Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘debata’ Category

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

  

STUDENT, jun 2007. 

Studentski parlament Univerziteta u Beogradu

Na konstitutivnoj sednici Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, koja je održana u aprilu, rektor Branko Kovačević, prorektorka Neda Bokan i tadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović su osnivanje ovog tela nazvali „istorijskim“. Prvi put u svojoj dugoj istoriji, Univerzitet je dobio legalno i legitimno predstavničko telo studenata, što ipak nije prošlo bez sporova, kako je to već uobičajeno u Srbiji. Za prvog predsednika Studentskog parlamenta izabran je Nemanja Petrović, student-prodekan Poljoprivrednog fakulteta, a za potpredsednicu Kristina Davidović, student-prodekan Medicinskog fakulteta. Studentski parlament crpi svoj legalitet iz Zakona o visokom obrazovanju i Statuta, kojima je definisan kao jedan od četiri organa Univerziteta, pored Saveta (organ upravljanja), rektora (organ poslovođenja) i Senata (stručni organ). Svoj legitimitet Parlament dobija na slobodnim, neposrednim izborima na kojima studenti tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike, pri čemu svaki student ima pravo da se kandiduje. Ovaj studentski organ u vrhu Univerziteta treba da vrši kontrolu rada cele ustanove, delegira svoje predstavnike u druge univerzitetske organe i nacionalna tela u kojima zastupa i štiti interese studenata. Osnovne nadležnosti Parlamenta studente uključuju u rešavanje pitanja koja se tiču kvaliteta nastave, efikasnosti studiranja, uvođenja ECTS-a i unapređenja studentskog standarda. Osnivanje Studentskog parlamenta je rezultat borbe za institucionalizovanje učešća studenata u upravljanju Univerzitetom koju su studentski predstavnici i organizacije udruženim snagama vodili godinama unzad. Studentske organizacije su u tom periodu zajedno vršile pritisak da se uvaže legitimni interesi studenata prilikom izrade i donošenja zakona, statuta i odluka na nacionalnom i univerzitetskom nivou. Tada su studenti su dobro promišljenim akcijama demonstrirali univerzitetskim funkcionerima i prosvetnim vlastima da su mladi dovoljno energični da iznesu reforme i dovoljno zreli da budu partneri u upravljanju visokim obrazovanjem. Međutim, kada je napokon došlo do konstituisanja dugo pripremanog Studentskog parlamenta, ovo programsko jedinstvo je zasenjeno javnim ispadima koji podsećaju na one već viđene u Skupštini Srbije.  

Mala Skupština 

Konstitutivna sednica je trajala više od tri sata jer se Pravilnik o radu usvajao stav po stav, pri čemu se otvarala diskusija za svaku rečenicu u tekstu. Studentska unija Srbije, koja je osvojila ukupno sedam od 42 mesta u Studentskom parlamentu, tokom čitave sednice je kritikovala rad Parlamenta a posebno, kako se navodi u njenom saopštenju, „decenijama građen monopol Saveza studenata Beograda“. U svom saopštenju SUS ocenjuje i da su prvu sednicu parlamenta pratile „samovolja, političke zakulisne radnje i nepoštovanje osnovnih demokratskih principa“. S druge strane, Savez studenata Beograda je istakao da „studentske organizacije ne smeju da oponašaju političare, a pogotovo ne one koji ostrašćeno i žučno napadaju svakog neistomišljenika“, podsećajući da u Studentskom parlamentu odlučuje većina koju biraju svi studenti Univerziteta. „Nijedan član parlamenta ne sme sebi da dozvoli da, zarad interesa svoje organizacije, diskredituje instituciju Studentskog parlamenta i time ugrozi položaj čitave studentske populacije“, navodi se u saopštenju Saveza studenata, „jer mi smo tu da rešavamo konkretne probleme studenata“. Pored toga, SUS je prozvao i predsednika Studentskog parlamenta Nemanju Petrovića zbog njegovog članstva u Demokratskoj stranci Srbije, na šta je on odgovorio da je zamrzao članstvo u stranci. „Ne možete očekivati od građana da se politički opredele samo pred izbore, a da opet budu neopredeljeni kad izbori prođu“, kaže Petrović i dodaje da po njegovom mišljenju „svaki građanin treba da učestvuje u društvenom i političkom životu svoje zemlje“. Predsednik studentkog parlamenta kaže da je iznenađen upućenim kritikama, naglasivši da „u jednom demokratskom društvu niko ne sme da bude napadan zbog verskog, nacionalnog ili političkog opredeljenja, a svako može i treba da komentariše moj rad i postignute rezultate“. Inače, u Studentskom parlamentu ima i članova DS-a i LDP-a, kao i aktivista omladinskih i drugih nevladinih organizacija. Ono što se od mladih parlamentaraca svakako očekuje, je da zanemare pripadnosti klubovima i taborima i da svoju energiju usmere na goruće probleme reforme nastave, visokih školarina, statusa diploma, korupcije i studentskog standarda.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

Beogradska kancelarija Evropskog biroa za prigovor savesti (EBCO-Balkan) i češki Atlanski savet (Jagello 2000) organizovali su panel diskusiju na temu „Partnerstvo za mir i NATO – pro et contra“ koja je održana 1. marta u Ambasadi Češke Republike u Beogradu. Panel je otvorio češki ambasador u Srbiji, gospodin Ivan Jestrab, a učesnici su bili vojni analitičari i aktivisti međusobno suprotstavljenih mirovnih i pro-atlanskih NVO. Publiku su činili stručnjaci i istraživači iz oblasti bezbednosti, aktivisti omladinskih organizacija, novinari, mladi poslanici i članovi podmladaka političkih stranaka, kao i studenti Beogradskog univerziteta. Ova diskusija je prva u nizu događaja koji bi trebalo da obeleže širu javnu debatu o prednostima i manama pristupanja Srbije u članstvo NATO-a.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, je u svojoj uvodnoj reči problematizovao uvrežena verovanja i pojedine predrasude o Severnoatlanskom savezu kao o pukom mehanizmu sprovođenja spoljne politike SAD-a, istakavši da se „najveći protivnici NATO-a danas nalaze upravo u Vašingtonu“. Pozivajući se na svoje iskustvo iz brojnih razgovora sa američkim vojnim zvaničnicima, Anastasijević navodi da tamošnja administracija sa velikim rezervama prihvata da njenim snagama upravljaju evropski komandanti. Kako kaže, izvor ovog nezadovoljstva pre svega počiva u činjenici da SAD ulaže u Alijansu više sredstava od bilo koje druge članice, ali joj to za uzvrat ne donosi odgovarajuće privilegije u upravljačkim strukturama. Dakle, unutar samog Saveza postoje protivnici njegovog širenja, pa je i pristupanje Srbije pod znakom pitanja. Prof. Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose nadovezao se na uvodno izlaganje ocenom da „i sam NATO nije previše konsolidovan“. Pored toga, on se pita da li je ulazak u NATO uopšte na političkoj agendi domaće elite ili ne, podsetivši da Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju odbrane. Prema njegovom mišljenju, pitanje pristupanja Srbije regionalnim vojnim savezima do sada nije na pravi način razmatrano u domaćoj javnosti – ne možemo na osnovu pukog osećaja da se odlučujemo o tome da li smo za ili protiv jednog tako pozamašnog i složenog poduhvata. Hadžić smatra da nam je neophodna iscrpna cost/benefit analiza oba moguća slučaja, koja bi obuhvatala široku javnu raspravu, pre nego što budemo u stanju da damo smislen odgovor na to pitanje.

Drugi učesnici debate, nasuprot ovome, već imaju formirano mišljenje o potrebi pristupanja naše zemlje Severnoatlanskom savezu i to potkrepljuju uverenjem da već raspolažemo sa dovoljno informacija potrebnih za donošenje ispravne odluke. Sa jedne strane, pobornici pristupanja NATO-u iznose koherentne, međusobno usaglašene razloge za svoje stanovište, koje ima svoju vojnu, političku i kulturnu dimanziju. Međutim, protivnici pristupanja Alijansi se mogu razvrstati u dve grupacije, jer slede dva međusobno isključujuća toka argumentacije: prvu možemo nazvati militarističkom, a drugu anti-militarističkom, ili mirovnom.

Danijel Šunter iz Evroatlanske inicijative je, na poziv prof. Hadžića za obazrivost pri tretiranju ovog problema, odgovorio da je u pitanju lažna dilema. On je naglasio da su sve zemlje EU i u regionu pro NATO-vski opredeljene, iako neke još uvek nisu članice Saveza, pa pred sobom imamo zapravo samo jedno ispravno rešenje. „Srbija mora da reformiše svoje oružane snage da bi ušla u EU, a ona to ne može sama, kao što to nije mogla nijedna bivša članica Varšavskog pakta“. Da njihove „pomoći“ ne treba da se plašimo dovoljno govori i podatak da su u ovom trenutku najveći investitori u Srbiju članice NATO-a (Slovenija, Italija, SAD, Grčka…), a da je najveći izvoznik iz naše zemlje kompanija U.S. Steel, ističe Šunter. „Mi sa ovim zemljama delimo iste kulturne vrednosti i imamo bliske političke ciljeve“. Kada je u pitanju vojna saradnja, istakao je da naša vojska već uspešno sarađuje sa snagama NATO-a na prostoru Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije i da bi ovu kooperaciju trebalo produbiti. Prema njegovom mišljenju, učešće naših jedinica u međunarodnim mirovnim misijama je ne samo nužno, već i korisno. To bi značilo naš dublji ulazak u evro-atlanske integracije, čime bismo stekli pristup određenim fondovima i privilegijama. Uostalom, kaže Šunter, ukoliko naša vojska dostigne odgovarajući stepen konsolidovanosti i stabilnosti, onda ona ima odgovornost za druge, manje srećne regione – a naša pomoć tim regionima bi povratno širila naš uticaj u svetu. Marko Kovačević iz Atlanskog saveta Srbije se složio sa svojim kolegom i istakao da ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu gde se mi sada nalazimo. Razmišljanja o tome šta je bilo nam nisu od koristi ukoliko sebi ne odgovorimo na pitanje: šta mi danas možemo? On ocenjuje da smo mi već zakoračili jedinom stazom koja se pred nama pruža, a to je članstvo u Partnerstvu za mir, zatim u NATO-u, pa u Evropskoj uniji.

Vojno-politički analitičar Milovan Drecun je odbacio tvrdnju da je jedini put pred nama pristupanje Sevroatlanskom savezu. On podseća da Evropa, pored političkih integracija, stvara i sopstvene vojne snage, koje pretenduju da imaju visok stepen nezavisnosti od snaga Alijanse. Zato naše stremljenje ka evropskim integracijama ne znači ujedno i duboko zalaženje u evro-atlanske integracije – naša vojska ima šansu da pristupi evropskim vojnim snagama, a da izbege članstvo u NATO-u. Severnoatlanski savez je posle Hladnog rata od defanzivne organizacije postala ofanzivna, ističe Drecun. „Alijansa je prvi put izašla iz okvira svojih ingerencija kada je bombardovala srpske položaje u Bosni, a u ratu je pomagala Hrvatsku i Federaciju BiH. Godine 1999. je, protivno međunarodnom pravu, izvršila agresiju na SRJ i potpomagala teroriste tzv. Oslobodilačke vojske Kosova“. I pored te neslavne prošlosti, Drecun smatra da je potrebno izgraditi produktivne odnose sa ovom organizacijom, jer se ona danas ipak nalazi u temelju očuvanja svetskog mira. Međutim, produktivnim se ne može nazvati odnos koji našoj zemlji oduzima ingerencije nad sopstvenom teritorijom. Pristupanje Partnerstvu za mir vodi samo jednom pitanju: „kako da se izgradi partnerstvo ako Kosovo i Metohija dobije nezavisnost?“ Jer, kako je naveo, partnerstvo u međunarodnim odnosima je onaj oblik saradnje u kome se ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet partnera. Prema njegovom mišljenju, pitanje Kosova je ono što narod većinski opredeljuje protiv NATO-a.

Za razliku od Drecuna, koji zamera vojnim i političkim ciljevima Alijanse ali postojanje vojnih udruženja smatra neophodnim, Milan Coljić-Humljan iz kampanje „Ne u NATO“ predlaže demilitarizaciju i potpuno odustajanje od vojnih poduhvata, kao jedini put ka izgradnji mira. On je naveo da je Severnoatlanska alijansa stvorena 1949. godine da bi se kapitalistički Zapad odbranio od komunističkog Istoka, ali je posle Hladnog rata neprijatelj postao „svetski terorizam“. Sa aspekta njenih vojnih ciljeva, mi nemamo nikakvog motiva da ulazimo u Alijansu, tim pre što članstvo u EU ne podrazumeva automatski i članstvo u NATO-u. Posebno je naglasio da ulazak u Partnerstvo za mir podrazumeva tzv. kompatibilizaciju oružanih snaga sa oružjem u NATO-u. „80% oružja drže najbogatije članice Alijanse i prodaju ga siromašnijim članicama, koje u procesu kompatibilizacije moraju da se otarase svoje stare opreme, mahom sovjetske“, kaže on. Tu opasku je Šunter odbacio kao netačnu, iznoseći podatke da preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica izvozi municiju u Belgiju, da mađarska avijacija u svom sastavu ima švedske avione (Švedska nije članica NATO-a), a da Bugari ne koriste američke puške, već oružje tipa „Kalašnjikov“. Humljan je ove primere okarakterisao kao usamljene slučajeve, pritom ističući da članice Alijanse za vojni budžet u proseku izdvajaju 2,4% bruto nacionalnog dohotka, što su prevelika sredstva za zemlju poput Srbije. Šunter je insistirao da mi ipak „moramo da se ugledamo na zemlje koje su već prošle tranziciju sličnu ovoj koju mi danas prolazimo, a ne na one poput Švajcarske, jer nismo u istoj situaciji kao ona“. S druge strane, Humljan ceni da bi pristupanje NATO-u značilo povećanje ukupne količine budžetskih izdvajanja za postizanje vojnih ciljeva SAD-a, istovremeno podsetivši da u našoj zemlji nisu napravljena istraživanja koja bi ponudila alternativu. „Na ovo pitanje se i dalje gleda kroz razvijanje vojne doktrine i borbu protiv neprijatelja“, zamera on. Kako je istakao, antimilitarizam i izgradnja mira su jedina potpuna alternativa NATO-u, ali ujedno i jedini održivi dugoročni projekat koji na kraju vodi opštoj demobilizaciji i konačnom ukidanju vojske.

Razmenjivanje argumenata se toliko zahuktalo da publika nije imala dovoljno vremena za sva svoja pitanja, pa se razgovor nastavio i posle tribine. Kao što je primetio prof. Hadžić, ova dinamična i iscrpljujuća debata je samo zagrebala površinu kompleksnog problema pristupanja naše zemlje vojnim savezima. Petar Milićević, predsednik Evropskog biroa za prigovor savesti na Balkanu, najavio je organizovanje još sličnih događaja jer se „EBCO-Balkan zalaže za osvetljavanje svih aspekata mogućeg članstva u NATO-u, kao ključnog bezbednosnog pitanja za Srbiju“.

Širenje NATO-a:
– osnovan 04. aprila 1949. god. potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma od strane 12 zemalja: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Velike Britanije i SAD-a;
– Proširenja tokom Hladnog rata: 1952. pristupile su Grčka i Turska, 1955. Nemačka, a 1982. godine Španija;
– Proširenja nakon pada Berlinskog zida: 1999. pristupile su Češka, Mađarska i Poljska, a 2004. godine Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija.

 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, januar 2007.

Kada možemo sa sigurnošću reći da je društvo u krizi? Odgovor je jasan: kada studenti izađu na ulice. Ove zime navršava se čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta 1996/’97. godine. Čuveni su po energiji i do tada nezabeleženoj odlučnosti stotina i hiljada mladih ljudi koji su se zakleli da će se izboriti za pravdu i političku odgovornost, u doba opšteg sunovrata našeg društva. Njihova borba bila je uperena protiv posrnulog političkog režima i sistema koji je omogućio takav režim. To je bio opasan poduhvat iskorenjivanja državne korupcije, medijske manipulacije, izborne krađe i gušenja slobodne misli. Takva je bila i svaka naredna godina prethodnog veka: 1998. godine mladi su branili autonomiju univerziteta od državne diktature, 1999. su slali poruku svetu da ne sme čitav narod biti mučen zbog par oligarha, a 2000. su bili motor masovnih protesta koji su doveli do konačne smene represivne vlasti. A u senci ovih najviših zadataka ostali su konkretni problemi koji su ih neposredno pritiskali, svakodnevni problemi kojima nisu mogli da posvete dovoljno vremena – i to je bila njihova žrtva.

Ti neposredni problemi su se održali i rasli do danas kada je, deset godina kasnije, i njihovo rešavanje napokon došlo na dnevni red mladih generacija. Neefikasan univerzitet, trome institucije, nesistematske i spore reforme glavni su izvor nezadovoljstva današnje omladine. Dok su se tokom devedesetih studenti borili protiv režima, danas se uglavnom ne obaziru na to ko je opozicija, a ko pozicija. Ranije su se borili protiv sistema, a danas se bore za sistem, za vladavinu prava. Posle demokratskih promena 2000. godine, mladi su konačno počeli da sa ulice ulaze u institucije. U visokoškolskim ustanovama su birani studenti-prodekani i studenti-prorektori, a ponegde je postojao i studentski parlament. Ministarstvo prosvete je počelo redovno da prima predstavnike studentskih organizacija i u sve većoj meri da se konsultuje sa njima prilikom izrade zakonske regulative i donošenja važnih odluka. Međutim, kako je vreme odmicalo, euforija partnerstva studenata i profesora je počinjala blago da jenjava, jer više nisu imali zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio. S druge strane, saradnja mladih sa državom je ostala manje-više korektna, što je i razumljivo – nijedna srpska vlada se više neće suprotstavljati studentima.

Sa profesorima stvar stoji drugačije, jer njihovo nameštenje ne zavisi od studenata, a mnogi i ne razumeju potrebu da se u akademskim pitanjima postigne dogovor ove dve strane. Tako su nastale prve podele, koje su tokom poslednjih tranzicionih godina značajno rasle. Vrlo brzo se ispostavilo da je učešće studenata u reformi visokog obrazovanja na većini fakulteta bilo samo pro forme. Čak i tamo gde bi studenta uvek saslušali, retko bi ga poslušali. Uzorni izuzeci samo potvrđuju pravilo. Zastarele nastavne metode, polu-primenljiv a preopširan sadržaj, pohabana nastavna sredstva, siromašni bibliotečki fondovi, netransparentna i spora administracija, galopirajući rast školarina i brojnih taksi, samo su neki od ozbiljnih problema sa kojima se mladi (i njihovi roditelji) svakodnevno suočavaju. Frapantan zvaničan podatak iz 2002. godine kaže da samo 11% studenata fakultet završi u roku, 19% završi u proseku za osam godina, a čitavih 70% nakon produženog studiranja odustane od sticanja visokog obrazovanja. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: ili su naši studenti u proseku slabijih akademskih potencijala i intelektualnih sposobnosti od njihovih evropskih kolega, ili je naš obrazovni sistem samo senka onog što je nekada bio i što bi trebalo da bude. 2003. godine naša zemlja je pristupila tzv. «Bolonjskom procesu» u kome danas učestvuje 45 zemalja Evrope, a čiji je cilj uspostavljanje jedinstvenih obrazovnih standarda, odnosno osnivanje «Evropske zone visokog obrazovanja» do 2010. godine. Između ostalog, ovi standardi zahtevaju potpuno ravnopravno učešće studenata u reformi obrazovanja i upravljanju visokoškolskim ustanovama. Koliko smo u tome napredovali govori podatak da je Srbija u maju prošle godine bila pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog obrazovanja. Na skali ocenjivanja od 1 do 5, dobili smo ocenu 2.2, a iza nas su bile jedino BiH i Andora, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2.1!

Dakle, aktuelna «master afera» je tek indikator samodovoljne tromosti univerziteta, ali i opšte nebrige o mladim i visokoobrazovanim ljudima. Da podsetimo, prvo su rektori domaćih univerziteta u oktobru mesecu prihvatili predlog studenata da se diploma VII-1 stepena stručne spreme izjednači sa diplomom mastera, kao što je to već učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i zemljama drugih regiona Evrope. To bi praktično značilo da diplomci ne moraju da se doškolovavaju da bi zadržali svoje mesto na tržištu rada (a samim tim ni da plaćaju previsoke školarine). S druge strane, izjednačavanje stečenih prava nosioca diploma bi podrazumevalo da diplomci i masteri mogu pod jednakim uslovima da upisuju doktorske i specijalističke studije. Međutim, nakon kraćeg ali vrlo žestokog pritiska najbogatijih fakulteta, rektori su pristali da u ovom sporu presudi Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), koju mahom čine ti isti bivši i sadašnji dekani. Skupština KONUS-a je, sasvim očekivano, potom ostavila svakom fakultetu da samostalno odluči hoće li svoje diplomce doškolovati do mastera i sa koliko diferencijalnih ispita. Da zabuna bude veća, Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije je, istovremeno sa objavljivanjem sporne odluke KONUS-a, dao zvanično tumačenje zakona, kojim staje na stranu studenata i izjednačava diplomce i mastere. Ako bi studenti, vladin sekretarijat i Ministarstvo prosvete bili u pravu, jasno je da bi time bila poljuljana dogma o profesorskoj bezgrešnosti, pa onda možemo razumeti zašto su univerziteti odbili da primene ovo zvanično tumačenje. Dekani zapravo ističu da stav izvršne vlasti o primeni zakona nije obavezujuć i da je, u stvari, jedino Skupština nadležna da ih svojim tumačenjem primora na ovu ili onu odluku. Namerno ili slučajno, za ovaj pristup su se opredelili baš onda kada je postalo sigurno da će opozicione stranke bojkotovati rad parlamenta i njegovih tela. Pošto su se uverili da je obezbeđen vakuum u tumačenju i primeni zakona, oslanjajući se na opštu zbunjenost obrazovane javnosti, fakulteti su ipak nastavili sa naplatom školarina i upisom poluinformisanih diplomaca na master studije. Ova površna fabula sa blagim prizvukom skandaloznosti i zapletima koji se mehanički smenjuju jedan za drugim, vremenom je poprimila sve elemente nekakvog španskog TV serijala. Stvar postaje unekoliko ozbiljnija kada uočimo da ovde ipak nije reč o porodičnoj drami, već o bledoj kafkijanskoj humoresci, koja na nepatvoren način ismeva poverenje građana u državni birokratski aparat.

Sada dolazimo do centralne tačke – krize institucija. Kada se narušava pravna sigurnost građana i to neprimenjivanjem zakona od strane najuglednijih ustanova (što bi univerziteti trebalo da budu) to znači da u zemlji ne postoji vladavina prava, to znači da zemlja zapada u krizu. A budući da su zbog ovoga studenti ponovo na ulicama, onda nema dileme – Srbija jeste u krizi.

Postoje dva načina na koje mladi danas mogu da «promene» državu – prvi je da svojim protestom i akcijom izmene njen sistem, a drugi način je da prosto sednu u avion i odu u drugu državu. Naši profesori i političari ovu dilemu treba da shvate kao upozorenje.
Skupština na strani studenata
Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije uputili su zahtev Milošu Aligrudiću, predsedniku Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije, da sazove vanrednu sednicu odbora kojoj će biti razmotren studentski predlog autentičnog tumačenja Zakona o visokom obrazovanju, iako su ih svi uveravali da je održavanje sednice Odbora praktično nemoguće. Nakon razgovora sa predsednikom Odbora i šefovima poslaničkih klubova Skupštine Srbije, studenti su uspeli da obezbede održavanje sednice 20. decembra 2006. godine. Zakonodavni odbor je bez ijednog glasa protiv usvojio studentski predlog prema kome se potpuno izjednačavaju ranije diplome VII-1 strepena stručne spreme sa novim master diplomama. Preostaje još samo jedna prepona: ovu odluku treba da potvrdi Skupština na prvom sledećem zasedanju.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, novembar 2006.

Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) ne uspeva da razreši problem izjednačenja diplomskih i master studija, koji je izazvao najveće podele u akademskoj zajednici od donošenja novog zakona

Ako ste studije završili ili započeli po ranijim, „nebolonjskim“, propisima i pitate se koje master studije da upišete po diplomiranju, logičan odgovor bi bio: ma kakav master, upišite direktno doktorske studije! Ne zvuči logično?
Ukoliko naši univerziteti nemaju sluha za vaše znanje i akademsko zvanje, hrvatski će sigurno imati. Naime, u Hrvatskoj su zakonom izjednačena prava onih koji su svoja diplomska zvanja stekli po ranijim propisima, sa onima koji dobiju zvanje mastera prema novom zakonu. To znači da tamo svi koji su diplomirali „po starom“, upisuju odmah doktorske studije, dok oni koji prvi stepen studija steknu po bolonjskim propisima moraju prethodno da završe master, pa tek onda da razmišljaju o doktoratu. Slična inicijativa postoji i u Srbiji, s tim da kod nas stvar nije rešena zakonom, već je predviđeno da o njoj presudi Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), koju čine predstavnici svih 12 državnih i privatnih univerziteta.

Iako su naši studenti odavno tražili ovo izjednačavanje, još dok se pisao novi Zakon o visokom obrazovanju, odluka se uvek izbegavala i odgađala za neka kasnija, srećnija vremena. Između ostalog, fakultetima odgovara da ranije diplomce upišu na master studije, čime se ostvaruje značajan dodatan prihod, dok bi izjednačavanjem ova dva zvanja očekivana svota novca ostala u džepovima građana umesto u kasama fakulteta. Odgovornim ljudima je, naravno, bilo teško da preuzmu odgovornost za tako škakljivo pitanje, pa su lopticu prebacili jednom glomaznom kolektivnom telu u kome se svako može sakrivati iza glasova većine. To telo, KONUS, ima tri organa: Skupštinu, koja broji 80 delegata, zatim Rektorski savet, koga čine samo rektori i, konačno, predsednika.

Ne odustajući od svoje inicijative, sve relevantne studentske organizacije u zemlji i svi studenti-prorektori (osim novosadske predstavnice) uputili su Rektorskom savetu KONUS-a detaljno obrazložen zajednički predlog da se raniji diplomci priznaju za mastere. Rektori su 19. oktobra ovaj predlog obazrivo ispitali i pažljivo izvagali izloženu argumentaciju. Nakon iscrpne i iscrpljujuće rasprave, pristupilo se proceduri glasanja i – predlog je usvojen bez glasa protiv. Prilikom usvajanja predloga studenata, rektori su demonstrirali privrženost ispravnoj i netendencioznoj argumentaciji kao kriterijumu odlučivanja, koji je mogao da postane novi putokaz za čitavu univerzitetsku javnost.

Međutim, kada je sutradan vest objavljena u dnevnoj štampi, telefoni Rektorata su se usijali. Uticajni profesori najuticajnijih fakulteta tražili su hitno objašnjenje za „nečuvenu“ odluku i bez odlaganja krenuli sa umrežavanjem i lobiranjem za njeno preinačenje. Situacija se razvijala izvanrednom dinamikom okidajući oštre komentare i teške verbalne okršaje na sastancima i u medijima. Brojni dekani su se zapravo bunili što uopšte nisu bili konsultovani tokom donošenja odluke i zato što su konkursi za upis master studija bili uveliko raspisani. S druge strane, pojedini ugledni beogradski profesori otvoreno su rekli da mnogi samo žele da zaštite goli finansijski interes svojih fakulteta, a ne potrebe struke, univerziteta i građana. Srbijanka Turajlić je povodom žestoke reakcije fakulteta izjavila da su oni hteli diplomce da upišu na master studije „uzmu im neverovatnu količinu para za te studije i sada im nije lako da se odreknu tog novca, koji je zapravo trebalo da bude lako zarađen“. Usled ovako očiglednih i snažnih turbulencija koje su zahvatile univerzitet, predsednik KONUS-a, rektor Dejan Popović, odlučio je da razmatranje spornog pitanja ekvivalencije zvanja prepusti Skupštini KONUS-a.

Budući da Skupštinu KONUS-a dobrim delom čine profesori koji su najglasniji zagovornici napuštanja stavova rektora i studenata, postalo je jasno da je na pomolu nova institucionalna kriza domaćeg visokog školstva. Prorektor Beogradskog univerziteta, Aleksandar Lipkovski, izazvao je veliki gnev svojih kolega rekavši da se nada da će pri odlučivanju prevagu uzeti njihova savest a ne finansijski interes. Zbog ove izjave, Veće grupacija društvenih nauka, predvođeno Ekonomskim fakultetom, zatražilo je njegovu javnu osudu i poziv na odgovornost. Rukavice su uveliko skinute.

Za dan raspleta je određen 06. novembar. Zasedanje Skupštine KONUS-a započelo je dolaskom desetina delegata sa univerziteta iz svih krajeva Srbije i okupljanjem stotina studenata ispred zgrade Rektorata. Nakon obrazlaganja odluke rektora, usledila je živa rasprava na kojoj su se mogli čuti svakojaki argumenti i predlozi. Govorili su i profesori i studenti, a ubeđivanja sa govornice često su praćena tihim žamorom i gestovnim reakcijama publike. Atmosfera studentskog zbora ispred zgrade je takođe dobijala na usijanju i to mnogo intenzivnije nego ona u svečanoj sali Kapetan Mišinog zdanja. U jednom trenutku, veća grupa studenata je „upala“ u Rektorat i nastojala da prenese poruke snažnog nezadovoljstva zbog jalove birokratizacije visokog obrazovanja i lošeg socijalnog položaja studenata. Čak su razmišljali o tome da unutra ostanu dok se ne reše sporna pitanja, pa makar to trajalo i danima. Nakon procene okolnosti, razum je ipak uzeo prevagu nad emocijama i skup se razišao ubrzo po završetku sednice KONUS-a. A koji je bio rezultat sednice? Upućeni su već naslutili – odlučeno je da se rezultati odlože za neku drugu, prigodniju priliku, odnosno za prvo sledeće zasedanje. Takođe, istaknuto je da će se od nadležnih organa tražiti pojašnjenje onog nezgodnog člana zakona koji omogućava ekvivalenciju starih sa novim zvanjima. Na ovaj način se može dobiti još vremena, taman toliko da oni koji su u oktobru upisali master studije zađu dublje u studijsku godinu i približe se otplati poslednje rate školarine. Time bi status prve generacije diplomaca na master studijama (koje samo što nisu počele) mogao biti korišćen kao dodatan razlog za neizjednačavanje ovih zvanja.

Šta će tačno biti epilog ove burne priče, koja nosi prizvuk dogodovština iz neke južnoameričke republike, pokazaće se u danima koji su pred nama. Iako se u našem narodu ljudi često žale kako nas svet nedovoljno poštuje, ovde se zapravo nalazimo u sasvim obrnutoj situaciji: naše diplomce u drugim zemljama više cene nego u zemlji u kojoj su te diplome stekli. Ukoliko se ovaj naš pristup sopstvenom ljudskom potencijalu ubrzo ne napusti, bićemo svedoci migracije diplomaca iz Srbije na doktorske studije u, recimo, Hrvatsku. Nije zgoreg pomenuti da će ovo biti odliv novca od doktorskih školarina, ali to je pre svega i nesaglediv gubitak naučnog i razvojnog potencijala, bez koga nema daljeg društvenog napredka. Preliminarni rezultat je jasan: umesto da privlačimo studente iz inostranstva, mi čak nastavljamo sa trendom teranja sopstvenih visokoobrazovanih kadrova da pravdu potraže u nekim uređenijim društvima.

Ove godine se navršava čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta školske ’96/’97. godine. Ipak, složićete se da ponegde devedesete još uvek traju…

Statistika

Prema podacima iz 2002. godine:
– 11% studenata završi osnovne studije u predviđenom roku,
– 19% studenata završi osnovne studije u proseku za osam godina,
– 70% studenata nakon produženog studiranja odustane od studija.
 

Neke od osnovnih sličnosti ranijih diplomskih i novih master studija:

– Nakon završetka diplomskih studija postojala je mogućnost direktnog upisa na doktorske studije, uz odgovarajuću prosečnu ocenu, ali se ova zakonska mogućnost nije primenjivala jer doktorske studije na univerzitetima prosto nisu bile organizovane;
– Raniji propisi nisu imali instrumente za ograničavanje obima opterećenja studenata, usled čega ovaj obim znatno premašuje vremenski period koji imaju na raspolaganju za njegovo savlađivanje;
– I jedne i druge traju najmanje pet godina, jer upis apsolventskog staža ima iste pravne posledice kao i upis bilo koje godine studija, zbog čega se on, formalno gledano, tretira kao godina studija (studijski programi su projektovani sa ciljem da se realizuju zaključno sa istekom apsolventskog roka);
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju akademskog zvanja, za razliku od magistarskih i doktorskih, koje vode sticanju naučnog zvanja;
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju titule „diplomirani“, dok nove osnovne studije prvog stepena ne sadrže ovu odrednicu.
 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, novembar 2006.

Nakon pregovaranja, dogovaranja i mnogih polemika oko izgleda teksta reformskog Statuta Univerziteta u Beogradu, 14. septembra 2005. je (iz drugog pokušaja) usvojen novi najviši pravni akt naše najstarije visokoškolske ustanove.

Novi Statut se pre svega odlikuje usaglašavanjem načina studiranja i rada Univerziteta sa savremenim evropskim modelom, koji je definisan Bolonjskom deklaracijom i pratećim dokumentima. Da podsetimo, još od 2000. godine se pouzdano najavljivalo pristupanje Srbije Bolonjskom procesu, a od 2003. godine, kada smo i formalno postali deo ovog panevropskog projekta, razvijeni su brojni modeli njegove konkretne primene u našem obrazovnom prostoru. Kao rezultat ove višegodišnje javne diskusije, u septembru 2005. godine je usvojen nov Zakon o visokom obrazovanju koji zahteva konačno sprovođenje pozitivnih reformi naših ustanova. Nažalost, rasprave o novom Statutu univerziteta pokaziju da je i posle godinu dana od donošenja Zakona veliki deo našeg univerziteta nedovoljno spreman da ga primeni.

Moglo bi se reći da su prilikom izrade Statuta osnovni ciljevi bili efikasnost studija i integrisanost Univerziteta, čime se napuštaju neke dodanašnje prakse u njegovom radu.

Predviđa se posve nov način studiranja koji će od nove generacije budžetskih studenata zahtevati tzv. „davanje godine za godinom“, ili završavanje studija u predviđenom roku. Da bi ovo bilo moguće, propisane su dve osnovne olakšavajuće mere. Prva mera je ograničenje obima opterećenja studenata (izraženog kroz Evropski sistem prenosa bodova), tako da ukupan angažman studenata (uključujući nastavu, praktičan rad, domaće zadatke, učenje za ispit i dr.) u proseku ne prelazi osam sati dnevno, pet dana u nedelji. Druga mera koja omogućava veću prolaznost na ispitima je zarađivanje ocene tokom čitavog semestra, čime se ravnomerno raspoređuje savlađivanje gradiva i znatno rasterećuje završni ispit iz datog predmeta. Pored toga, podstiče se uvođenje većeg broja izbornih predmeta, tako da student može da studije u što većoj meri prilagodi sopstvenim sklonostima i interesovanjima, dok je do danas bio obrnut slučaj – jedino je student bio taj koji se prilagođava. Da bi se osiguralo adekvatno sprovođenje ovih pravila, studenti će moći da utiču na odluke organa ustanove koje se odnose na pitanja obima, efikasnosti i toka studija, a učestvovaće i u vrednovanju studijskih programa.

Nije potrebno isticati da u svim razvijenim evropskim zemljama studenti po pravilu završavaju studije u predviđenom roku, a razlikuju se samo po dobijenoj oceni, dok se kod nas oni koji „daju godinu za godinom“ smatraju natprosečnim studentima. Ipak, predlog prekidanja ove besmislene domaće prakse naišao je na velike rezerve na mnogim fakultetima. Smatra se da će studije biti osiromašene smanjenjem gradiva, kao i da nastavnici neće uspeti da na vreme reformišu način sprovođenja nastave i ocenjivanja. Ali šta nam je alternativa – da osnovne studije proglasimo za osmogodišnje, a naše diplomce za najobrazovanije diplomce na svetu? I koliko je vremena potrebno jednom univerzitetskom profesoru da plan i program studija za predmet koji vodi saobrazi novim propisima?

Integrisani univerzitet je još jedan predmet spora. Od kako su 1954. godine fakulteti dobili status pravnog lica, a time i faktičku nezavisnost u svom poslovanju i radu, univerzitet je postao puka labava konfederacija fakulteta. Cilj ovakve odluke komunističkog režima bio je slabljenje univerziteta i uticaja tzv. buržoaske reakcije koja je u njemu bila koncentrisana. Fakulteti su se sve više zatvarali sami u sebe i gradili sopstvene identitete, neki su uvećavali svojinu, a neki je osipali, ali praktična posledica ove „decentralizacije“ je da iznad fakulteta ne postoji viša instanca (osim republičkih inspekcijskih organa u slučaju kršenja zakona). Tako je radnim kolektivima i njihovim rukovodstvima u velikoj meri prepušteno da sami sebi propisuju standarde kojih će se držati, zbog čega je način rada i kvalitet studija često znatno varirao čak i među srodnim fakultetima. Ovaj relikt samoupravnog sistema se u našoj zemlji do danas održao samo u visokoškolskim ustanovama.

Novim zakonom i statutom započet je dug proces ponovnog integrisanja Univerziteta, odn. vraćanja njegovim predratnim osnovama i evropskim tekovinama, proces koji je karakterističan i za ostale zemlje u regionu. Ovakva reorganizacija bi, na duže staze, trebalo da dovede do racionalnijeg rada i poslovanja Univerziteta, kao i do jedinstvenog standarda osiguranja kvaliteta za sve jedinice u njegovom sastavu (fakultete, institute, centre…). Ipak, ova namera je naišla na žestok otpor pre svega većih i bogatijih – a time i uticajnijih – fakulteta. Razume se, nije lako pristati da nam standarde propisuje neko drugi, neko ko će možda biti zahtevniji prema nama nego što smo bili sami prema sebi. Teška je odluka odreći se dela sopstvenih nadležnosti zarad većeg, trenutno neuhvatljivog dobra.

Bilo je tu još mnogo sporova oko brojnih pojedinosti – gotovo da nema poglavlja Statuta oko kojeg se nisu lomila koplja dok se konačno nije postigao dogovor. Tako je i sama preambula Statuta bila osporavana, bilo kao nepotrebna, bilo kao „neukusna“. U njoj se zapravo navode najbitniji datumi u razvoju Univerziteta, ističe se istorijski značaj koji on ima u regionu i poziva se na princip autonomije u svom radu. Navodi se da se početak visokoškolskog obrazovanja u Srbiji vezuje za 1808. godinu. Za dan osnivanja Univerziteta se uzima 1838. godina kada je osnovan Licej, koji je 1863. prerastao u Veliku školu, dok je današnji naziv inaugurisan donošenjem Zakona o Univerzitetu 1905. godine. Ali navođenje ovih informacija i nije bilo toliko sporno koliko podatak da je naš univerzitet alma mater svih ostalih univerziteta u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Ovome se, naime, zamera neskromnost, a u pojedinim diskusijama je čak okarakterisano i kao izraz „velikosrpstva“. Ipak, previđa se da skromnost nije uvek vrlina, kao i to da naš Univerzitet treba da rehabilituje svoj ugled koji on u regionu s pravom zaslužuje, kao što to čine i druge značajne ustanove (npr. Sveučilište u Zagrebu). S druge strane, ne treba zaboraviti da „izvoz“ kreativnih i razvojnih potencijala i besplatna izgradnja naučno-nastavnih kapaciteta u regionu predstavlja dar a ne danak, i to dar koji je svojevremeno bio izraz duboke kulturne i društvene saradnje među narodima ovog podneblja.

Studenti i upravljanje Univerzitetom
Novi Statut Univerziteta u Beogradu predviđa i značajnije učešće studenata u upravljanju Univerzitetom i fakultetima. Formiraće se dugo očekivani studentski parlamenti na univerzitetskom i fakultetskom nivou, čiji će osnovni zadatak biti zaštita interesa studenata i njihovo predstavljanje u drugim organima ustanove, u kojima se donose značajne odluke. Izbori za studentski parlament će se održati najkasnije do 10. novembra ove godine. Studenti čine 20% članova stručnih organa (Senata Univerziteta, nastavno-naučnih veća fakulteta i sl.) prilikom odlučivanja i raspravljanja o pitanjima koja se odnose na obim, efikasnost i tok studija. Čine i 1/6 organa upravljanja (Saveta Univerziteta i fakulteta), koji donosi najbitnije odluke za život ustanove – u Savetu Univerziteta će biti pet studenata, pet predstavnika osnivača (Vlade Srbije) i 21 predstavnik profesora. Takođe, studenti će učestvovati u u postupku samovrednovanja ustanova, čiji će rezultati uticati na dalju reformu studija. Uostalom, studenti su učestvovali i u izradi ovog Statuta.
Srećko Šekeljić

Read Full Post »

Older Posts »