Feeds:
Članci
Komentari

Danas, 5. maj 2008.

Još 2001. godine studentske organizacije su pokrenule inicijativu o donošenju posebnog zakona kojim bi se uredilo organizovanje studenata. Potreba za ovakvom regulativom tada je bila vrlo izražena imajući u vidu niz zloupotreba studentskih organizacija od strane političkog režima Slobodana Miloševića. Pored toga, pozamašna imovina i resursi Saveza socijalističke omladine, organizacije koja je okupljala i predstavljala studente sve do sloma komunizma, raskućena je sumnjivim privatizacijama i promenama namene tokom devedesetih godina prošlog veka. Ako pogledamo kako stoje stvari u zemljama regiona, videćemo da ovih problema jedino nije bilo u Sloveniji, jer je nakon proglašenja nezavisnosti donet Zakon o studentskom organizovanju. Zato su posle petooktobarskih promena, onda kada se još govorilo o povraćaju nezakonito otuđene društvene imovine i o potrebi depolitizacije institucija, studenti ostvarili saradnju s kolegama iz Slovenije i pokušali da njihovo iskustvo primene u Srbiji. Agitacija studentskih predstavnika za donošenje ovog zakona nije naišla na odgovarajuće razumevanje ni kod profesorskog dela akademske zajednice, ni kod predstavnika vlasti, uz obrazloženje da ima važnijih stvari i problema za rešavanje. Međutim, zagovaranje za donošenje ovog zakona je nastavljeno, a do 2005. godine je postojalo već nekoliko nacrta ove regulative, koje su sastavili studenti. Te godine je novopostavljeni ministar prosvete, dr Slobodan Vuksanović, u naletu entuzijazma obećao da će za vreme svog mandata doneti zakon o studentskom organizovanju. Čak je i na sastanku evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Bergenu, pred svojim kolegama iz svih zemalja Evrope ponovio to obećanje. Sastavljena je radna grupa koju su činili predstavnici studenata sa svih državnih univerziteta i ona je nesmetano radila sve dok nije izvršen snažan pritisak s pojedinih univerziteta da se i predstavnici profesora uključe u izradu zakona. Nevolja je bila što profesorski deo akademske zajednice nije mario za izradu ove regulative sve dok nije završena javna rasprava o prednacrtu zakona, čime je znatno prolongiran rad na izradi dokumenta, koji je predat Ministarstvu 2006. godine. Međutim, donošenje zakona je na kraju sprečeno od strane samog ministra Vuksanovića uz iznenadno obrazloženje da „pojedine studentske organizacije nisu bile adekvatno zastupljene“. Još nije sasvim jasno kakva je kalkulacija stajala iza ovog poteza.

Čemu služi ovaj zakon? Njime se omogućuje razvijanje servisa za različite potrebe studenata, uvode se demokratske procedure izbora njihovih predstavnika, obezbeđuje se njihov adekvatan uticaj na rad visokoškolskih ustanova i smanjuje se opasnost od upliva stranačke politike na univerzitete. Zakon na prvo mesto stavlja brigu o studentima i razvoj njihovih potencijala. Pozitivna praksa iz Velike Britanije svedoči da se ovim potrebama najbolje izlazi u susret osnivanjem posebnog centra na univerzitetu, koji bi objedinio različite servise za pomoć studentima i klubove i organizacije koje studenti osnivaju. Taj, takozvani centar za studentsko organizovanje bio bi svojevrsni inkubator za različite inicijative studenata, tržište informacija i mesto za savetovanje, kao i za pravnu pomoć studentima. Takođe, on bi bio most prema inistitucijama koje nisu u sastavu univerziteta, ali čiji je rad značajan za položaj studenata: studentska poliklinika, studentski domovi, zdravstveno potporno udruženje i slično. Bez ovog centra, koji bi bio košnica studentskih aktivnosti, studentski parlament je samo prazno birokratsko telo čiji rad i odluke ne doprinose na pravi način boljem položaju studenata na univerzitetu i u društvu.

Da bi centar za pomoć studentima uspešno funkcionisao potreban je novac, koji državni univerziteti pribavljaju iz republičkog budžeta kao sredstva za svoje redovne aktivnosti. Na taj način bi finansije za studentske inicijative, kojima diskreciono raspolaže Ministarstvo prosvete, bile predate na raspolaganje demokratski izabranim studentskim strukturama na univerzitetima. Time se smanjuje mogućnost uticaja vlasti i stranaka na studentske predstavnike, što danas ponovo postaje aktuelna tema. Prednacrtom zakona definisani su i jedinstveni standardi na nivou Republike koji u studentskim parlamentima omogućavaju adekvatno predstavljanje osoba sa hendikepom, manjinskih grupa i manje zastupljenog pola. Takođe, primena standarda bolonjskog procesa podrazumeva ravnopravno učešće studenata u upravljanju univerzitetom i visokim obrazovanjem, za šta, i pored velikih pomaka, kod nas ne postoje odgovarajući instrumenti. Autonomija univerziteta se, nažalost, često zloupotrebljava za nesmetano izbegavanje neophodnih obrazovnih i institucionalnih reformi. Budući da se svaki pritisak države (osnivača) za sprovođenje reformi predstavlja kao politički upliv, jedino predstavničke strukture studenata mogu da iznutra zagovaraju preko potrebno osavremenjivanje visokoškolskih institucija.

I pored sasvim jasnih potreba za njegovo donošenje, zakon o studentskom organizovanju leži zaključan u nekoj od fioka naših birokratskih institucija i ostaje nejasno kakvom političkom kalkulacijom je tu ostao i kakva ga sudbina čeka posle novih izbora.

Srećko Šekeljić

STUDENT, januar 2007.

ZA REVITALIZACIJU DRUŠTVA

„Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje“

S: Vi ste odlučili da živite u Srbiji, ali mladi i obrazovani građani su tokom devedesetih godina masovno napuštali našu zemlju i svoj život nastavljali u inostranstvu, a ovaj trend, iako u znatno manjoj meri, postoji i danas. Šta će, prema Vašem mišljenju, motivisati mlade da ostanu u Srbiji?

Tadić: Mladi ljudi kao najvitalniji deo društva imaju prirodno snažan nagon za samoodržanjem. Zato su devedesetih, u godinama krize i beznađa, pronalazili načina da sebi obezbede egzistenciju i budućnost. Kad država Srbija obezbedi stabilan i ubrzan ekonomski razvoj i kad mladi, bez obzira da li žive u selu ili gradu, vide mogućnost ostvarenja svojih životnih ciljeva ovde, neće ni imati potrebe da odlaze trbuhom za kruhom. Stabilna Srbija u koju se investira i koja otvara na hiljade novih radnih mesta, u kojoj produktivnost i životni standard rastu zadržaće i povratiće svoju mladost i svoju pamet. Bez obzira da li su u pitanju mladi naučnici, umetnici, inženjeri, lekari ili su u pitanju majstori, zanatlije, poljoprivrednici. Jaka Srbija koja ide evropskim putem može biti siguran dom i za mlade ali i njihove roditelje.

S: Srbija se od većine zemalja Saveta Evrope razlikuje i po tome što do sada nije imala strateški dokument za sistemsku brigu o mladima. Vlada Srbije je u 2007. godini sastavila nacrt Nacionalne strategije za mlade koji bi trebalo da bude usvojen u martu ovee godine. Da li mislite da će ovakav dokument pomoći poboljšanju ukupnog polaožaja omladine u našoj zemlji?

Tadić: Ne verujem da postoji dokument koji će sam po sebi rešiti probleme, ali svakako, potrebno je kao preduslov takav strateški plan doneti. Zato je važno da mladi iskažu svoju volju na ovim izborima. Treba jasno da kažu, da su za stabilnost, razvoj i svoju životnu perspektivu. Treba time da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje. Istinita je, mada otrcana fraza, da su mladi budućnost svakog društva, ali od mladih zaista očekujem da ne dozvole da bilo ko dovodi u pitanje njihovu sopstvenu budućnost.

S: Danas se suočavamo sa sve većim porastom iznosa školarina i taksi na državnim fakultetima, čime se praktično smanjuju šanse građana da se školuju i izađu na tržište rada kao visoko kvalifikovan kadar. Da li ovo stanje stvari treba menjati i kako?

Tadić: Slažem se da studiranje nije jeftino. Ovako bih postavio stvari. S jedne strane je neosporni interes Srbije da ima povećanje broja visokoobrazovanih stručnjaka. S druge strane imamo trenutnu situaciju u ekonomiji naše zemlje. U sadašnjim okolnostima oni najbolji studenti koji polože prijemne ispite ulaze u kvotu vlade i finansiraju se sa budžeta. Ostali plaćaju godišnje školarine koje su od nešto više od 1000 evra. Ne računajući nekoliko skupljih fakulteta, kao što je stomatološki ili fakultet filmskih umetnosti, na kojima plaćaju još više… Neki fakulteti uveli su i dodatne takse za studente kako bi nadomestili manjak sredstava koji dobijaju od države za svoje tekuće potrebe i tu je prostor u kome bi, pametnom državnom politikom, mogao da se studentima olakša smanjenjem taksi koje plaćaju. Druga stvar koju bi država mogla da učini jeste formiranje državnog stipendijskog fonda u kojem bi participiral privreda i koja bi time mogla da direktno pomogne dobrim studentima i da ih na kraju studija i prihvati. Dakle kompanije i privredni sistemi bi mogli da stimulišu stručni kadar koji im je potreban i da na koncu dobiju mladog stručnjaka koji je upravo edukovan za potrebe posla koji ga čeka. A mladi bi imali sigurnost i znali bi da će im se svi napori i vredno učenje na kraju isplatiti.

S: Naša zemlja do kraja januara treba da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Koji je konkretan značaj tog sporazuma za građane Srbije?

Tadić: Najveći broj stavki tog ugovora odnosi se na saradnju naše privrede, naših trgovaca sa EU. Zbog toga se i pitam šta je interes onih koji zagovaraju nepotpisivanje jednog takvog dokumenta. Kome može biti u interesu da osujeti privredu Srbije i spreči je da se razvija? Kome može biti interes da mladi stručni ljudi ponovo dodju u situaciju da traže alternativu životu sa jasnom perspektivom u svojoj rođenoj zemlji? Ima onih čiji je interes da profitiraju na nesreći naroda, ali takva politika u Srbiji više nikada ne sme da pobedi.

S: Kakve stavove o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji iznose visoki evropski zvaničnici u razgovorima sa Vama?

Tadić: Ima mnogo ljudi i u Evropi i svuda u svetu koji imaju visok stepen simpatije prema našoj zemlji i dobro razumeju probleme kroz koje prolazimo. Ima i onih koji to razumeju slabo ili uopšte ne razumeju. Trudim se da prve približim još više a drugima dam argumente da preispitaju svoje stavove. Nema tu mnogo filozofije. Za svoje interese moramo se boriti uporno, diplomatsku inicijativu moramo stalno voditi jer mnogo je toga propušteno i ispušteno u prošlosti. Srbiji su potrebni prijatelji i saveznici i ja neću odustati od napora da ih i steknemo.

S: Da li mislite da postoje prepreke koje sami sebi postavljamo u procesu evropskih integracija?

Tadić: Evo, recimo nametanje lažne dileme Kosovo ili Evropa je jedan primer. Neću da budem grub i kažem da je to najobičnija podvala pa ću reći da je – zamena teza. Da je Srbija članica EU nikome ne bi ni palo na pamet da razmišlja o nekakvoj nezavisnosti Kosova. Svaki korak u napretku Srbije ka EU još je jedno ojačanje veze sa našom južnom pokrajinom.

S: Često se čuju komentari da pregovori oko statusa Kosova i Metohije postaju tema nad temama u Srbiji, čime se konkretni životni problemi građana zanemaruju ili stavljaju u drugi plan. Kakvo je Vaše mišljenje o ovim ocenama?

Tadić: Kosovo se brani diplomatijom, argumentima i pravom i to država čini u pregovorima o budućem statusu KiM. Ali Kosovo se brani i osnaživanjem naše ekonomije. Ne verujem da postoji iko ko se bavi politikom a da mu to nije jasno. Nažalost ima onih koji mogu ostvariti uspeh samo na populizmu i demagogiji. Kosovo je svakako centralni problem zemlje, ali samo jaka i evropska Srbija može da se izbori za interese svakog gradjanina i same države.

S: Kakve su perspektive za poboljšanje ekonomske situacije u Srbiji u skorijoj budućnosti?

Tadić: Srbija ima otvorene mogućnosti i niko nam neće biti kriv ako ponovo propustimo šansu.

S: Da li smatrate da naša zemlja ima potencijal da postane lider u regionu? Koji su naši resursi za to?

Tadić: Srbija mora u najhitnijem roku da završi najznačajnije infrastrukturne projekte, mrežu auto puteva i da revitalizuje železnicu. Zaboravili smo da više nismo zemlja koja ima more i pod hitno moramo da sebi ostvarimo vezu sa Jadranom, obnovom pruge i izgradnjom auto puta prema luci Bar i ostvarivanjem veze sa lukom Konstanca u Rumuniji. Takodje u punoj meri moramo iskoristiti povoljnu okolnost da smo podunavska zemlja i izgradnjom lučkih kapaciteta na Dunavu moramo osnažiti najjeftiniji transport roba, čime ćemo biti konkurentno tržiste i učinićemo proizvodnju u našoj zemlji rentabilnom za mnoge investitore. Time ih u stvari privlačimo da svoje proizvodne pogone otvaraju kod nas, a ne u drugim okolnim zemljama. Mnogi od njih jako dobro znaju koliko mnogo kvalifikovanih i stručnih ljudi imamo, a taj ljudski faktor jedna je od najvećih naših komparativnih prednosti. Ne smemo da je ne iskoristimo.

S: Koja je danas uloga mladih ljudi u razvijanju potencijala Srbije i njene promocije u regionu i svetu?

Tadić: Neki strani privrednici koji rade kod nas rekli su mi više puta da su fascinirani kvalitetom naših ljudi. Brojem onih koji govore engleski ili poznaju modernu digitalnu tehnologiju. S druge strane sretao sam naše vrhunske stručnjake, u Čikagu recimo, u hedkvorteru Motorole, u Volvou u Švedskoj, na mnogim mestima. Drago mi je što su uspeli da pronadju posao koji odgovara i njihovom obrazovanju i njihovim željama. Ali ubeđen sam da Srbija može da bude snažna i srećna zemlja iz koje ni jedan dr Stojković neće morati da ode i u kojoj će moći da se ostvari u punom kapacitetu. U kojoj će mladić ili devojka sa sela moći da razvijaju svoje gazdinstvo, svoju farmu, i ostvaruju život koji neće biti zakinut ni za jedan kvalitet u odnosu na ono što imaju njihovi vršnjaci u Danskoj, Grčkoj ili Nemačkoj. Ali ništa se od toga neće desiti ako mladi Srbije ne kažu svoju reč 20. januara 2008.

Antrfile

Tadić: Dok sam studirao, svoju karijeru sam započeo kao kolporter. Prodavao sam novine, između ostalih i „Student“. Nikada nemojte da se stidite posla koji radite ako ga obavljate pošteno i savesno – evo ja sam uvek bio spreman da se latim posla, jer sam jedino na taj način uspevao da budem nezavistan i svoj. Okušao sam se i kao novinar u omladinskom radijskom programu „Indeks“. Kao i uvek, dao sam sve od sebe, ali se ispostavilo da novinarstvo ipak nije moj poziv. I tekstove koje sam pisao su urednici uglavnom karakterisali kao suviše analitične i hermetične, pa sam i u „Studentu“ retko objavljivao. Zapravo, kao mladog opozicionara, uvek me je više privlačio aktivizam i rad na rešavanju konkretnih problema u društvu.

Srećko Šekeljić

STUDENT, januar 2007.

 

 

Istraživanje nad studentskom populacijom u četiri univerzitetska centra u Srbiji pokazala da samo 10,2% mladih glasa

 

 

 

Nacionalnu kampanju za povećanje izlaznosti mladih na predsedničke izbore 2008. godine, zajedno su pokrenule mreže Studentske unije, Saveza studenata i Studentske asocijacije. Zajedništvo u pitanjima od opšteg značaja za mlade ove organizacije su pokazale u aktivnostima oko izrade Zakona o visokom obrazovanju 2003-2005. godine, u kampanji za zaštitu prava diplomiranih i njihovo izjednačavanje sa masterima 2006-2007. godine, u postupku osnivanja resornog ministarstva zaduženog za pitanja mladih 2007. godine, a danas ukazuju na izuzetnu važnost učešća mladih u donošenju odluke o tome ko će da zastupa interese svih građana naše zemlje.

 

Studentska unija Srbije je po završetku prethodnih parlamentarnih izbora obavila istraživanje nad studentima u četiri univerzitetska centra, čiji su rezultati bili zabrinjavajući – samo 10,2 odsto mladih ljudi, uzrasta od 18 do 30 godina, spremno je da glasa na izborima.

 

Kampanja „Izbori nisu lutrija – izaberi svoju budućnost!“ ima za cilj da pokrene mlade da preuzmu odgovornost za stanje u društvu i da učestvuju u izboru predsednika Srbije. Ona je deo programskih aktivnosti studentskih organizacija kojima nastoje da motivišu mlade da se uključe u donošenje svih odluka koje se na njih neposredno odnose, kako na svojim univerzitetima i studentskim domovima, u KONUS-u, Vladi i Skupštini, tako i na samim izborima.

 

Kampanja se sprovodi u većini univerzitetskih gradova naše zemlje: u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Vranju, Aleksincu, Kragujevcu, Užicu, Kraljevu i Jagodini. Učesnici kampanje ističu važnost učešća mladih na izborima u direktnim razgovorima sa studentima, organizovanjem motivacionih okupljanja i koncerata, tribina i diskusija, akcija i performansa, zatim apelovanjem putem letaka, plakata i promotivnog materijala i organizovanjem autobusa za besplatan prevoz studenata iz univerzitetskih centara do njihovih biračkih mesta u drugim krajevima Srbije. Poruka ovih aktivnosti je jasna, predsednika ne dobijamo – predsednika biramo.

 

Da bi mladi ostali da žive u Srbiji, oni moraju i da preuzmu odgovornost za njeno oblikovanje, a država treba da obezbedi da se glas mladih čuje i poštuje. Ova populacija je više puta dokazala da ona može da bude generator javnog mnenja koji je sposoban da čitavoj naciji bude podstrek u prelomnim vremenima za napredak društva. Uprkos tome, među mladima danas postoji visok stepen izborne apstinencije, a istraživanja pokazuju da su glavni uzroci tome verovanje da oni sami ne mogu da promene situaciju u zemlji i da institucije sistema nemaju sluha za njihove potrebe. Međutim, samo akcijom možemo doći do promena, a omladinski pokreti su to dokazali bezbroj puta u našoj burnoj istoriji. Sve tri sindikalne studentske organizacije (koje su inače jedna drugoj konkurenti) pozivaju na međusobnu solidarnost i na jedinstvo oko dostizanja opšteg dobra i ostvarenja ciljeva koji su značajni za celokupnu populaciju studenata i svih mladih građana Srbije. Zajedničkim nastupom nastoje da dokažu da je dogovor moguć, a složnost oko temeljnih principa neophodna. Time već daju značajan primer zvaničnicima naše zemlje i njenih političkih stranaka.

 

Studenti igrali značajnu ulogu u svim periodima novije istorije Srbije. Počeci studentskog organizovanja na našim prostorima se vezuju za 1852. godinu kada je osnovan Fond za pomoć siromašnim studentima kojim su upravljali i sami studenti. Mladi učenjaci su potom osnivali studentske klubove koje je 1867. natkrililo krovno udruženje „Pobratimstvo“, čiji su članovi bili mnogi budući velikani naše zemlje. Omladinci su branili Srbiju u balkanskim ratovima 1912. i 1913. kao i u svetskim ratovima 1914-18. i 1941-45 godine. Učestvovali su u brojnim obnovama i izgradnjama zemlje nakon ratova. Studenti su bili nosioci protesta i borbe za pravednije društvo 1968, protiv političkog jednoumlja 1991, protiv krivotvorenja izbornih rezultata 1996/’97, za očuvanje autonomije univerziteta 1998, protiv bombardovanja Srbije 1999. i ponovo protiv krivotvorenja izbornih rezultata 2000. godine. Naposletku, od 2001. godine do danas, studentske organizacije aktivno rade na uvođenju institucionalnih promena i na uključivanju mladih u procese donošenja svih odluka koje se na njih neposredno odnose.

 

 

Srećko Šekeljić

   

STUDENT, oktobar 2007.

Omladinska politika  

Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo   

U svojoj prezentaciji, novoformirano Ministarstvo omladine i sporta navodi da je tokom desetogodišnjeg perioda, od 1990. do 2000. godine, preko 500.000, mahom mlađih i dobro obrazovanih građana, napustilo Srbiju. Pored toga, postoje i procene stručnjaka da je tokom dvadesetog veka, od 1900. do 2000. godine, naša zemlja izgubila preko 12 milijardi evra usled „odliva mozgova“. Mada je preciznost ovih procena diskutabilna, pojava koju one opisuju je nesumnjivo alarmantna. Iako istraživanja pokazuju da je trend migracije mladih u inostranstvo od početka 21. veka oslabio u odnosu na prethodnu deceniju, jasno je da on i dalje postoji. Najveći problemi mladih vezuju se za nezaposlenost, rešavanje stambenog pitanja, mobilnost, obrazovanje, kulturu, zdravlje i učestvovanje u donošenju odluka. 

Zaposlenost? 

Prema ovogodišnjim podacima, na evidenciji Nacionalane službe za zapošljavanje se nalazi oko 300.000 mladih do 30 godina starosti. Dok opšta stopa nezaposlenosti iznosi oko 22 odsto, stopa nezaposlenosti za uzrast od 15 do 25 godina je 48,8 procenata, čime naša zemlja nadmašuje stope nezaposlenosti mladih u većini susednih zemalja. U zemljama Jugoistočne Evrope nezaposlenost mladih ljudi uveliko prelazi 30 procenata, dok je procenat nezaposlenih uzrasta od 15 do 24 godina starosti u zemljama EU oko 16 odsto. Prema istraživanju „Ispitivanje položaja i potreba mladih Srbije u lokalnim zajednicama“, koje su Građanske inicijative sprovele pre dve godine, čak 43 procenata mladih koji su zaposleni nema stalno zaposlenje. Oko 41 odsto njih koji rade nisu prijavljeni, odnosno rade „na crno“, dok za preostalih 49 odsto poslodavci uplaćuju doprinose koji ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.  

Uglavnom se pominje da su uzroci nezaposlenosti slab priliv direktnih stranih investicija, koje bi trebalo da omoguće otvaranje novih radnih mesta, veliki procenat mladih  koji nemaju ni četvrti stepen stručne spreme (oko 60%), kao i sistem školstva koji je neprilagođen potrebama tržišta rada, čime se praktično generiše neupotrebljiva radna snaga. Rešavanje ovog problema je nemoguće bez sveobuhvatnog i sistematskog pristupa, pa su nacionalne službe za zapošljavanje iz Albanije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Srbije na svom zajedničkom sastanku prošle godine ukazale na potrebu pokretanja zajedničkog projekta u cilju smanjenja broja nezaposlenih među mladima.  

Samostalnost? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa, čitavih 70 procenata mladih uzrasta od 21 do 30 godina živi sa svojim roditeljima. Četvrtina ispitanika ne zna kako može da reši svoj stambeni problem, samo devet posto njih planira da uzme stambeni kredit, a šest procenata planira da živi kao podstanar. Oko 60 odsto mladih se uzda u nasleđivanje stana ili kuće i u život sa roditeljima. Usled nezavidnog materijalnog položaja, mladi ne samo da imaju ozbiljne prepreke u započinjanju samostalnog života, već se suočavaju sa poteškoćama i kada žele da makar na kratko napuste roditeljski dom. Iako je preko 80 procenata njih spremno da odu na putovanje, petina njih u proteklih pet godina nije imala priliku da ode na letovanje, dve trećine ispitanika nije išlo na zimovanje, dok preko polovine nije putovalo u inostranstvo. Kako se navodi u „Dokumentima za formiranje Kancelarije za mlade“ Koalicije mladih Srbije, samo šest odsto mladih naše zemlje u proseku jednom godišnje ima prilike da ode u inostranstvo, dok njihovi vršnjaci iz EU upravo u ovom uzrastu najviše putuju.  

Ove teškoće u osamostaljivanju vode do tzv. problema iznuđene produžene mladosti. Imajući u vidu određene zakonske povlastice, naša država u kategoriju mladih formalno ubraja osobe do navršenih 26 godina života. Međutim, gornjom granicom mladosti se obično smatra opredeljivanje na samostalan život, u smislu sklapanja braka i zasnivanja porodice. Iako se ovaj kriterijum može smatrati zastarelim konceptom, ipak je indikativan porast prosečne starosti mladoženja i nevesta. Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku, u 2005. godini je prosečna starost mladoženja bila 32 godine, a nevesti 28,2 godine, pri čemu je u oba slučaja zabeležen porast u odnosu na 1995. godinu. Jasno je da fenomen produžene mladosti u Srbiji najčešće nije stvar izbora ili luksuza, već stvar prinude. 

Obrazovanje? 

Obrazovanje je proces koji traje čitavog života, a koji omogućava ostvarenje i razvoj potencijala individue. U našoj zemlji je omogućavanje osnovnog obrazovanja zakonska obaveza, za razliku od srednjoškolskog i visokog obrazovanja. Prema istraživanjima Svetske banke, osnovnu školu upiše oko 98 odsto dece, ali je 28 odsto nikada ne završi. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, samo 40 procenata mladih ima završenu srednju školu. Svega oko 25 procenata maturanata se opredeljuje za upis na univerzitet, ali nalazi iz 2002. godine pokazuju da čak 70 odsto studenata odustane od studija. Ovi podaci jasno govore da je sistem školstva teško prohodan i da tek neznatan broj onih koji upišu osnovnu školu na kraju uspe da stekne i visoko obrazovanje. I pored toga, procenjuje se da čak 95 odsto diplomaca ne može da se zaposli bez dodatne obuke.  

Iako u Srbiji ima oko milion nezaposlenih, postoji i oko 50 hiljada upražnjenih radnih mesta, jer među nezaposlenima nema dovoljno onih sa traženim kvalifikacijama, znanjima i veštinama za rad na ovim poslovima. Pored formalnog obrazovanja, koje se stiče kroz sistem školstva i čije kvalifikacije država priznaje, razni oblici neformalnog obrazovanja nisu prepoznati na adekvatan način. Programi obuke i edukacije koje organizuju brojne ustanove i udruženja su vrlo ograničenih kapaciteta i ne postoji odgovarajuća informisanost poslodavaca i obrazovnih ustanova o kvalitetu i učincima ovih programa. S druge strane, tzv. životno obrazovanje zavisi od raznovrsnosti kulturnog sadržaja, pokretljivosti mladih, informisanosti, uticaja porodice i komunikacije sa okruženjem.  

Kultura? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa iz 2005. godine, trećina ispitanika smatra da je poboljšanje kulturnih i sportskih sadržaja neophodno da bi većina mladih ostala i bila srećna. Nedostatak kulturnih dešavanja za mlade je ocenjen kao najveći problem odmah posle nezaposlenosti i narkomanije.  

Istraživanje Centra za proučavanje alternativa iz 2004. godine, pod nazivom „Mladi izgubljeni u tranziciji“, pokazalo je da više od polovine ispitanika izuzetno retko odlazi u biblioteku i pozorište, a još ređe u muzeje i galerije. Razlozi za retko posećivanje institucija kulture su nizak ekonomski standard mladih i neadekvatna ponuda kulturnih sadržaja, ali i nedostatak slobodnog vremena što se pre svega odnosi na zaposlene. Istraživanje pokazuje da, zbog svega navedenog, većina mladih učestvuje samo kao pasivni konzument proizvoda masovne kulture. 

Participacija? 

Iako su tokom devedesetih godina prošlog veka bili nosioci društvenih promena i političke avangarde, danas se često pominje da među mladima vlada apatija. Nemogućnost uticaja na donošenje odluka u ustanovama koje se bave mladima i u institucijama vlasti, izaziva nepoverenje prema institucijama i rezultuje isključivanjem iz javnog života. Istraživanje Građanskih inicijativa pokazuje da čak 64 procenata veruje da bi svojim učestvovanjem, inicijativom i savetima moglo da doprinese rešavanju problema mladih. Pritom, oko polovina njih ocenjuje da su glavni nosilac stvarnog rešavanja problema mladih upravo institucije vlasti. Anketa Koalicije mladih Srbije iz 2005. godine pokazuje da skoro dve trećine mladih ne veruje da će država u naredne dve godine učiniti išta za mlade po pitanju zaposlenja, stambenog prostora, obrazovanja, putovanja i sl.  Omladinske organizacije su od 2000. godine imale samo sporadičan uticaj na donošenje bitnijih odluka u društvu. Značajniji pomak u omladinskoj participaciji u odlučivanju postignut je pre svega na univerzitetima, uvođenjem tzv. „bolonjskih“ standarda. Studenti su učestvovali u izradi zakonske regulative iz oblasti visokog obrazovanja, studentskog standarda i studentskog organizovanja i imaju svoje predstavnike u svim organima univerziteta, čiji je zadatak da zastupaju studentske interese.  

Kod nas još uvek ne postoje mehanizmi za učešće mladih u donošenju odluka organa lokalne samouprave i državne uprave, iako su standardi omladinske participacije utvrđeni brojnim dokumentima na nivou Saveta Evrope i Evropske unije. Omladinski savet Srbije, koji bi trebalo da natkriljuje sve omladinske organizacije i da zastupa interese mladih na nacionalnom nivou, već odavno ne funkcioniše a njegov naziv je kompromitovan špekulacijama oko sumnjivih otuđivanja društvene imovine. Do ove godine nismo imali nijedno državno telo koje bi bilo matično za pitanja mladih i tek je nakon intenzivnih pritisaka omladinskih organizacija osnovano zasebno ministarstvo čiji je zadatak da izradi i sprovodi Nacionalnu strategiju za mlade. 

Nacionalna strategija za mlade 

Odmah po svom konstituisanju, novo Ministarstvo omladine i sporta počelo je sa pripremanjem izrade Nacionalne strategije za mlade. Ova strategija predstavlja sveobuhvatnu, inter-sektorsku i dugoročnu aktivnost države usmerenu ka razvijanju potencijala mladih, koji čine najznačajniji resurs svakog društva. Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo.  

U zajedničkom dokumentu svetskih omladinskih organizacija i organizacija za mlade, pod nazivom Nacionalna omladinska politika, izneseno je niz preporuka o tome kako država treba da tretira pitanje mladih. Njihovom primenom treba da se stvori okruženje koje omogućava mladima da se razviju u onakve osobe kakve su potrebne društvu da bi napredovalo u budućnosti. To pre svega treba da bude politika države, a ne vlade i da bude plod višepartijskog, nacionalnog saglasja, zasnovan na konsultovanju svih zainteresovanih, a pogotovu same omladine. Nacionalna omladinska politika treba da održava celovit pristup i da objedinjuje sve sektorske strategije različitih ministarstava u oblastima u kojima se one odnose na položaj mladih.  

Vlada Srbije je u avgustu oformila Radnu grupu za izradu Nacionalne strategije za mlade, koju čine predstavnici 12 ministarstava, a kojom predsedava državna sekretarka za omladinu, Vesna Piperski Tucakov. Predviđeno je da u izradu strategije budu uključene sve zainteresovane strane, a iz budžeta je za ovu namenu izdvojeno 150 miliona dinara. Podršku procesu će činiti šest savetodavnih odbora, i to: omladinskih NVO, zatim Narodne skupštine, podmladaka stranaka, lokalnih vlasti, poslovnog sektora i međunarodnih partnera. Pored toga, do sada su sprovedena i dva konkursa za angažovanje omladinskih NVO na stručnim i tehničkim poslovima oko izrade strategije, kako bi se omogućilo što šire učešće mladih u razvijanju ovog dokumenta, čiji nacrt treba da bude dovršen do kraja godine.  

Evropsko iskustvo 

Savet Evrope i EU formalno sarađuju u oblasti omladinske politike od 1998. godine, a od 2003. saradnja je proširena i na Evro-mediteranski region (osnovan 1995. u Barseloni sporazumom koji su potpisali šefovi diplomatije 27 zemalja Evrope, Severne Afrike i Bliskog Istoka, kao i predstavnici SE i EU). Ovi regioni čine tri tzv. “stuba” Okvirnog sporazuma o partnerstvu koji objedinjuje aktivnosti poput obuke mladih, istraživanja i razvoja standarda za državne i evropske strategije, a uglavnom se odnose na: obrazovanje, zapošljavanje, ekonomski položaj, učešće u odlučivanju, mobilnost, ljudska prava, inter-kulturni i inter-religijski dijalog mladih. Srbija ove zahuktale procese, nažalost, još uvek vreba iz prikrajka.  

EU već vidi mlade kao savetnike i stručnjake u pitanjima koja se na njih neposredno odnose. Iako je nivo dijaloga izuzetno visok, sama konsultativna uloga se ipak smatra nedovoljnim nivoom učešća mladih u donošenju odluka. Omladinska politika je još uvek u nadležnosti zemalja članica, mada se one uglavnom rukovode standardima usaglašenim na nivou Unije. Prvi skup standarda za nacionalne omladinske politike, EU je objavila u dokumentu pod nazivom Bela knjiga o politici za mlade koji je usvojen 2001. godine. Tada je pokrenut i poseban program Evropske komisije koji se bavi mladima. Zatim, usledilo je razmatranje pitanja koja nadilaze nacionalne okvire, poput zapošljavanja, mobilnosti i obrazovanja, što je rezultovalo usvajanjem Evropskog pakta za mlade 2005. godine i uvođenjem tzv. strukturnog dijaloga. Na svakih šest meseci se održava po jedna konferencija mladih o trošku zemlje predsedavajuće EU na kojima se procenjuju i usavršavaju postojeće strategije. Pored toga, na svakih 18 meseci održava se Evropska nedelja mladih koja je, pored centralne konferencije u kojoj učestvuju i visoki evropski zvaničnici, sačinjena od niza manifestacija i diskusija širom EU.  

Centralni događaj ovogodišnje Evropske nedelje mladih pod nazivom “Mladi u akciji!”, odigrao se u Briselu. Na ovoj koferenciji su usvojeni zaključci koji, između ostalog, predlažu jačanje identiteta EU institucionalnim merama poput: jačanja granica EU naspram granica zemalja članica, uvođenja jedinstvenog predstavnika u Savetu bezbednosti UN i pokretanja referenduma 2009. godine o prijemu balkanskih zemalja u Uniju. Takođe, predložene su i mere koje se odnose na lakšu mobilnost mladih iz zemalja koje nisu članice EU i na priznavanje kompetencija i veština koje se stiču putem neformalnog obrazovanja. Predstavnici mladih u EU se i dalje bore za jačanje partnerskog odnosa u donošenju odluka koje se odnose na tamošnju populaciju mladih, ali i na njihove vršnjake iz zemalja koje pretenduju na članstvo u Uniji. U Srbiji situacija stoji neuporedivo gore, jer mi nemamo ni temeljnija istraživanja, a kamoli polazna dokumenta za osnaživanje položaja mladih. Omladinska participacija u izradi ovih dokumenata i u njihovom sprovođenju je veliki izazov za naše institucije koji tek treba da postane aktuelan.  

Srećko Šekeljić

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

  

STUDENT, jun 2007. 

Studentski parlament Univerziteta u Beogradu

Na konstitutivnoj sednici Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, koja je održana u aprilu, rektor Branko Kovačević, prorektorka Neda Bokan i tadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović su osnivanje ovog tela nazvali „istorijskim“. Prvi put u svojoj dugoj istoriji, Univerzitet je dobio legalno i legitimno predstavničko telo studenata, što ipak nije prošlo bez sporova, kako je to već uobičajeno u Srbiji. Za prvog predsednika Studentskog parlamenta izabran je Nemanja Petrović, student-prodekan Poljoprivrednog fakulteta, a za potpredsednicu Kristina Davidović, student-prodekan Medicinskog fakulteta. Studentski parlament crpi svoj legalitet iz Zakona o visokom obrazovanju i Statuta, kojima je definisan kao jedan od četiri organa Univerziteta, pored Saveta (organ upravljanja), rektora (organ poslovođenja) i Senata (stručni organ). Svoj legitimitet Parlament dobija na slobodnim, neposrednim izborima na kojima studenti tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike, pri čemu svaki student ima pravo da se kandiduje. Ovaj studentski organ u vrhu Univerziteta treba da vrši kontrolu rada cele ustanove, delegira svoje predstavnike u druge univerzitetske organe i nacionalna tela u kojima zastupa i štiti interese studenata. Osnovne nadležnosti Parlamenta studente uključuju u rešavanje pitanja koja se tiču kvaliteta nastave, efikasnosti studiranja, uvođenja ECTS-a i unapređenja studentskog standarda. Osnivanje Studentskog parlamenta je rezultat borbe za institucionalizovanje učešća studenata u upravljanju Univerzitetom koju su studentski predstavnici i organizacije udruženim snagama vodili godinama unzad. Studentske organizacije su u tom periodu zajedno vršile pritisak da se uvaže legitimni interesi studenata prilikom izrade i donošenja zakona, statuta i odluka na nacionalnom i univerzitetskom nivou. Tada su studenti su dobro promišljenim akcijama demonstrirali univerzitetskim funkcionerima i prosvetnim vlastima da su mladi dovoljno energični da iznesu reforme i dovoljno zreli da budu partneri u upravljanju visokim obrazovanjem. Međutim, kada je napokon došlo do konstituisanja dugo pripremanog Studentskog parlamenta, ovo programsko jedinstvo je zasenjeno javnim ispadima koji podsećaju na one već viđene u Skupštini Srbije.  

Mala Skupština 

Konstitutivna sednica je trajala više od tri sata jer se Pravilnik o radu usvajao stav po stav, pri čemu se otvarala diskusija za svaku rečenicu u tekstu. Studentska unija Srbije, koja je osvojila ukupno sedam od 42 mesta u Studentskom parlamentu, tokom čitave sednice je kritikovala rad Parlamenta a posebno, kako se navodi u njenom saopštenju, „decenijama građen monopol Saveza studenata Beograda“. U svom saopštenju SUS ocenjuje i da su prvu sednicu parlamenta pratile „samovolja, političke zakulisne radnje i nepoštovanje osnovnih demokratskih principa“. S druge strane, Savez studenata Beograda je istakao da „studentske organizacije ne smeju da oponašaju političare, a pogotovo ne one koji ostrašćeno i žučno napadaju svakog neistomišljenika“, podsećajući da u Studentskom parlamentu odlučuje većina koju biraju svi studenti Univerziteta. „Nijedan član parlamenta ne sme sebi da dozvoli da, zarad interesa svoje organizacije, diskredituje instituciju Studentskog parlamenta i time ugrozi položaj čitave studentske populacije“, navodi se u saopštenju Saveza studenata, „jer mi smo tu da rešavamo konkretne probleme studenata“. Pored toga, SUS je prozvao i predsednika Studentskog parlamenta Nemanju Petrovića zbog njegovog članstva u Demokratskoj stranci Srbije, na šta je on odgovorio da je zamrzao članstvo u stranci. „Ne možete očekivati od građana da se politički opredele samo pred izbore, a da opet budu neopredeljeni kad izbori prođu“, kaže Petrović i dodaje da po njegovom mišljenju „svaki građanin treba da učestvuje u društvenom i političkom životu svoje zemlje“. Predsednik studentkog parlamenta kaže da je iznenađen upućenim kritikama, naglasivši da „u jednom demokratskom društvu niko ne sme da bude napadan zbog verskog, nacionalnog ili političkog opredeljenja, a svako može i treba da komentariše moj rad i postignute rezultate“. Inače, u Studentskom parlamentu ima i članova DS-a i LDP-a, kao i aktivista omladinskih i drugih nevladinih organizacija. Ono što se od mladih parlamentaraca svakako očekuje, je da zanemare pripadnosti klubovima i taborima i da svoju energiju usmere na goruće probleme reforme nastave, visokih školarina, statusa diploma, korupcije i studentskog standarda.

Srećko Šekeljić