Feeds:
Članci
Komentari

Archive for jul 2007

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

  

STUDENT, jun 2007. 

Studentski parlament Univerziteta u Beogradu

Na konstitutivnoj sednici Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, koja je održana u aprilu, rektor Branko Kovačević, prorektorka Neda Bokan i tadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović su osnivanje ovog tela nazvali „istorijskim“. Prvi put u svojoj dugoj istoriji, Univerzitet je dobio legalno i legitimno predstavničko telo studenata, što ipak nije prošlo bez sporova, kako je to već uobičajeno u Srbiji. Za prvog predsednika Studentskog parlamenta izabran je Nemanja Petrović, student-prodekan Poljoprivrednog fakulteta, a za potpredsednicu Kristina Davidović, student-prodekan Medicinskog fakulteta. Studentski parlament crpi svoj legalitet iz Zakona o visokom obrazovanju i Statuta, kojima je definisan kao jedan od četiri organa Univerziteta, pored Saveta (organ upravljanja), rektora (organ poslovođenja) i Senata (stručni organ). Svoj legitimitet Parlament dobija na slobodnim, neposrednim izborima na kojima studenti tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike, pri čemu svaki student ima pravo da se kandiduje. Ovaj studentski organ u vrhu Univerziteta treba da vrši kontrolu rada cele ustanove, delegira svoje predstavnike u druge univerzitetske organe i nacionalna tela u kojima zastupa i štiti interese studenata. Osnovne nadležnosti Parlamenta studente uključuju u rešavanje pitanja koja se tiču kvaliteta nastave, efikasnosti studiranja, uvođenja ECTS-a i unapređenja studentskog standarda. Osnivanje Studentskog parlamenta je rezultat borbe za institucionalizovanje učešća studenata u upravljanju Univerzitetom koju su studentski predstavnici i organizacije udruženim snagama vodili godinama unzad. Studentske organizacije su u tom periodu zajedno vršile pritisak da se uvaže legitimni interesi studenata prilikom izrade i donošenja zakona, statuta i odluka na nacionalnom i univerzitetskom nivou. Tada su studenti su dobro promišljenim akcijama demonstrirali univerzitetskim funkcionerima i prosvetnim vlastima da su mladi dovoljno energični da iznesu reforme i dovoljno zreli da budu partneri u upravljanju visokim obrazovanjem. Međutim, kada je napokon došlo do konstituisanja dugo pripremanog Studentskog parlamenta, ovo programsko jedinstvo je zasenjeno javnim ispadima koji podsećaju na one već viđene u Skupštini Srbije.  

Mala Skupština 

Konstitutivna sednica je trajala više od tri sata jer se Pravilnik o radu usvajao stav po stav, pri čemu se otvarala diskusija za svaku rečenicu u tekstu. Studentska unija Srbije, koja je osvojila ukupno sedam od 42 mesta u Studentskom parlamentu, tokom čitave sednice je kritikovala rad Parlamenta a posebno, kako se navodi u njenom saopštenju, „decenijama građen monopol Saveza studenata Beograda“. U svom saopštenju SUS ocenjuje i da su prvu sednicu parlamenta pratile „samovolja, političke zakulisne radnje i nepoštovanje osnovnih demokratskih principa“. S druge strane, Savez studenata Beograda je istakao da „studentske organizacije ne smeju da oponašaju političare, a pogotovo ne one koji ostrašćeno i žučno napadaju svakog neistomišljenika“, podsećajući da u Studentskom parlamentu odlučuje većina koju biraju svi studenti Univerziteta. „Nijedan član parlamenta ne sme sebi da dozvoli da, zarad interesa svoje organizacije, diskredituje instituciju Studentskog parlamenta i time ugrozi položaj čitave studentske populacije“, navodi se u saopštenju Saveza studenata, „jer mi smo tu da rešavamo konkretne probleme studenata“. Pored toga, SUS je prozvao i predsednika Studentskog parlamenta Nemanju Petrovića zbog njegovog članstva u Demokratskoj stranci Srbije, na šta je on odgovorio da je zamrzao članstvo u stranci. „Ne možete očekivati od građana da se politički opredele samo pred izbore, a da opet budu neopredeljeni kad izbori prođu“, kaže Petrović i dodaje da po njegovom mišljenju „svaki građanin treba da učestvuje u društvenom i političkom životu svoje zemlje“. Predsednik studentkog parlamenta kaže da je iznenađen upućenim kritikama, naglasivši da „u jednom demokratskom društvu niko ne sme da bude napadan zbog verskog, nacionalnog ili političkog opredeljenja, a svako može i treba da komentariše moj rad i postignute rezultate“. Inače, u Studentskom parlamentu ima i članova DS-a i LDP-a, kao i aktivista omladinskih i drugih nevladinih organizacija. Ono što se od mladih parlamentaraca svakako očekuje, je da zanemare pripadnosti klubovima i taborima i da svoju energiju usmere na goruće probleme reforme nastave, visokih školarina, statusa diploma, korupcije i studentskog standarda.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007. 

Analiza prolaznosti u januarskom ispitnom roku   

Analize prolaznosti brucoša u januarskom ispitnom roku na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu pokazale su da nastavni programi nisu reformisani u skladu sa zakonom i standardima Bolonjskog procesa, kaže za „Student“ Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. Prema podacima Univerziteta u Beogradu, samo 16% brucoša je položilo sve predviđene ispite u januarskom roku. Sve ispite je prijavilo 51% brucoša, što znači da polovina njih nije ni planiralo da ispuni sve predviđene obaveze, a čak 34% nije položilo ni jedan ispit u ovom roku. Prolaznost je bila najgora na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu gde 89,5% studenata nije položilo nijedan ispit, a slede Geografski sa 80,4% i Filozofski fakultet sa 66,5% brucoša koji nisu uspeli da daju ni jedan jedini ispit u januaru. Ni Univerzitet u Novom Sadu, za koga se obično smatra da je najdalje stigao u reformama, nije ništa bolje prošao u analizama prolaznosti, zapravo – prošao je gore. Na novosadskom univerzitetu je samo 8,5 posto brucoša položilo sve ispite, a prolaznost je bila najgora na Poljoprivrednom fakultetu gde čak 99,6% studenata nije položilo ispit. Zakonom o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, predviđen je nov način studiranja, koji ukida praksu „prenošenja“ ispita za budžetske studente i zahteva „čišćenje godine“. Jelena Veljić podseća da novi propisi nalažu da student može da položi ispit iz samo tri pokušaja, a ukoliko ne uspe, moraće ponovo da sluša taj predmet sledeće godine i da izgubi mogućnost budžetskog finansiranja studija. Ovi standardi se uveliko primenjuju u uređenijim evropskim zemljama, gde 75-85%  studenata ispunjava sve svoje obaveze u roku. Da bi se postigla ovakva efikasnost naš Zakon je usklađen sa evropskim propisima, pa je njime predviđeno da student ne radi više od 40h nedeljno i da se do 70% ocene zarađuje stalnim radom tokom semestra. Sadašnji brucoši su na fakultete došli pravo iz srednjoškolskih klupa, još nenaviknuti na kampanjsko učenje, pa im odgovara kontinuiran rad i polaganje ispita iz više segmenata, putem testova, kolokvijuma, seminarskih radova i sl. Međutim, zabrinjavajuće loši rezultati prolaznosti u januarskom ispitnom roku pokazuju da reforma postoji samo na papiru a da u realnosti ona nije sprovedena ili su njeni ciljevi pogrešno tumačeni, upozorava Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. 

Reakcija Senata

Senat Univerziteta u Beogradu doneo je odluku da brucoši koji su upisali fakultet akademske 2006/07. godine mogu da upišu narednu godinu studija kao budžetski studenti čak iako ne „očiste“ godinu. Dovoljno je da daju uslov za upis u narednu godinu koji je važio za prethodne generacije studenata. Ova odluka je doneta jer, prema aktuelnim procenama, više od dve trećine studenata neće uspeti da položi sve ispite do oktobra. U januarskom ispitnom roku je samo 16% brucoša uspelo da položi sve predviđene ispite. U akademskoj javnosti se ocenjuje da je ovaj problem uzrokovan nedovoljnom reformisanošću nastavnih programa, ali ima i onih koji tvrde da studenti ne uče dovoljno.

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

 

 

Konferencija evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Londonu   

Bijenalna konferencija ministara zaduženih za visoko obrazovanje iz 48 zemalja Evrope održana je 16. i 17. maja u Londonu. Tom prilikom, opšti stepen reformisanosti visokog školstva u Srbiji ocenjen je sa četvorkom na skali od 1-5, što našu zemlju ubraja među prvih deset u Evropi. Ovo je peta konferencija po redu od kada je 1999. godine potpisana Bolonjska deklaracija i time započet proces uspostavljanja jedinstvene Evropske zone visokog obrazovanja, čije osnivanje se očekuje 2010. godine. Naša zemlja je Bolonjskom procesu pristupila na ministarskoj konferenciji u Berlinu 2003. godine. Time smo preuzeli obavezu primene standarda visokog školstva koji su danas jedinstveni za sve evropske zemlje i koji omogućavaju mobilnost radne snage i studenata putem priznavanja stečenih kvalifikacija i perioda studiranja provedenih u inostranstvu. Na konferenciji ministara u Bergenu pre dve godine, Srbija je za stepen reformisanosti visokog obrazovanja dobila ocenu 2,2, čime je dospela na začelje Evrope, zajedno sa Andorom i BiH koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1. Tada smo loše ocenjeni zato što još uvek nije bio usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju, nismo imali adekvatan sistem kontrole kvaliteta, uvođenje dvociklusnih studija (3+2 ili 4+1 godine do master diplome) je još uvek bilo u fazi pilot projekata, zatim nije bio implementisan ECTS sistem i dr. U akademskoj javnosti se tada dosta polemisalo o izveštaju koji je naša zemlja podnela međunarodnoj Grupi za praćenje Bolonjskog procesa, a na osnovu kojeg smo dobili onako lošu ocenu. Naime, moglo se čuti da je izveštaj manjkav i da ne prikazuje realnu situaciju, jer se u njemu npr. navodi da na domaćim univerzitetima u tom trenutku uopšte nismo imali upisane studente na reformisane studije, što je bilo netačno.

U međuvremenu je donet novi Zakon o visokom obrazovanju, usvojeni su reformski statuti visokoškolskih ustanova, osnovana su nacionalna tela koja se staraju o visokom školstvu, usvojeni standardi za akreditaciju i evaluaciju, započeta izrada nacionalnog okvira kvalifikacija, osnovani su studentski parlamenti, a čak 90% brucoša je 2006/07. godine upisalo „bolonjske“ studijske programe. Međutim, kao što se pre dve godine kritikovalo da je izveštaj naše zemlje loše sastavljen, danas se može čuti da je naš ovogodišnji izveštaj previše optimističan i da je situacija na terenu drugačija nego što se prikazuje. Crna Gora je ove godine postala potpisnica Bolonjske deklaracije i sa dobijenom ocenom 2,7 trenutno je poslednja u Evropi. Našu zemlju u Londonu nije predstavljao dr Slobodan Vuksanović koji je do dan pred početak konferencije bio ministar prosvete i sporta. Delegaciju Srbije na ovoj evropskoj konferenciju činili su rektor Branko Kovačević, predsednik Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Ana Jakovljević, predstavnica Ministarstva prosvete, Nemanja Stamenčić iz Studentske unije Srbije i Nenad Đorđević, student-prorektor i predstavnik Saveza studenata Beograda.

 

 

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

20 godina ERASMUS programa studentske razmene   

Ove godine se širom Kontinenta proslavlja 20 godina uspešnog rada ERASMUS programa, najrasprostranjenijeg i najrazvijenijeg programa akademske mobilnosti u Evropi. Jubilej se proslavlja čitavim nizom manifestacija koje sprovodi Erasmus Student Network (ESN), pod pokroviteljstvom Evropske komisije. Tim povodom organizuju se konferencije, okupljanja, panel diskusije, kao i „Erasmus mini-bus“, kojim studenti putuju kroz sve zemlje Evrope. U protekle dve decenije razvijene su dve vrste ovog programa: Erasmus/Sokrates i Erasmus Mundus. Erasmus/Sokrates je rezervisan samo za zemlje članice EU i još četiri zemlje (Island, Lihtenštajn, Norveška i Turska) i on otvara mogućnost da student završi semestar ili školsku godinu u drugoj zemlji a da pritom ne mora da plaća školarinu, dobijene ocene mu se priznaju na matičnom fakultetu i ima mogućnost da dobije finansijsku pomoć – džeparac. Ovim programom se vrši i razmena nastavnika, kao i stručna saradnja u reformi nastave.

Za našu zemlju je relevantan Erasmus Mundus program, koji ima četiri tzv. „akcije“. Prvu akciju čini organizovanje master programa, koje zajednički sprovode najmanje tri visokoškolske ustanove. Druga akcija se sastoji od obezbeđivanja stipendija za studente i predavače koji žele da učestvuju u ovim master programima, koji su poznati po svom kvalitetu. Trenutno postoji njih 80 za koje studenti iz Srbije mogu da konkurišu. Treća i četvrta akcija se sastoje od projekata međunarodne univerzitetske saradnje u izradi zajedničkih master programa i povećanju privlačnosti i dostupnosti evropskih univerziteta. Nijedan naš univerzitet ne učestvuje u programu i njegovim projektima iako za to postoji mogućnost, čime se propušta priliv značajnih sredstava u Srbiju. Ukupan budžet Erasmus Mundus programa za period od 2004. do 2008. godine iznosi 230 miliona evra, od toga samo za 2008. godinu odvojeno je čitavih 94 miliona evra. Dodatno, osnovan je poseban fond pod nazivom Western Balkans Window čiji budžet iznosi 4 miliona evra i koji će olakšati pristup evropskim master programima studentima iz regiona.

Srećko Šekeljić 

Read Full Post »

STUDENT, april 2007. 

NISKI UDARCI VISOKOM OBRAZOVANJU

Domaći sistem visokog školstva je u poslednjih mesec dana pogodila najveća afera još od 1998. godine, kada je tadašnja vlast pogazila autonomiju univerziteta, s tom razlikom što ova afera ne dolazi spolja – ona sistem nagriza iznutra

OBRAČUN

Sve je počelo sasvim slučajno, jednog vrelog junskog dana 2006. godine. Smederevska policija je radila svoj posao prateći svoju „stalnu mušteriju“, Sašu Jovanovića (36) iz Velike Plane, osumnjičenog za trgovinu kradenim automobilima. Da bi se izvukao iz obruča istrage koji se oko njega polako sužavao, jednom inspektoru je ponudio „sređivanje“ univerzitetske diplome ukoliko mu ovaj za uzvrat pomogne da zavara trag preprodaje skupih vozila. Istraga je ubrzo pokazala da je Jovanovića njegov posao uveo u visoko društvo Kragujevca, što mu je omogućilo da značajnije proširi svoju delatnost, naime, počeo je da se bavi visokim obrazovanjem. Posao je ustvari bio isti – nedozvoljena trgovina – samo je „roba“ bila manjeg gabarita. Ono što je počelo kao rutinska istraga prosečnog lokalnog kriminalca, za smederevske inspektore se završilo kao neočekivani izazov. Nabasali su na organizovanu prodaju ispita i univerzitetskih diploma u koju je direktno umešana grupa najviđenijih ljudi Kragujevca, koji su obavljali vrlo uticajne funkcije u srpskom društvu. Tako je počela sada već čuvena akcija „Indeks“. Rešen da prati trag do kraja, tajni agent MUP-a upisao se na kragujevački Pravni fakultet i preko posrednika, obeleženim novčanicama, plaćao mito za upisivanje ocena bez polaganja ispita. Umalo nije završio fakultet, kada je odlučeno da je putem tajnog snimanja prikupljeno dovoljno dokaza za privođenje inkriminisane grupe uglednih profesora i službenika fakulteta. Hapšenje osumnjičenih je pažljivo obavljeno u jednom danu, nakon čega im je Predrag Lukić, istražni sudija Okružnog suda u Smederevu, odredio pritvor. Kasnije je uhapšeno još par profesora istog fakulteta, do sada ukupno 11 (ne računajući honorarnu nastavnicu nemačkog jezika) od 23 koliko ih ima na Fakultetu – dakle, u pritvoru se nalazi skoro pola od ukupnog broja nastavnika! Uhapšeno je i nekoliko posrednika u trgovini ispitima, među kojima je jedna službenica beogradskog Pravnog fakulteta. Privedena su i lica za koje se sumnja da su kupovali ispite, a među njima su sin uhapšenog dekana Pravnog fakulteta u Kragujevcu i jedan policajac iz Požarevca. Ukratko, javnost je posle udarnih vesti u elektronskim medijima bila šokirana, ali se već iz prvih novinskih napisa dalo videti da je ovakva policijska akcija zapravo bila već dugo očekivana.

INDIKATORI

Na postojanje korupcije su još ranije ukazivale studentske organizacije. Dešavalo se da od svojih kolega čuju kako se hvale da predmet nisu morali da uče jer su platili za prelaznu ocenu. Drugi su se žalili da su zbog male prolaznosti na preteškom ispitu (koja često iznosi svega nekoliko procenata), posle više pokušaja regularnog polaganja, na kraju ipak bili prinuđeni da daju mito da bi uopšte mogli da nastave sa studijama. Glasine da je određeni ispit na prodaju su neophodni indikatori mogućeg postojanja korupcije. Ukoliko nema glasina, onda nema ni kupoprodaje ispita. Potencijalni kupac mora da zna da je određeni ispit na prodaju, zatim koliko košta i kome se plaća, da bi uopšte mogao da kupi „robu“. A ovakve informacije se, naravno, ne nalaze na oglasnoj tabli fakulteta, već se šire putem glasina koje su često vrlo precizne i detaljne. Potrebno je imati u vidu i da se koruptivno ponašanje ne svodi samo na trgovinu ocenama, već se vezuje i za prijateljske, rodbinske, poslovne i druge usluge.

Prvo empirijsko istraživanje postojanja korupcije na Univerzitetu u Beogradu obavio je Savez studenata Beograda, u saradnji sa Centrom za istraživanje tržišta FON-a, 2001/2002. godine. Tada je 36% studenata izjavilo da lično poznaje kolege upisane preko „veze“, dok je 67% samo čulo za takve slučajeve. Čak 37% lično poznaje studente koji su položili ispit preko „veze“, za novac, uslugu i sl. a 19% ispitanika poznaje profesora koji prima mito. Nakon ovog istraživanja Saveza studenata, Studentska unija Srbije je 2004. godine anketirala studente četiri državna univerziteta. Prema ovom drugom istraživanju, čitavih 98% studenata je čulo da neki od oblika korupcije postoji na njihovom fakultetu. Da profesorima može pomoći njihov uticaj kada bi se našli u istrazi povodom korupcije, misli 70% ispitanika, a 57% njih ne bi prijavili slučaj podmićivanja za polaganje ispita. 56% studenata državnih univerziteta smatra da korupciju u visokom obrazovanju ne kontrolišu odgovarajući organi. Ujedno, 47% studenata misli da je prepisivanje prihvatljivo.

Godine 2005. organizacija Transparentnost-Srbija je, u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, obavila prvo istraživanje nad asistentima, docentima i profesorima Univerziteta u Beogradu, koje takođe svedoči o postojanju korupcije u visokom školstvu. Da je osumnjičenih za korupciju na njihovom fakultetu bilo, tvrdi 35% ispitanih univerzitetskih radnika. Čak 48% nastavnika i saradnika smatra da su „prijateljske usluge“ dominantno koruptivno sredstvo, dok 20% njih smatra da je davanje novca najzastupljenije. Samo 19,8 posto ispitanika bi prijavilo svaku nezakonitost, bez obzira na moguće posledice. Od onih nastavnika i saradnika koji korupciju ne bi prijavili, 39,4 posto njih kaže da to ne bi učinili zato što ne veruju da bi se išta uradilo na njenom sankcionisanju.

Iako su ova tri istraživanja, na osnovu iskustava i mišljenja studenata i profesora, jasno pokazala da korupcija univerziteta postoji, nisu preduzeti konkretni koraci ka rešavanju ovog problema. Kao što se vidi iz rezultata istraživanja, posebnu poteškoću predstavlja strah i nespremnost da se uočen slučaj korupcije prijavi. Razlog tome je što ne postoje odgovarajući mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje koruptivnog ponašanja.

MEHANIZMI

Za korupciju se obično kaže da spada među najteže dokaziva krivična dela i upravo zato je najefikasnija borba protiv korupcije njena prevencija. Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije su nadležim organima predložili niz mera kojim će se pospešiti kako prevencija, tako i institucionalno ispitivanje i sankcionisanje ovakvih slučajeva. U tom smislu predloženo je razvijanje nacionalnih standarda za osiguranje transparentnosti polaganja ispita, razvijanje i primena Etičkih kodeksa za profesore i studente, kao i osnivanje univerzitetskih tela za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije. Ovu inicijativu su podržala sva republička tela koja se bave visokim školstvom, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje je pored navedenog dodao i zahtev Komisiji za akreditaciju da u proveri kvaliteta ustanova utvrđuje i stepen koruptivnog ponašanja.

Ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović je nakon razgovora sa studentima i rektorom Beogradskog univerziteta prof. Brankom Kovačevićem najavio izradu Pravilnika o polaganju ispita koji bi trebalo da smanji mogućnost korupcije. Ovim dokumentom bi bili utvrđeni standardi za pismeno i usmeno polaganje ispita, tako da se obezbedi javnost polaganja, a da ocenjivanje obavlja najmanje dva člana ispitne komisije. Njime bi takođe bilo predviđeno i tonsko ili video snimanje usmenih ispita tamo gde je to moguće. Istovetno rešenje već je sadržano u paketu antikorupcijskih mera koje je Senat Univerziteta u Kragujevcu usvojio krajem februara.

Pored toga neophodna je razrada i primena etičkih kodeksa na univerzitetima, na osnovu kojih bi tela poput Suda časti mogla da osude i sankcionišu nastavnike i studente za koje se dokaže da su umešani u korupciju. Iako ovakav kodeks na Univerzitetu u Beogradu postoji još od 2003. godine, on je praktično teško primenljiv jer se sastoji od krajnje uopštenih i nedovoljno jasnih formulacija, pa postoje problemi u utvrđivanju i kvalifikovanju povrede njegovih kanona. (Nasuprot tome, nedavno usvojeni Pravilnik o disciplonskoj odgovornosti studenata je jedan prilično obiman, vrlo precizno i do detalja razrađen tekst.) Utvrđivanje odgovornosti za povrede kanona Etičkog kodeksa do prošle godine je vršio Sud časti, koga su činili nastavnici i studenti, ali je od stupanja na snagu novog Statuta Univerziteta, ovo telo zamenjeno Odborom za profesionalnu etiku, u kome studenti više nemaju predstavnika. Značajan nedostatak u radu ovog tela je neznatna snaga njegovih presuda. Prema aktuelnim propisima, ukoliko bi se utvrdilo da je nastavnik prekršio norme profesionalne etike, on bi se „izvukao“ samo sa javnom brukom, ali ne postoji mogućnost izricanja mera poput novčane kazne, suspenzije i raskidanja radnog odnosa. Uvođenje ovih mera je neophodno, jer je adekvatno kažnjavanje korupcije bitan element njene prevencije.

Međutim, što se tiče institucionalnih mehanizama za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije, tu Univerzitet u Beogradu ima izvesnu prednost nad drugim visokoškolskim ustanovama. Prošle godine je Statutom Univerziteta, na predlog studenata, predviđeno postojanje institucije univerzitetskog ombudsmana, čiji je zadatak da štiti prava i interese svih članova akademske zajednice. Da bi ovo mrtvo slovo na papiru moglo da oživi, nije dovoljno da ombudsman prosto bude imenovan, već mu se moraju predati odgovarajuća ovlašćenja. On bi prikupljao prijave slučajeva korupcije, ispitivao njihove navode i po službenoj dužnosti pokretao postupak pred Odborom za profesionalnu etiku. Bilo bi neophodno da čuva anonimnost identiteta onoga ko slučaj prijavljuje, ali i tajnost dostavljenih podataka dok se ne utvrdi da iza njih stoje dokazi, kako bi se izbegla mogućnost podmetačine. Naravno, ukoliko se utvrdi da tu postoje elementi krivičnog dela, predmet bi bio prosleđen organima MUP-a i javnom tužilaštvu. Kancelarija ombudsmana se ne bi bavila samo slučajevima korupcije, već i prijavama povrede republičkih i univerzitetskih propisa, kao i slučajevima diskriminacije po raznim osnovama. Očekuje se da će aktiviranje i nepristrasan rad ovakvih institucionalnih mehanizama doprineti odbrani integriteta domaćih visokoškolskih ustanova, jer sumnja se može odagnati jedino podrobnim ispitivanjem okolnosti koje je izazivaju.

KOLEKTIVNA KRIVICA?

Sumnja u naše diplome nažalost već uveliko postoji. Ubrzo nakon obelodanjivanja akcije „Indeks“, grčka ministarka prosvete Marieta Janaku dala je nalog o privremenoj zabrani priznavanja univerzitetskih diploma stečenih u našoj zemlji. Ovo je težak udarac za domaći sistem školstva, koji može da ostavi značajnije posledice i to iz dva razloga, koja su međusobno povezana. Prvo, Grčka je članica EU, pa ovakav potez ne može da prođe bez, makar blage, lančane reakcije sumnjičavosti i nepovoljnih mera u ostalim zemljama Unije. S druge strane, sam momenat policijske akcije je smešten baš uoči samita evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje, koji će se održati 17. i 18. maja u Londonu.

Ovo je peta ministarska konferencija, koja se od usvajanja Bolonjske deklaracije održava na svake dve godine sa ciljem da analizira poteškoće u reformi visokog obrazovanja i da postavi smernice za dalju implementaciju „Bolonjskog procesa“. U radu londonskog samita će učestvovati zvanične delegacije 45 zemalja Evrope, kao i svih relevantnih međunarodnih organizacija i udruženja koje se bave obrazovanjem. Tom prilikom, posebna pažnja će se posvetiti osiguranju kvaliteta i međunarodnom priznavanju stečenih kvalifikacija, dakle baš onim temama koje nas trenutno najviše pogađaju. Čak i ukoliko na formalnim sednicama ne bude zvanične reči o dešavanjima u Srbiji, svakako će biti kuloarskog ogovaranja, koje ne može da prođe bez posledica. Na prošlom ministarskom sastanku, u Bergenu 2005. godine, naša zemlja je ocenjena kao pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog školstva, sa ocenom 2,2 na skali od 1 do 5 (iza nas su bile Andora i BiH, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1). Ovo se, doduše, u akademskim krugovima uglavnom pripisuje loše pripremljenom izveštaju kojeg je naša zemlja podnela, a koji ne oslikava pravo stanje stvari, kao i činjenici da se odugovlačilo sa usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju. U međuvremenu, primenom novousvojenog reformskog zakona, rejting Srbije je vrtoglavo porastao pa naša preliminarna ocena uoči londonske konferencije iznosi čak 4,2, što je značajan uspeh. Ali afera „Indeks“ ipak baca senku na ovaj rezultat i verovatno će uticati na korekciju dobijene ocene.

Šta to praktično znači? Čitava složena okolnost ide u prilog podozrivosti drugih zemalja prema diplomama koje dolaze iz Srbije, a direktne posledice, u manjoj ili većoj meri, mogu osećati svi naši diplomci. Tako dolazimo u situaciju da zbog određenog broja slučajeva korupcije, sve naše diplome budu tretirane kao potencijalni falsifikati. Time će biti nepravedno kažnjena upravo najveća većina studenata domaćih univerziteta, koja teškim učenjem savlađuje svoje preobimne ispite. Ova pretnja se može izbeći na samo jedan način: tako što će svi članovi akademske zajednice zajedno da rade na identifikovanju korumpiranih nastavnika i službenika univerziteta, na njihovom privođenju pravdi i propisnom kažnjavanju. Ukoliko se ovaj proces zaustavi na pola puta, preti nam opasnost da se ceo sistem visokog školstva Srbije nađe na optuženičkoj klupi zbog nekažnjene individualne krivice posrnulih pojedinaca.

MORALNA KRIZA

Prema navedenom istraživanju koje je sprovela Transparentnost-Srbija, najveći broj univerzitetskih radnika smatra da je najvažniji činilac za izazivanje korupcije u zemlji – moralna kriza! Na drugom i trećem mestu uzroka korupcije navode se nesankcionisanje onih koji su se proteklih godina nelegalno obogatili i neefikasnost pravosudnog sistema. Kada govorimo o dekadenciji morala, alarmantno je što su među uhapšenim profesorima ljudi koji čine ne samo kragujevačku, već i srpsku elitu: predsednik Balkanskog (i srpskog) udruženja za krivično pravo, pomoćnik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, predsednik UO Antidoping agencije Srbije i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve… Da spisak problema bude duži, ministar pravde Zoran Stojković je u javnosti izrazio svoju zabrinutost zbog toga što su troje uhapšenih profesora godinama bili članovi ispitne komisije za polaganje pravosudnih ispita. Da li to znači da istragu treba proširiti i na članove advokatskih komora? Tome treba dodati da se uglavnom smatra da su diplome kupovali državni službenici, policajci i zaposleni u javnim preduzećima, kako bi time ispunili formalan uslov za zaposlenje i napredovanje u karijeri. Slučaj lažnih diploma srednjeg, višeg i visokog obrazovanja u JP „Železnice Srbije“, novosadskom GSP-u i kragujevačkom „Vodovodu“ potvrđuju ovu bojazan. Ali hoće li i zaposleni u državnim organima biti proveravani? Pritom se ne sme zaboraviti da je operacija „Indeks“ sasvim slučajno zadesila baš Pravni fakultet u Kragujevcu i da na svim univerzitetima kruže javne tajne i indikativne glasine o sličnim pojavama. Većina onih koji će narednih godina preuzeti odgovorne funkcije u društvu, danas studiraju i uče na ovim visokim školama. Mnogima od njih su ovi privedeni profesori i javni radnici bili uzori, pa se postavlja pitanje: kako ovakve pojave utiču na oblikovanje moralnih standarda današnjih mladih? Jedno je sigurno – danas autoritete nije potrebno rušiti, oni se urušavaju sami od sebe. Ukoliko odgovorni u ovoj zemlji ne shvataju ozbiljnost problema sa kojima se društvo suočava, onda mladima jedino preostaje da samostalno potraže svež početak i da sami osvoje prostor za stvaranje novih vrednosti i kodova javnog života.

Ugledni profesori, uhapšeni u akciji „Indeks“ pod sumnjom da su učestvovali u korupciji:

Bora Čejović (66), bivši dekan Pravnog fakulteta u sedam mandata (1985-1998.), predsednik Srpskog udruženja za krivično pravo, predsednik Balkanskog udruženja za krivično pravo, na poziv Haškog tribunala bio je ekspert-svedok za jugoslovensko krivično zakonodavstvo (njegov bivši student, istražni sudija Predrag Lukić, danas vodi istragu u aferi „Indeks“),

Sveta Purić (53), dekan Pravnog fakulteta, (njegov sin, Novak Purić, je osumnjičen za lažiranje polaganja ispita iz predmeta Istorija države i prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u čemu mu je pomogla službenica beogradskog fakulteta, nakon čega se prebacio na Pravni fakultet u Kragujevcu),

Božin Vlašković (53), prodekan za finansije Pravnog fakulteta i redovni profesor na predmetu autorsko pravo i pravo industrijske svojine, član je ekspertskog tima pri Republičkom zavodu za intelektualnu svojinu,

Emilija Stanković (54), redovna profesorka na predmetu rimsko pravo, pomoćnica ministra prosvete i sporta zadužena za visoko obrazovanje (razrešena dužnosti na sednici Vlade Srbije održanoj 22. februara),

Predrag Stojanović (49), šef Katedre za pravne i ekonomske nauke, bivši predsednik Odbora za pravosuđe u Skupštini Srbije kao poslanik iz reda DHSS, 2006. mu je dodeljena diploma zaslužnog građanina Kraljeva (pred sudom ga zastupa bivši ministar pravde Vladan Batić),

Srđan Đorđević (40), docent na predmetima uvod u pravo, političke institucije i ustavna zaštita ljudskih prava i slobode, bivši sudija Ustavnog suda Republike Srbije, bivši predsednik Okružnog odbora SPO, a zatim član DHSS-a,

Dragan Bataveljić (48), redovni profesor na predmetu ustavno pravo, član Gradskog veća Kragujevca i blizak saradnik gradonačelnika Veroljuba Stevanovića,

Nenad Đurđević (57), redovni profesor obligacionog prava, predsednik Upravnog odbora Antidoping agencije Srbije, predsednik Udruženja za sportsko pravo Srbije, član Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora za reformu Ustava SPC, član Eparhijskog saveta Eparhije šumadijske, bivši predsednik Crkvene opštine u Kragujevcu i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve,

Ivan Čukalović (51), šef Katedre za međunarodno javno pravo, član Upravnog odbora Udruženja za međunarodno krivično pravo Srbije, radi u dopunskom radnom odnosu na Univerzitetu Braća Karić i na Univerzitetu u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, bio je član tima za pisanje tužbe protiv zemalja članica NATO-a i član tima za pisanje odbrane protiv tužbe za genocid u slučaju BiH-SRJ,

Milena Petrović (54), bivša prodekanka za finansije Pravnog fakulteta, vanredna profesorka na predmetu međunarodno privatno pravo,

Dragana Petrović (43), vanredna profesorka na predmetu krivično pravo, odbranila doktorsku disertaciju na temu „Organizovanje zločinačkih udruženja“ (za nju se sumnja da je, pored prof. Bore Čejovića, jedan od organizatora grupe koja je prodavala ispite i diplome),

Jasmina Nektarijević, vanredna profesorka nemačkog jezika, više godina honorarno angažovana sa punim radnim vremenom na Pravnom fakultetu.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

NIKO IZNAD ZAKONA…

S: Da li ste iznenađeni dokazima o postojanju korupcije na domaćim univerzitetima i da li mislite da je u pitanju oblik organizovanog kriminala?

 Vuksanović: Korupcija na fakultetima je tema o kojoj se decenijama govorilo i smatram da je logičan zahtev studentskih organizacija da ovaj problem treba proveriti i na drugim fakultetima. Istraga će utvrditi o kakvom obliku kriminala je reč.

S: Koliko ova afera može oštetiti ugled domaćeg sistema visokog obrazovanja u svetu?

Vuksanović: Ovo svakako baca senku na naše univerzitete i ocenu koju su reforme sprovedene u visokom obrazovanju dobile od Evropske unije. Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji koja je za ovako kratko vreme postigla takav uspeh i svoju ocenu reformi sa 2,2 popravila na 4,2. Međutim, ova akcija je pokazala da i država i univerziteti imaju volje da se uhvate u koštac sa ovim problemom.

S: Kako komentarišete činjenicu da je za učestvovanje u korupciji uhapšna grupa vrlo uglednih profesora Pravnog fakulteta, koji su deo ne samo kragujevačke, već i srpske elite (pomoćik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupšinskog Odbora za pravosuđe, dekan, prodekani i dr.)?

Vuksanović: Republika Srbija ima strategiju za borbu protiv korupcije u svim oblastima i u skladu sa tim niko ne može biti iznad zakona i svako nosi ličnu odgovornost. Ne može biti izuzetaka čak i kada ima razočaranja.

S: Koliko je, po Vašm mišenju, bitna individualizacija krivice i da li se može reći da je domaće visoko školstvo korumpirano?

Vuksanović: Istraga će utvrditi činjenice i na taj način će krivica biti individualizovana. Sigurno je da stvari ne treba generalizovati i bitno je da se u ovom trenutku zaštite svi studenti koji pošteno polažu ispite i svi profesori koji časno rade svoj posao.

S: Šta ste Vi kao ministar konkretno preduzeli u rešavanju ovog teškog problema za celu akademsku zajednicu?

Vuksanović: Otvorili smo telefonsku liniju za prijavu korupcije i sve prijave ćemo, kao i do sada, proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i rektoratima, institucijama koje imaju mehanizme da slučajeve korupcije istraže i sankcionišu. Međutim, bolje je da policija nema posla na univerzitetima. To se postiže ispunjavanjem studentskih zahteva: javnost ispita, polaganje u učionici u kojoj su prisutni svi studenti, a ispit sprovodi najmanje dvočlana komisija; pisana forma ispita kad god je to mogućno, što češće to bolje; diktafon kao zamena za zapisničara tokom ispita. Pre 25 godina, kada sam ja studirao, niko nije polagao ispite u kancelariji u četiri oka. Da je i sada takva praksa, odnosno strogo pravilo, ne bi bilo mogućnosti za zloupotrebe i lažiranje ispita.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

Older Posts »