istaknuti filozof egzistencije i jedan od ideologa reforme univerziteta u Nemačkoj nakon sloma nacizma 1945. godine, ovim rečima je definisao studenta kao subjekta u nastavnom procesu. S druge strane, isticao je da nekritička pasivnost studenata predstavlja jednu od najvećih prepreka produktivnosti univerziteta. Vremenom, ovo gledište je postalo opšte prihvaćeno u obrazovnim institucijama na tlu Evrope.

Nakon više decenija sazrevanja principa visokog obrazovanja, određujući smernice Bolonjskog procesa, evropski ministri zaduženi za oblast obrazovanja prepoznali su studente ne samo kao aktivne učesnike u nastavi, već i u upravljanju visokoškolskom ustanovom. U Pragu 2001. godine „Ministri potvrđuju da bi studenti trebalo da učestvuju u i utiču na organizaciju i sadržaj obrazovanja na univerzitetima i visokoškolskim ustanovama.“ [2]

Dve godine kasnije, na konferenciji u Berlinu, ministri prihvataju zahtev Srbije i Crne Gore da pristupe razvijanju i implementaciji Bolonjskog procesa. U istom dokumentu „Ministri zapažaju konstruktivno učešće studentskih organizacija u Bolonjskom procesu i ističu neophodnost da se studenti trajno uključe i to u ranoj fazi u dalje aktivnosti. Studenti su puni partneri u upravljanju u visokom obrazovanju.“ [3]

U Srbiji vlada pluralizam studentskih organizacija koje se, između ostalog, bave: unapređenjem naučno-istraživačkog rada i nastave, promocijom studentske naučne produkcije, vannastavnom edukacijom studenata, reformom obrazovanja, podizanjem studentskog standarda, sportskim aktivnostima, te obogaćenjem kulturnog života svog okruženja. „Slobodna utakmica“ ovih organizacija uslovila je visok nivo kompetitivnosti koji je postao osnova za stalni uspon njihove kompetentnosti u oblastima svog delovanja. Imajući za cilj ostvarivanje ideala punopravnog partnerstva u organizaciji i koncipiranju obrazovanja na visokoškolskim ustanovama (VŠU), studenti su pokazali visok stepen spremnosti da se uhvate u koštac i sa najdelikatnijim aspektima reforme visokog obrazovanja.

U ovom radu će ukratko biti predstavljena delatnost i učinak studenata koji rade na unapređenju domaćeg prostora visokog obrazovanja u smislu implementacije Bolonjskog procesa, na primeru Saveza studenata Beograda.

II OSNOVNA DELATNOST SAVEZA STUDENATA BEOGRADA

Savez studenata Beograda (SSB) u saradnji sa drugim studentskim organizacijama, prihvatajući odgovornost zastupanja studenata i nastojeći da unapredi učešće studenata u usavršavanju domaćeg prostora visokog obrazovanja, kao svoju osnovnu delatnost obavlja:
1) definisanje interesa studenata i odnos prema reformi;
2) analiziranje postojećeg stanja poštovanja prava i interesa studenata;
3) pružanje zaštite prava i interesa studenata i podsticanje reforme.

1) Definisanje interesa studenata i odnos prema reformi

Da bi angažman studentskih predstavnika bio ostvarivan u međusobnom sadejstvu na delotvoran i efikasan način, aktivisti SSB-a nastojali su da jasno definišu interese studenata koji se odnose na sledeće:
– adekvatno ostvarivanje prava studenata utvrđenih postojećim zakonom i opštim aktima VŠU;
– obezbeđivanje učešća studenata u koncipiranju agende reforme visokog obrazovanja i njene implementacije;
– učestvovanje u izradi novih zakonskih propisa iz oblasti visokog obrazovanja i studentskog organizovanja;
– obezbeđivanje poboljšanja kvaliteta nastave, uslova za rad i utvrđivanje odgovarajućeg načina ispitivanja studenata;
– zaštitu socijalnog standarda i unapređenje opšteg položaja studenata;
– nezavisnost i efektivnost učešća studenata u radu organa upravljanja i stručnih organa VŠU, odnosno obezbeđivanje transparentnosti njihovog rada;
– učešće studenata u institucionalnom vrednovanju kvaliteta nastave i upravljanja, kao i u procesu akreditacije VŠU.

2) Analiziranje postojećeg stanja

Da bi se na relevantan način definisali i zastupali interesi studenta, SSB je vršio analize postojećeg stanja poštovanja prava studenata i tretmana studentskih predstavnika na VŠU, zatim stepena upućenosti u principe reforme visokog obrazovanja, kao i mišljenja studentske populacije o kvalitetu nastave i uslovima studiranja.
Ova istraživanja vršena su, između ostalog, putem anketa obavljenih 2002. i 2003. godine na nivou Univerziteta u Beogradu kojima je pozicionirano javno mnenje studenata o korupciji i kvalitetu nastave na fakultetima. Takođe, posredstvom saveza studenata na fakultetima Univerziteta u Beogradu oformljeni su timovi koje rade na pozicioniranju stepena poštovanja principa studentske participacije u nastavi i upravljanju na VŠU.
U postupku izrade novog zakona kojim se uređuje oblast visokog obrazovanja i studentskog organizovanja oformljena je studentska radna grupa koja vrši uporednu analizu razmatranih pravnih rešenja u radnim verzijama teksta sa prethodnim zakonima iz ove oblasti, kao i sa odnosnim zakonima stranih zemalja.

3) Zaštita prava i interesa studenata i podsticanje reforme

Zaštitu prava i zastupanje interesa studenata SSB obavlja na tri nivoa, a to su:
a) nacionalni nivo;
b) nivo Univerziteta u Beogradu;
c) nivo fakulteta Univerziteta, odnosno viših škola.

a) Na nacionalnom nivou SSB je do sada zastupao interese studenata i učestvovao u definisanju njihovih prava na sledeći način:
– učešćem u radu studentske radne grupe za izradu Prednacrta Zakona o studentskom organizovanju, zajedno sa predstavnicima Studentske unije i Veća studenata prodekana Univerziteta u Beogradu;
– učešćem u radu studentske radne grupe za Zakon o visokom obrazovanju, zajedno sa predstavnicima Studentske unije i Veća studenata prodekana Univerziteta u Beogradu, koja je svoje komentare i predloge slala Radnoj grupi Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja;
– učešćem u radu studentske radne grupe zajedno sa predstavnicima Studentske unije, koja je sačinila komentare na Prednacrt Zakona o visokom obrazovanju Univerziteta u Beogradu;
– učešćem u radu Komisije za praćenje implementacije Bolonjskog procesa;
– redovnom komunikacijom sa resornim ministarstvom.

b) Na nivou Univerziteta u Beogradu SSB zastupa prava i interese studenata, odnosno učestvuje u razvijanju i implementaciji reformskih rešenja na sledeći način:
– učešćem u radu Saveta Univerziteta i njegovim telima;
– praćenjem rada Nastavno-naučnog veća Univerziteta;
– učešćem u izborima za studenta prorektora predlaganjem svog kandidata Nastavno-naučnom veću Univerziteta;
– praćenjem rada Veća studenata prodekana Univerziteta i učešćem u radu pojedinih njegovih tela;
– redovnom komunikacijom sa Rektoratom.

c) Na nivou fakulteta u sklopu Univerziteta, odnosno na nivou viših škola u Beogradu, SSB zastupa interese i prava studenata posredstvom svojih organizacija članica:
– obukom studenata o suštini i principima reforme visokog obrazovanja;
– obukom studentskih predstavnika o principima rada fakulteta/univerziteta i viših škola;
– sinhronizovanjem rada lokalnih saveza studenata;
– učešćem u radu saveta fakulteta;
– praćenje rada nastavno-naučnih veća;
– učešćem u izborima za studenta prodekana predlaganjem svog kandidata.

III UNUTAR POSTOJEĆIH ZAKONSKIH OKVIRA

Učinak rada studentskih predstavnika, odnosno studentskih organizacija bitno je zavistan od zakonskih okvira kojima je određen. Važeći Zakon o univerzitetu iz 2002. godine garantuje studentima učešće u organima upravljanja VŠU i predviđa postojanje studentskog parlamenta na nivou fakulteta i univerziteta, kao i studentske konferencije na nacionalnom nivou. Međutim, nadležnosti i bliža struktura studentskog parlamenta, kao i jasne obaveze VŠU prema njemu nisu uređene ovim zakonom. Unapred se računalo da će predočeni nedostatak biti nadomešten odredbama Zakona o studentskom organizovanju, čiji je prednacrt 2003. godine sačinila studentska radna grupa sastavljena od predstavnika SSB-a, SUS-a i Veća studenata prodekana Univerziteta u Beogradu. Nažalost, ovaj tekst do danas nije postao zakonski akt.
S druge strane, autonomija univerziteta, prema postojećem Zakonu o univerzitetu, u praksi se realizuje kao autonomija fakulteta, koji su u svom radu nezavisni i od rektorata. Na taj način fakultetima je ostavljeno pravo i odgovornost da se, u zakonskim okvirima, samostalno staraju o kvalitetu i relevantnosti nastave koju organizuju, o efikasnosti studija, o iznosu školarine i drugih naknada koje uplaćuju studenti, o ukupnom položaju studenata, o tempu reforme i svim drugim bitnim aspektima rada VŠU.

IV POSLEDICE ZAKONSKIH OKVIRA

Pravni vakuum koji se otvara aktuelnom zakonskom regulativom stvorio je sledeće negativne posledice:
– ne pruža dovoljne uslove za formiranje nezavisnog i funkcionalnog studentskog parlamenta, zbog čega je ovaj i osnovan na samo nekoliko fakulteta u celoj Srbiji;
– u odsustvu studentskog parlamenta predstavnike studenata u organima upravljanja VŠU ne biraju studenti, već nastavno-naučno veće;
– nadležnosti predstavnika studenata su bliže određena statutima VŠU na čiju izradu studenti nisu mogli da utiču drugačije nego apelima statutarnim komisijama VŠU;
– studenti prodekani u značajnom broju slučajeva imaju vrlo ograničen uvid u aktivnosti ostatka dekanskog kolegijuma, na čije odluke takođe mogu da utiču jedino apelima;
– stručni organi VŠU nemaju obavezu da uključuju studente u punopravan rad svojih tela;
– studentski predstavnici na VŠU najčešće ne mogu da utiču na odluke o pitanjima od važnosti za studente, niti postoji „viša instanca“ na koju bi se mogli pozvati;
– u nedostatku instrumenata za konvencionalno ostvarivanje svojih interesa, studenti su proteklih godina često pribegavali nekonvencionalnim sredstvima pritiska kao što su studentski protesti.

V NOVI ZAKON

Pored predočenih formalnih smetnji, potrebno je istaći da se akademska sredina ubrzanim korakom oslobađa ustaljenog i konzervativnog pristupa studentskoj participaciji. Jedan od primera za to je sve češći pohvalan stav prema trudu i doprinosu studentskih radnih grupa u koncipiranju novih zakonskih rešenja.
Kada je u pitanju oblast studentskog organizovanja, prema jednom od mogućih rešenja problema nezavisnosti studentskog parlamenta, zakonom se jasno moraju odrediti njegova: nadležnost, struktura, odnos prema drugim organima VŠU i materijalno-finansijska samostalnost.
Ovako koncipiran, novi zakon bi trebalo da prevaziđe nedostatke postojećih okvira i formalno omogući uistinu samostalno, samoodgovorno i kritičko delanje studenata.
 

LITERATURA

[1] Karl Jaspers, Die Idee der Universität, Springer-Verlag, Berlin, 1946.
[2] Prague Communiqué, 2001.
[3] Berlin Communiqué, 2003.

Abstract: STUDENT PARTICIPATION IN HIGHER EDUCATION REFORM

One of main objectives of Student Alliance of Belgrade (SAB) is implemmentation of Bologna Process. SAB conductes its activities by providing the following: 1) defining students interest in all main aspects of the reform; 2) analyzing current level of recognition of student’s rights and interests by conducting surveys and founding students working groups; 3) providing protection of rights and interests of students at three levels – national level, university level and faculty level. So far, SAB participates in shaping the Law on Student Organizing and the Law on Higher Education, and has a representative at the Bologna Follow-up Commission. Through its representatives SAB also participates in governments of University of Belgrade and its faculties. Although current Law on University does not recognize students as full partners in governing the higher education, it is expected that the new law should bring significant improvements.

Srećko Šekeljić