Feeds:
Članci
Komentari

Archive for oktobar 2007

   

STUDENT, oktobar 2007.

Omladinska politika  

Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo   

U svojoj prezentaciji, novoformirano Ministarstvo omladine i sporta navodi da je tokom desetogodišnjeg perioda, od 1990. do 2000. godine, preko 500.000, mahom mlađih i dobro obrazovanih građana, napustilo Srbiju. Pored toga, postoje i procene stručnjaka da je tokom dvadesetog veka, od 1900. do 2000. godine, naša zemlja izgubila preko 12 milijardi evra usled „odliva mozgova“. Mada je preciznost ovih procena diskutabilna, pojava koju one opisuju je nesumnjivo alarmantna. Iako istraživanja pokazuju da je trend migracije mladih u inostranstvo od početka 21. veka oslabio u odnosu na prethodnu deceniju, jasno je da on i dalje postoji. Najveći problemi mladih vezuju se za nezaposlenost, rešavanje stambenog pitanja, mobilnost, obrazovanje, kulturu, zdravlje i učestvovanje u donošenju odluka. 

Zaposlenost? 

Prema ovogodišnjim podacima, na evidenciji Nacionalane službe za zapošljavanje se nalazi oko 300.000 mladih do 30 godina starosti. Dok opšta stopa nezaposlenosti iznosi oko 22 odsto, stopa nezaposlenosti za uzrast od 15 do 25 godina je 48,8 procenata, čime naša zemlja nadmašuje stope nezaposlenosti mladih u većini susednih zemalja. U zemljama Jugoistočne Evrope nezaposlenost mladih ljudi uveliko prelazi 30 procenata, dok je procenat nezaposlenih uzrasta od 15 do 24 godina starosti u zemljama EU oko 16 odsto. Prema istraživanju „Ispitivanje položaja i potreba mladih Srbije u lokalnim zajednicama“, koje su Građanske inicijative sprovele pre dve godine, čak 43 procenata mladih koji su zaposleni nema stalno zaposlenje. Oko 41 odsto njih koji rade nisu prijavljeni, odnosno rade „na crno“, dok za preostalih 49 odsto poslodavci uplaćuju doprinose koji ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.  

Uglavnom se pominje da su uzroci nezaposlenosti slab priliv direktnih stranih investicija, koje bi trebalo da omoguće otvaranje novih radnih mesta, veliki procenat mladih  koji nemaju ni četvrti stepen stručne spreme (oko 60%), kao i sistem školstva koji je neprilagođen potrebama tržišta rada, čime se praktično generiše neupotrebljiva radna snaga. Rešavanje ovog problema je nemoguće bez sveobuhvatnog i sistematskog pristupa, pa su nacionalne službe za zapošljavanje iz Albanije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Srbije na svom zajedničkom sastanku prošle godine ukazale na potrebu pokretanja zajedničkog projekta u cilju smanjenja broja nezaposlenih među mladima.  

Samostalnost? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa, čitavih 70 procenata mladih uzrasta od 21 do 30 godina živi sa svojim roditeljima. Četvrtina ispitanika ne zna kako može da reši svoj stambeni problem, samo devet posto njih planira da uzme stambeni kredit, a šest procenata planira da živi kao podstanar. Oko 60 odsto mladih se uzda u nasleđivanje stana ili kuće i u život sa roditeljima. Usled nezavidnog materijalnog položaja, mladi ne samo da imaju ozbiljne prepreke u započinjanju samostalnog života, već se suočavaju sa poteškoćama i kada žele da makar na kratko napuste roditeljski dom. Iako je preko 80 procenata njih spremno da odu na putovanje, petina njih u proteklih pet godina nije imala priliku da ode na letovanje, dve trećine ispitanika nije išlo na zimovanje, dok preko polovine nije putovalo u inostranstvo. Kako se navodi u „Dokumentima za formiranje Kancelarije za mlade“ Koalicije mladih Srbije, samo šest odsto mladih naše zemlje u proseku jednom godišnje ima prilike da ode u inostranstvo, dok njihovi vršnjaci iz EU upravo u ovom uzrastu najviše putuju.  

Ove teškoće u osamostaljivanju vode do tzv. problema iznuđene produžene mladosti. Imajući u vidu određene zakonske povlastice, naša država u kategoriju mladih formalno ubraja osobe do navršenih 26 godina života. Međutim, gornjom granicom mladosti se obično smatra opredeljivanje na samostalan život, u smislu sklapanja braka i zasnivanja porodice. Iako se ovaj kriterijum može smatrati zastarelim konceptom, ipak je indikativan porast prosečne starosti mladoženja i nevesta. Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku, u 2005. godini je prosečna starost mladoženja bila 32 godine, a nevesti 28,2 godine, pri čemu je u oba slučaja zabeležen porast u odnosu na 1995. godinu. Jasno je da fenomen produžene mladosti u Srbiji najčešće nije stvar izbora ili luksuza, već stvar prinude. 

Obrazovanje? 

Obrazovanje je proces koji traje čitavog života, a koji omogućava ostvarenje i razvoj potencijala individue. U našoj zemlji je omogućavanje osnovnog obrazovanja zakonska obaveza, za razliku od srednjoškolskog i visokog obrazovanja. Prema istraživanjima Svetske banke, osnovnu školu upiše oko 98 odsto dece, ali je 28 odsto nikada ne završi. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, samo 40 procenata mladih ima završenu srednju školu. Svega oko 25 procenata maturanata se opredeljuje za upis na univerzitet, ali nalazi iz 2002. godine pokazuju da čak 70 odsto studenata odustane od studija. Ovi podaci jasno govore da je sistem školstva teško prohodan i da tek neznatan broj onih koji upišu osnovnu školu na kraju uspe da stekne i visoko obrazovanje. I pored toga, procenjuje se da čak 95 odsto diplomaca ne može da se zaposli bez dodatne obuke.  

Iako u Srbiji ima oko milion nezaposlenih, postoji i oko 50 hiljada upražnjenih radnih mesta, jer među nezaposlenima nema dovoljno onih sa traženim kvalifikacijama, znanjima i veštinama za rad na ovim poslovima. Pored formalnog obrazovanja, koje se stiče kroz sistem školstva i čije kvalifikacije država priznaje, razni oblici neformalnog obrazovanja nisu prepoznati na adekvatan način. Programi obuke i edukacije koje organizuju brojne ustanove i udruženja su vrlo ograničenih kapaciteta i ne postoji odgovarajuća informisanost poslodavaca i obrazovnih ustanova o kvalitetu i učincima ovih programa. S druge strane, tzv. životno obrazovanje zavisi od raznovrsnosti kulturnog sadržaja, pokretljivosti mladih, informisanosti, uticaja porodice i komunikacije sa okruženjem.  

Kultura? 

Prema pomenutom istraživanju Građanskih inicijativa iz 2005. godine, trećina ispitanika smatra da je poboljšanje kulturnih i sportskih sadržaja neophodno da bi većina mladih ostala i bila srećna. Nedostatak kulturnih dešavanja za mlade je ocenjen kao najveći problem odmah posle nezaposlenosti i narkomanije.  

Istraživanje Centra za proučavanje alternativa iz 2004. godine, pod nazivom „Mladi izgubljeni u tranziciji“, pokazalo je da više od polovine ispitanika izuzetno retko odlazi u biblioteku i pozorište, a još ređe u muzeje i galerije. Razlozi za retko posećivanje institucija kulture su nizak ekonomski standard mladih i neadekvatna ponuda kulturnih sadržaja, ali i nedostatak slobodnog vremena što se pre svega odnosi na zaposlene. Istraživanje pokazuje da, zbog svega navedenog, većina mladih učestvuje samo kao pasivni konzument proizvoda masovne kulture. 

Participacija? 

Iako su tokom devedesetih godina prošlog veka bili nosioci društvenih promena i političke avangarde, danas se često pominje da među mladima vlada apatija. Nemogućnost uticaja na donošenje odluka u ustanovama koje se bave mladima i u institucijama vlasti, izaziva nepoverenje prema institucijama i rezultuje isključivanjem iz javnog života. Istraživanje Građanskih inicijativa pokazuje da čak 64 procenata veruje da bi svojim učestvovanjem, inicijativom i savetima moglo da doprinese rešavanju problema mladih. Pritom, oko polovina njih ocenjuje da su glavni nosilac stvarnog rešavanja problema mladih upravo institucije vlasti. Anketa Koalicije mladih Srbije iz 2005. godine pokazuje da skoro dve trećine mladih ne veruje da će država u naredne dve godine učiniti išta za mlade po pitanju zaposlenja, stambenog prostora, obrazovanja, putovanja i sl.  Omladinske organizacije su od 2000. godine imale samo sporadičan uticaj na donošenje bitnijih odluka u društvu. Značajniji pomak u omladinskoj participaciji u odlučivanju postignut je pre svega na univerzitetima, uvođenjem tzv. „bolonjskih“ standarda. Studenti su učestvovali u izradi zakonske regulative iz oblasti visokog obrazovanja, studentskog standarda i studentskog organizovanja i imaju svoje predstavnike u svim organima univerziteta, čiji je zadatak da zastupaju studentske interese.  

Kod nas još uvek ne postoje mehanizmi za učešće mladih u donošenju odluka organa lokalne samouprave i državne uprave, iako su standardi omladinske participacije utvrđeni brojnim dokumentima na nivou Saveta Evrope i Evropske unije. Omladinski savet Srbije, koji bi trebalo da natkriljuje sve omladinske organizacije i da zastupa interese mladih na nacionalnom nivou, već odavno ne funkcioniše a njegov naziv je kompromitovan špekulacijama oko sumnjivih otuđivanja društvene imovine. Do ove godine nismo imali nijedno državno telo koje bi bilo matično za pitanja mladih i tek je nakon intenzivnih pritisaka omladinskih organizacija osnovano zasebno ministarstvo čiji je zadatak da izradi i sprovodi Nacionalnu strategiju za mlade. 

Nacionalna strategija za mlade 

Odmah po svom konstituisanju, novo Ministarstvo omladine i sporta počelo je sa pripremanjem izrade Nacionalne strategije za mlade. Ova strategija predstavlja sveobuhvatnu, inter-sektorsku i dugoročnu aktivnost države usmerenu ka razvijanju potencijala mladih, koji čine najznačajniji resurs svakog društva. Ukoliko želimo da sprečimo „odliv mozgova“, to ćemo uspeti samo ako obezbedimo zadovoljenje potreba omladine, a to će nam poći za rukom samo ako uključimo mlade u donošenje odluka koje se na njih neposredno odnose. Dakle, strateška briga o mladima i omladinska participacija nerazdvojivo su vezani jedno za drugo.  

U zajedničkom dokumentu svetskih omladinskih organizacija i organizacija za mlade, pod nazivom Nacionalna omladinska politika, izneseno je niz preporuka o tome kako država treba da tretira pitanje mladih. Njihovom primenom treba da se stvori okruženje koje omogućava mladima da se razviju u onakve osobe kakve su potrebne društvu da bi napredovalo u budućnosti. To pre svega treba da bude politika države, a ne vlade i da bude plod višepartijskog, nacionalnog saglasja, zasnovan na konsultovanju svih zainteresovanih, a pogotovu same omladine. Nacionalna omladinska politika treba da održava celovit pristup i da objedinjuje sve sektorske strategije različitih ministarstava u oblastima u kojima se one odnose na položaj mladih.  

Vlada Srbije je u avgustu oformila Radnu grupu za izradu Nacionalne strategije za mlade, koju čine predstavnici 12 ministarstava, a kojom predsedava državna sekretarka za omladinu, Vesna Piperski Tucakov. Predviđeno je da u izradu strategije budu uključene sve zainteresovane strane, a iz budžeta je za ovu namenu izdvojeno 150 miliona dinara. Podršku procesu će činiti šest savetodavnih odbora, i to: omladinskih NVO, zatim Narodne skupštine, podmladaka stranaka, lokalnih vlasti, poslovnog sektora i međunarodnih partnera. Pored toga, do sada su sprovedena i dva konkursa za angažovanje omladinskih NVO na stručnim i tehničkim poslovima oko izrade strategije, kako bi se omogućilo što šire učešće mladih u razvijanju ovog dokumenta, čiji nacrt treba da bude dovršen do kraja godine.  

Evropsko iskustvo 

Savet Evrope i EU formalno sarađuju u oblasti omladinske politike od 1998. godine, a od 2003. saradnja je proširena i na Evro-mediteranski region (osnovan 1995. u Barseloni sporazumom koji su potpisali šefovi diplomatije 27 zemalja Evrope, Severne Afrike i Bliskog Istoka, kao i predstavnici SE i EU). Ovi regioni čine tri tzv. “stuba” Okvirnog sporazuma o partnerstvu koji objedinjuje aktivnosti poput obuke mladih, istraživanja i razvoja standarda za državne i evropske strategije, a uglavnom se odnose na: obrazovanje, zapošljavanje, ekonomski položaj, učešće u odlučivanju, mobilnost, ljudska prava, inter-kulturni i inter-religijski dijalog mladih. Srbija ove zahuktale procese, nažalost, još uvek vreba iz prikrajka.  

EU već vidi mlade kao savetnike i stručnjake u pitanjima koja se na njih neposredno odnose. Iako je nivo dijaloga izuzetno visok, sama konsultativna uloga se ipak smatra nedovoljnim nivoom učešća mladih u donošenju odluka. Omladinska politika je još uvek u nadležnosti zemalja članica, mada se one uglavnom rukovode standardima usaglašenim na nivou Unije. Prvi skup standarda za nacionalne omladinske politike, EU je objavila u dokumentu pod nazivom Bela knjiga o politici za mlade koji je usvojen 2001. godine. Tada je pokrenut i poseban program Evropske komisije koji se bavi mladima. Zatim, usledilo je razmatranje pitanja koja nadilaze nacionalne okvire, poput zapošljavanja, mobilnosti i obrazovanja, što je rezultovalo usvajanjem Evropskog pakta za mlade 2005. godine i uvođenjem tzv. strukturnog dijaloga. Na svakih šest meseci se održava po jedna konferencija mladih o trošku zemlje predsedavajuće EU na kojima se procenjuju i usavršavaju postojeće strategije. Pored toga, na svakih 18 meseci održava se Evropska nedelja mladih koja je, pored centralne konferencije u kojoj učestvuju i visoki evropski zvaničnici, sačinjena od niza manifestacija i diskusija širom EU.  

Centralni događaj ovogodišnje Evropske nedelje mladih pod nazivom “Mladi u akciji!”, odigrao se u Briselu. Na ovoj koferenciji su usvojeni zaključci koji, između ostalog, predlažu jačanje identiteta EU institucionalnim merama poput: jačanja granica EU naspram granica zemalja članica, uvođenja jedinstvenog predstavnika u Savetu bezbednosti UN i pokretanja referenduma 2009. godine o prijemu balkanskih zemalja u Uniju. Takođe, predložene su i mere koje se odnose na lakšu mobilnost mladih iz zemalja koje nisu članice EU i na priznavanje kompetencija i veština koje se stiču putem neformalnog obrazovanja. Predstavnici mladih u EU se i dalje bore za jačanje partnerskog odnosa u donošenju odluka koje se odnose na tamošnju populaciju mladih, ali i na njihove vršnjake iz zemalja koje pretenduju na članstvo u Uniji. U Srbiji situacija stoji neuporedivo gore, jer mi nemamo ni temeljnija istraživanja, a kamoli polazna dokumenta za osnaživanje položaja mladih. Omladinska participacija u izradi ovih dokumenata i u njihovom sprovođenju je veliki izazov za naše institucije koji tek treba da postane aktuelan.  

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

Read Full Post »