Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘intervju’ Category

STUDENT, januar 2007.

ZA REVITALIZACIJU DRUŠTVA

„Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje“

S: Vi ste odlučili da živite u Srbiji, ali mladi i obrazovani građani su tokom devedesetih godina masovno napuštali našu zemlju i svoj život nastavljali u inostranstvu, a ovaj trend, iako u znatno manjoj meri, postoji i danas. Šta će, prema Vašem mišljenju, motivisati mlade da ostanu u Srbiji?

Tadić: Mladi ljudi kao najvitalniji deo društva imaju prirodno snažan nagon za samoodržanjem. Zato su devedesetih, u godinama krize i beznađa, pronalazili načina da sebi obezbede egzistenciju i budućnost. Kad država Srbija obezbedi stabilan i ubrzan ekonomski razvoj i kad mladi, bez obzira da li žive u selu ili gradu, vide mogućnost ostvarenja svojih životnih ciljeva ovde, neće ni imati potrebe da odlaze trbuhom za kruhom. Stabilna Srbija u koju se investira i koja otvara na hiljade novih radnih mesta, u kojoj produktivnost i životni standard rastu zadržaće i povratiće svoju mladost i svoju pamet. Bez obzira da li su u pitanju mladi naučnici, umetnici, inženjeri, lekari ili su u pitanju majstori, zanatlije, poljoprivrednici. Jaka Srbija koja ide evropskim putem može biti siguran dom i za mlade ali i njihove roditelje.

S: Srbija se od većine zemalja Saveta Evrope razlikuje i po tome što do sada nije imala strateški dokument za sistemsku brigu o mladima. Vlada Srbije je u 2007. godini sastavila nacrt Nacionalne strategije za mlade koji bi trebalo da bude usvojen u martu ovee godine. Da li mislite da će ovakav dokument pomoći poboljšanju ukupnog polaožaja omladine u našoj zemlji?

Tadić: Ne verujem da postoji dokument koji će sam po sebi rešiti probleme, ali svakako, potrebno je kao preduslov takav strateški plan doneti. Zato je važno da mladi iskažu svoju volju na ovim izborima. Treba jasno da kažu, da su za stabilnost, razvoj i svoju životnu perspektivu. Treba time da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje. Istinita je, mada otrcana fraza, da su mladi budućnost svakog društva, ali od mladih zaista očekujem da ne dozvole da bilo ko dovodi u pitanje njihovu sopstvenu budućnost.

S: Danas se suočavamo sa sve većim porastom iznosa školarina i taksi na državnim fakultetima, čime se praktično smanjuju šanse građana da se školuju i izađu na tržište rada kao visoko kvalifikovan kadar. Da li ovo stanje stvari treba menjati i kako?

Tadić: Slažem se da studiranje nije jeftino. Ovako bih postavio stvari. S jedne strane je neosporni interes Srbije da ima povećanje broja visokoobrazovanih stručnjaka. S druge strane imamo trenutnu situaciju u ekonomiji naše zemlje. U sadašnjim okolnostima oni najbolji studenti koji polože prijemne ispite ulaze u kvotu vlade i finansiraju se sa budžeta. Ostali plaćaju godišnje školarine koje su od nešto više od 1000 evra. Ne računajući nekoliko skupljih fakulteta, kao što je stomatološki ili fakultet filmskih umetnosti, na kojima plaćaju još više… Neki fakulteti uveli su i dodatne takse za studente kako bi nadomestili manjak sredstava koji dobijaju od države za svoje tekuće potrebe i tu je prostor u kome bi, pametnom državnom politikom, mogao da se studentima olakša smanjenjem taksi koje plaćaju. Druga stvar koju bi država mogla da učini jeste formiranje državnog stipendijskog fonda u kojem bi participiral privreda i koja bi time mogla da direktno pomogne dobrim studentima i da ih na kraju studija i prihvati. Dakle kompanije i privredni sistemi bi mogli da stimulišu stručni kadar koji im je potreban i da na koncu dobiju mladog stručnjaka koji je upravo edukovan za potrebe posla koji ga čeka. A mladi bi imali sigurnost i znali bi da će im se svi napori i vredno učenje na kraju isplatiti.

S: Naša zemlja do kraja januara treba da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Koji je konkretan značaj tog sporazuma za građane Srbije?

Tadić: Najveći broj stavki tog ugovora odnosi se na saradnju naše privrede, naših trgovaca sa EU. Zbog toga se i pitam šta je interes onih koji zagovaraju nepotpisivanje jednog takvog dokumenta. Kome može biti u interesu da osujeti privredu Srbije i spreči je da se razvija? Kome može biti interes da mladi stručni ljudi ponovo dodju u situaciju da traže alternativu životu sa jasnom perspektivom u svojoj rođenoj zemlji? Ima onih čiji je interes da profitiraju na nesreći naroda, ali takva politika u Srbiji više nikada ne sme da pobedi.

S: Kakve stavove o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji iznose visoki evropski zvaničnici u razgovorima sa Vama?

Tadić: Ima mnogo ljudi i u Evropi i svuda u svetu koji imaju visok stepen simpatije prema našoj zemlji i dobro razumeju probleme kroz koje prolazimo. Ima i onih koji to razumeju slabo ili uopšte ne razumeju. Trudim se da prve približim još više a drugima dam argumente da preispitaju svoje stavove. Nema tu mnogo filozofije. Za svoje interese moramo se boriti uporno, diplomatsku inicijativu moramo stalno voditi jer mnogo je toga propušteno i ispušteno u prošlosti. Srbiji su potrebni prijatelji i saveznici i ja neću odustati od napora da ih i steknemo.

S: Da li mislite da postoje prepreke koje sami sebi postavljamo u procesu evropskih integracija?

Tadić: Evo, recimo nametanje lažne dileme Kosovo ili Evropa je jedan primer. Neću da budem grub i kažem da je to najobičnija podvala pa ću reći da je – zamena teza. Da je Srbija članica EU nikome ne bi ni palo na pamet da razmišlja o nekakvoj nezavisnosti Kosova. Svaki korak u napretku Srbije ka EU još je jedno ojačanje veze sa našom južnom pokrajinom.

S: Često se čuju komentari da pregovori oko statusa Kosova i Metohije postaju tema nad temama u Srbiji, čime se konkretni životni problemi građana zanemaruju ili stavljaju u drugi plan. Kakvo je Vaše mišljenje o ovim ocenama?

Tadić: Kosovo se brani diplomatijom, argumentima i pravom i to država čini u pregovorima o budućem statusu KiM. Ali Kosovo se brani i osnaživanjem naše ekonomije. Ne verujem da postoji iko ko se bavi politikom a da mu to nije jasno. Nažalost ima onih koji mogu ostvariti uspeh samo na populizmu i demagogiji. Kosovo je svakako centralni problem zemlje, ali samo jaka i evropska Srbija može da se izbori za interese svakog gradjanina i same države.

S: Kakve su perspektive za poboljšanje ekonomske situacije u Srbiji u skorijoj budućnosti?

Tadić: Srbija ima otvorene mogućnosti i niko nam neće biti kriv ako ponovo propustimo šansu.

S: Da li smatrate da naša zemlja ima potencijal da postane lider u regionu? Koji su naši resursi za to?

Tadić: Srbija mora u najhitnijem roku da završi najznačajnije infrastrukturne projekte, mrežu auto puteva i da revitalizuje železnicu. Zaboravili smo da više nismo zemlja koja ima more i pod hitno moramo da sebi ostvarimo vezu sa Jadranom, obnovom pruge i izgradnjom auto puta prema luci Bar i ostvarivanjem veze sa lukom Konstanca u Rumuniji. Takodje u punoj meri moramo iskoristiti povoljnu okolnost da smo podunavska zemlja i izgradnjom lučkih kapaciteta na Dunavu moramo osnažiti najjeftiniji transport roba, čime ćemo biti konkurentno tržiste i učinićemo proizvodnju u našoj zemlji rentabilnom za mnoge investitore. Time ih u stvari privlačimo da svoje proizvodne pogone otvaraju kod nas, a ne u drugim okolnim zemljama. Mnogi od njih jako dobro znaju koliko mnogo kvalifikovanih i stručnih ljudi imamo, a taj ljudski faktor jedna je od najvećih naših komparativnih prednosti. Ne smemo da je ne iskoristimo.

S: Koja je danas uloga mladih ljudi u razvijanju potencijala Srbije i njene promocije u regionu i svetu?

Tadić: Neki strani privrednici koji rade kod nas rekli su mi više puta da su fascinirani kvalitetom naših ljudi. Brojem onih koji govore engleski ili poznaju modernu digitalnu tehnologiju. S druge strane sretao sam naše vrhunske stručnjake, u Čikagu recimo, u hedkvorteru Motorole, u Volvou u Švedskoj, na mnogim mestima. Drago mi je što su uspeli da pronadju posao koji odgovara i njihovom obrazovanju i njihovim željama. Ali ubeđen sam da Srbija može da bude snažna i srećna zemlja iz koje ni jedan dr Stojković neće morati da ode i u kojoj će moći da se ostvari u punom kapacitetu. U kojoj će mladić ili devojka sa sela moći da razvijaju svoje gazdinstvo, svoju farmu, i ostvaruju život koji neće biti zakinut ni za jedan kvalitet u odnosu na ono što imaju njihovi vršnjaci u Danskoj, Grčkoj ili Nemačkoj. Ali ništa se od toga neće desiti ako mladi Srbije ne kažu svoju reč 20. januara 2008.

Antrfile

Tadić: Dok sam studirao, svoju karijeru sam započeo kao kolporter. Prodavao sam novine, između ostalih i „Student“. Nikada nemojte da se stidite posla koji radite ako ga obavljate pošteno i savesno – evo ja sam uvek bio spreman da se latim posla, jer sam jedino na taj način uspevao da budem nezavistan i svoj. Okušao sam se i kao novinar u omladinskom radijskom programu „Indeks“. Kao i uvek, dao sam sve od sebe, ali se ispostavilo da novinarstvo ipak nije moj poziv. I tekstove koje sam pisao su urednici uglavnom karakterisali kao suviše analitične i hermetične, pa sam i u „Studentu“ retko objavljivao. Zapravo, kao mladog opozicionara, uvek me je više privlačio aktivizam i rad na rešavanju konkretnih problema u društvu.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

NIKO IZNAD ZAKONA…

S: Da li ste iznenađeni dokazima o postojanju korupcije na domaćim univerzitetima i da li mislite da je u pitanju oblik organizovanog kriminala?

 Vuksanović: Korupcija na fakultetima je tema o kojoj se decenijama govorilo i smatram da je logičan zahtev studentskih organizacija da ovaj problem treba proveriti i na drugim fakultetima. Istraga će utvrditi o kakvom obliku kriminala je reč.

S: Koliko ova afera može oštetiti ugled domaćeg sistema visokog obrazovanja u svetu?

Vuksanović: Ovo svakako baca senku na naše univerzitete i ocenu koju su reforme sprovedene u visokom obrazovanju dobile od Evropske unije. Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji koja je za ovako kratko vreme postigla takav uspeh i svoju ocenu reformi sa 2,2 popravila na 4,2. Međutim, ova akcija je pokazala da i država i univerziteti imaju volje da se uhvate u koštac sa ovim problemom.

S: Kako komentarišete činjenicu da je za učestvovanje u korupciji uhapšna grupa vrlo uglednih profesora Pravnog fakulteta, koji su deo ne samo kragujevačke, već i srpske elite (pomoćik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupšinskog Odbora za pravosuđe, dekan, prodekani i dr.)?

Vuksanović: Republika Srbija ima strategiju za borbu protiv korupcije u svim oblastima i u skladu sa tim niko ne može biti iznad zakona i svako nosi ličnu odgovornost. Ne može biti izuzetaka čak i kada ima razočaranja.

S: Koliko je, po Vašm mišenju, bitna individualizacija krivice i da li se može reći da je domaće visoko školstvo korumpirano?

Vuksanović: Istraga će utvrditi činjenice i na taj način će krivica biti individualizovana. Sigurno je da stvari ne treba generalizovati i bitno je da se u ovom trenutku zaštite svi studenti koji pošteno polažu ispite i svi profesori koji časno rade svoj posao.

S: Šta ste Vi kao ministar konkretno preduzeli u rešavanju ovog teškog problema za celu akademsku zajednicu?

Vuksanović: Otvorili smo telefonsku liniju za prijavu korupcije i sve prijave ćemo, kao i do sada, proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i rektoratima, institucijama koje imaju mehanizme da slučajeve korupcije istraže i sankcionišu. Međutim, bolje je da policija nema posla na univerzitetima. To se postiže ispunjavanjem studentskih zahteva: javnost ispita, polaganje u učionici u kojoj su prisutni svi studenti, a ispit sprovodi najmanje dvočlana komisija; pisana forma ispita kad god je to mogućno, što češće to bolje; diktafon kao zamena za zapisničara tokom ispita. Pre 25 godina, kada sam ja studirao, niko nije polagao ispite u kancelariji u četiri oka. Da je i sada takva praksa, odnosno strogo pravilo, ne bi bilo mogućnosti za zloupotrebe i lažiranje ispita.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

SRBIJI TREBA ENERGIJA MLADIH!

«Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju»… «Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo».

Dragan Đilas je rođen 1967. u Beogradu. Završio je mašinstvo, a tokom studija je bio student-prodekan Mašinskog fakulteta, student-prorektor Univerziteta u Beogradu i istakao se kao lider Studentskog protesta 1992. godine, tada je Miloševiću u lice rekao da treba da podnese ostavku. Ranih devedesetih pisao je za «Student», radio je na radio Indeksu i B92, nakon čega je počeo da se bavi marketingom i napravio kompaniju koja danas zapošljava 200 ljudi, uspešno posluje u mnogim zemljama Evrope i za koju kaže da je najveća kompanija te vrste u regionu. Godine 1999. osnovao je humanitarnu organizaciju «Naša Srbija» koja pomaže deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima tokom devedesetih. Vodio je kampanju Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, na čiji je predlog zatim počeo profesionalno da se bavi politikom. Od 2004. godine do danas je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, a 2006. je izabran i za predsednika Gradskog odbora beogradskih demokrata. Uoči parlamentarnih izbora 2007. godine izjavio je da će podneti ostavku na stranačku funkciju ukoliko DS u Beogradu dobije manje glasova od radikala, što je i učinio.

S: Devedesetih su mladi odigrali ključnu ulogu u smeni vlasti i izmeni društvenih vrednosti. Da li današnja omladina ima istu političku snagu?

Đilas: Pa drugačije su okolnosti, jednostavno u to vreme su se mladi ljudi borili da stvore sebi život i da prežive – tada je politika bila pitanje života ili smrti. Mučila nas je jedna politika koja je bila politika smrti, razaranja, uništavanja svega, i logično je da će jedan najmlađi i najperspektivniji deo stanovništva da se prvi pobuni protiv toga i da pokuša da nešto tu menja. Zato je teško porediti današnje vreme i vreme prvog i drugog studentskog protesta. Ljudi koji su koji danas studenti tada su imali između pet i 15 godina i sa neke istorijske distance gledaju na sve to. Ali mislim da je svakoj studentskoj generaciji potreban jedan takav veliki pokret, dešavanje, ta dobra energija koja se tu napravi i onaj osećaj, na kraju, da si uspeo nešto u životu da promeniš. I da je to jedno iskustvo koje bi bilo jako dobro da svaka generacija prođe, ako bi moglo nekako makar virtuelno da se simulira ukoliko nema demonstracija. Danas živimo u vreme koje je ipak sređenije u kome naravno imamo milion izazova, ali imamo veću mogućnost izbora, nemamo više tu vrstu represije, nemamo više ratove, nemamo više platu od pet maraka, nemamo više toliko iseljavanje mladih ljudi. Meni je na 20 godina proslave mature više mojih kolega bilo u Torontu na proslavi nego u Beogradu. To je najbolji dokaz gde smo mi danas. U to vreme pre 15 godina deca su obijala automobile i krala kasetofone pošto su mogli da ih prodaju za 50 DM, a njihovi roditelji su radili za pet. To su bila ta vremena. Danas su drugačija vremena i danas se mladi ljudi okupljaju oko nekih drugih stvari, kao što će jednog dana u ovoj zemlji, nadam se što pre, politička borba da se vodi oko toga ko zaista može da obezbedi veće plate i više radnih mesta, a ne oko nacionalnih priča i busanja u grudi. Isto kao što razumem da danas ima dosta ljudi, koji su mlađe generacije studenata, kojima verovatno ono što pričaju ove ekstremne partije deluje prihvatljivije od ovoga što pričamo mi. Ali i to su normalne stvari… Onaj ko nije video rat i ko ga nije osetio i ko je zaboravio kako je izgledalo bombardovanje, jer je tada imao 12-13 godina i super se zezao sa svojim drugarima, ko nije video tenkove na ulicama, ko nije video ljude koji su mogli da izginu 5. oktobra, ili nekog 5. oktobra prethodnih godina, on ne može da gleda dugačije na te stavove.

S: Da li danas glas mladih, studenata, igra određenu ulogu u javnom životu?

Đilas: Naravno da igra. Svaka vlast mora da ima određeni korektiv. Ni za jednog čoveka ne valja da je dugo na vlasti. Drugo, mi smo jedna, kako da kažem, vrlo mlada demokratija. Nemojte misliti da su britanski političari i neki drugi u Evropi drugačiji od naših, ali kod njih postoji sistem koji se razvijao stotinama godina i to je sistem kontrole da ne mogu da rade stvari koje se rade ovde. Pa svi oni su dolazili ovde, gledali su u Miloševića kao u boga, jer negde u svakom političaru postoji ta mala želja da ima potpunu, apsolutnu moć i vlast i da odlučuje o svemu. Ali to nije dobar princip, jer on dovodi na kraju do uništavanja svega. Evo, ljudi koji su teorijom verovatnoće matematički dokazali da je bolji prosvećeni diktator nego potpuna demokratija, dobili su Nobelovu nagradu, ali taj sistem ne može da se sprovede u praksi. Na kraju uvek dođe neki diktator koji nije prosvećen i uništi sve.

S: Mladi i dalje odlaze u inostranstvo.

Đilas: Ja ne mislim da je to toliko strašno što naši mladi odlaze u inostranstvo: mnogo je bolje da ne odlaze, bolje je da se vraćaju, ali ako već odu tamo oni su predstavnici ove zemlje. Oni mogu da pomognu mnogo svojoj zemlji kada su tamo, samo neko mora da održava kontakt sa njima. Ona generacija koja je otišla devedesetih se osećala proteranom odavde, a ova generacija koja sada odlazi, realno odlazi iz ekonomskih razloga, jer može bolje da živi. Ali to je već normalna situacija u celom svetu: svi putuju, sve se kreće, vi možete da živite u Londonu a da radite u Južnoafričkoj Republici, to više nema veze. Za deset godina ko zna dokle će se razviti tehnologija i kakve će mogućnosti postojati. Naravno da je bolje da mladi ostanu ovde, jer bez tih najboljih koji imaju vrednost nećemo moći da idemo napred. Ali ne možemo da ih sprečimo da odu ako im je ovde plata 1000 evra a tamo 5000 evra, naravno da će otići. E sada je pitanje kada ćemo mi moći onome koji je najbolji da ponudimo ovde takva sredstva.

S: Pored toga što ste studirali bili ste i predstavnik studenata. Kako je to izgledalo?

Đilas: Ja sam radio u Indeksu, pa sam pravio B92, pa pravio demonstracije na Mašinskom fakultetu oko uslova studiranja, nešto slično onome što ste i vi radili pre nekoliko meseci, samo neke ’89/’90. godine. Tada sam pisao pismo ministru prosvete sa «gospodine ministre», tražili smo prijem za sutra ujutro, on nas je stvarno primio i prigovorio: «Zašto me zovete ‘gospodine’, valjda smo mi svi drugovi». A ja sam mu rekao: «Vi ste mnogo stariji od nas da bismo bili drugovi». Hteli su da nam otežaju neke uslove studiranja, a mi smo im rekli: «Sutra odlazimo na mašinijadu, imate sedam dana rok da to promenite, jer posle toga pravimo demonstracije u Beogradu». Ja sam zakazao sâm taj zbor studenata sa još nekim ljudima, pošto tadašnji prodekan nije hteo time da se bavi, i došlo je hiljadu ljudi. Posle toga smo imali prve izbore za prodekana sa više kandidata za koje su studenti glasali, ja sam se kandidovao i pobedio. Tako sam se isto kasnije kandidovao za prorektora i pobedio. Nikad nisam bio član Partije i imao sam problema zbog toga. Na kraju sam vodio demonstracije na osnovu svoje funkcije i pokazalo se da je bilo dobro što sam ušao u sve to jer sam ipak nešto promenio. Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim, onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: «Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem». Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.

S: Jeste li se suočili posle toga sa nekim preprekama na studijama i na poslu?

Đilas: Na studijama ne, mada uvek ima ludaka koji te maltretiraju. Moja supruga je imala ozbiljne probleme. Bila je student generacije na Ekonomskom fakultetu i oborili su je na diplomskom da ne bi bila asistent ’92. To su ta vremena bila, zbog toga su ljudi odlazili odavde. Kasnije sam imao problema u poslu. Kada govorite ono što mislite, morate da platite neku cenu. Meni je u firmu finansijska policija dolazila svaki treći dan sa pitanjima «zašto dajete pare za Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu?» i ja im kažem da imam pravo da dajem 3%, a ovaj univerzitet je grozan, slobistički i komunistički i ja hoću da napravim nešto novo i za to ću da izdvojim novac. Moj partner je za to vreme osedeo. Isto tako je bilo i za B92. I pored toga je moja firma uspela da postane najveća i najbolja u svojoj oblasti. Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo.

S: Korupcija, lustracija…

Đilas: Moramo da budemo svesni, naši fakulteti su leglo nepotizma i dan-danas. Ljudi koji su postali asistenti pre dvadeset godina na osnovu toga što su bili bliski socijalistima, sada su već ugledni profesori. Znate, kada čovek osedi, onda uvek deluje finiji nego onda kada je imao 30 godina. Mnogi su postali profesori na osnovu političke podobnosti, pa su onda birali takve asistente koji će ih slušati i to je vremenom postalo zatvoreni krug. Nije napravljena lustracija na fakultetima i sada je potreban dugoročniji proces da se to promeni. Ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju tu da budu, ima mnogo profesora koji ne govore nijedan strani jezik a hteli bi kao nekom nešto da predaju, ima mnogo njih sa potpuno pogrešnim moralnim vrednostima a treba da edukuju druge ljude. Ima ljudi koji sede dan-danas na fakultetima poput gospodina Olivera Antića koji je sramota za srpski univerzitet. Možda on ima neko stručno znanje, ali njegove moralne karakteristike su katrastofalne. Piše mu u onom dosijeu da je postao asistent zato što je mnogo učinio da štafeta mladosti napokon dođe na Pravni fakultet, taj današnji veliki, ugledni stručnjak. I danas nam on priča o moralu i nekim vrednostima. O kojim vrednostima – o patriotizmu? Pa kakvom patriotizmu kada je on poslao svoju decu da žive u inostranstvu. A takvih ima koliko hoćete, samo što se ovaj slika a oni drugi se ne slikaju. Mladi ljudi po fakultetima moraju da se bore da se takvi promene, da više ne budu predavači, jer ne mogu da ih nauče pravim vrednostima.

S: Ta moralna kriza svoj epilog dobija raskrinkavanjem tzv. «profesorske mafije», da li Vas to iznenađuje?

Đilas: Ne iznenađuje zato što nismo imali snage posle 5. oktobra da stvari raščistimo do kraja. To vam je kao kada imate zgradu na kojoj svako ko u nju dođe malo dogradi nešto, pa posle desetak godina imate potpunu kreaturu. To ne može da se popravi, to mora da srušite i da napravite iz početka. E sad, 5. oktobra nije bilo spremnosti da se ruši i da se kreće od svežih početaka. Tada sam ja predlagao, kao čovek koji nije bio član nijedne stranke, da se sve institucije raspuste i da se naprave ponovni izbori, od Akademije nauka, univerziteta pa na dalje. Napravićemo odgovarajuće kriterijume, da vidimo koliko njih govori strani jezik, koliko njih ima objavljene radove u inostranstvu, koliko su izmišljane doktorske disertacije i titule. Ali gotovo svi su me tada pitali: «Jesli li ti normalan?» I zato nam se tadašnja nespremnost sada ovako vraća. Zbog toga imamo danas to što se dešava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog toga imamo to što se dešava i na ostalim fakultetima po Srbiji, jer to nje usamljen slučaj. Tamo je uhapšeno petnaestak profesora, a ja moram da pitam šta su radile njihove kolege tamo, jel’ niko nije primetio da to traje godinama, ili su svi znali, ćutali i pričali sebi u bradu da to nije u redu. – Ma svi su znali čemu služi Pravni fakultet u Kragujevcu. Pa nemojte da se lažemo, toliki broj funkcionera, direktora, političara i policajaca je tamo završilo i znalo se kako to ide. Takva jedna stvar sruši sve. Ako je šef kabineta sadašnjeg ministra diplomirao tamo u Kragujevcu u isto vreme dok je to trajalo, a živi u Beogradu 3-4 godine, ostaje pitanje: pa što nije diplomirao u Beogradu? Pa mora da ode i taj ministar i cela ta ekipa. To je ona odgovornost koja postoji na Zapadu, jer kada bi se to tamo desilo, on bi morao da ode. Ali te odgovornosti kod nas još uvek nema… Onaj bivši ministar zgazi devojku kolima, svi su tražili njegovu smenu, ali je prošlo godinu dana dok nije podneo ostavku; onaj drugi krade, ali nema veze što krade; ovaj psuje i bije novinare, ali nema veze što to radi, kao u redu je, puno radi pa je nervozan. To je ta ista priča, dođe kući, prebije ženu, a ljudi kažu mnogo je radio tog dana, nervozan je, morate da ga razumete. Takve stvari kod nas još uvek prolaze nekažnjeno: mora da ide u zatvor taj koji zlostavlja ženu, koji krade, bije novinare! Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju.

S: Kad smo već kod toga, Vi ste okarakterisani kao prvi političar koji je bez oklevanja podneo ostavku na mesto u stranci zbog datog obećanja, mada su neke Vaše kolege smatrale da je ostavka nepotrebna, govoreći da ste ipak osvojili 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima.

Đilas: Svako ko kaže da ne treba to da uradim to je zato što mu to pravi problem u njegovom političkom životu. Ta ostavka je i previše naduvana, jer to nije ostavka na državnu funkciju, nego na stranačku, jer o tome da li ću ja nešto da radim u stranci odlučuju samo oni koji prihvataju da budu članovi stranke. Ali to je dokaz u kakvoj zemlji živimo. To što je čovek podneo ostavku jer je obećao nešto što na kraju nije uspeo sasvim da ispuni, što je možda bilo i nerealno, ljudi prihvataju kao nešto neverovatno. Za razliku od biznisa i studiranja, koje mnogi ljudi započnu ali malo njih završi, u politici kod nas nema selekcije. U politici se vrte isti ljudi 15 godina, novi ne mogu da uđu, ne puštaju ih, oni drže sva mesta, nema više mesta za mlade. Ko je novi u politici poslednjih godina osim Dragana Đilasa, gde su ti ljudi? – Pa ne mogu da prođu… Ja sam prošao jer me je pozvao Boris Tadić koji zna šta sam ja do sada radio, pa mi je ponudio mesto sa kojeg sam se dalje borio sam.

S: Nakon što ste diplomirali, kada ste završili sa svojim studentskim angažmanom, Vi ste ipak prešli u privatan sektor, niste započeli profesionalnu karijeru u politici. Zašto?

Đilas: Zato što smatram da politikom treba da se bave ostvareni ljudi. Mene je Zoran Đinđić zvao pet puta da budem njegov zamenik u Demokratskoj stranci, to nije tajna. Ja nisam hteo i on se čak naljutio na mene zbog toga. Rekao sam da hoću prvo da završim fakultet, hoću da napravim neke pare, da imam ekonomsku stabilnost i sigurnost i onda ću da uđem u politiku. Nije dobro da se od 100% ljudi koji se bave politikom, 90% njih bavi samo i jedino politikom u svom životu. Bilo bi dobro kada bi se to malo izmešelo, pa da to bude jedno pola-pola, da ulaze ljudi koji su se već ostvarili u nečemu drugom, koji su ne jezikom već sa svojih deset prstiju nešto napravili. Da takvi uđu, a da sa druge strane imate i one koji su sa svojih dvadeset godina odlučili da hoće da se bave politikom i da to bude njihov posao i to je OK. Ali ako su samo oni tu, a ovih drugih nema koji su uspešni inženjeri, profesori, radnici u metalskoj industriji, koji su vredni i dobri majstori, znaju za deset minuta nešto da naprave, ako nemate njih a imate samo ove što pričaju, ne možete da napravite uspešnu priču nikada. Na primer, u fudbalskom timu od 11 igrača uvek morate da imate dvoje koji najbolje dodaju lopte, koji najviše misle, da imate neke koje trče, neke koji brane, neke koji zabijaju golove. Ako imate 11 ljudi koji znaju samo da brane, a ne znaju da daju gol ili da trče, ne možete da napravite uspeh. Tako je i ovamo. Moraju u srpsku politiku i u vladu da uđu ljudi koji nisu članovi stranaka, to mora da se desi. To je Zoran Điniđić počeo pa su ga sprečili. Sad su napravili vladu sa 25 ministara i svih 25 su profesionalni političari. Svih 25, osim nekoliko njih koji su uspeli da se ostvare kao lekari ili stručnjaci u nekoj oblasti, svi su ustvari tu na osnovu stranačke priče.

S: Da li u tom smislu osećate izvesnu prednost u odnosu na te profesionalne političare, imajući u vidu Vaše iskustvo u privatnom sektoru?

Đilas: To je i prednost i mana. Ja mogu sutra da izađem iz politike bez problema i to je s jedne strane dobro, s druge strane oni kojima je to sve u životu oni verovatno više grizu jer bez toga ne mogu da budu ništa. To je realnost. Ja znam da mene ne vole mnogi i oni koji su na toj opciji jer im smeta što neko neće da ima službeni automobil – a zašto bih kad ja imam svoj automobil? Zašto bih ja iz Saab-a, koga sam pošteno kupio svojim novcem napravljenim u pola Evrope, prešao u državnu Škodu? Nemam razloga, neću, hoću da se vozim u Saab-u. Neću da imam svog vozača koga plaća država, ne treba mi to, neću dnevnice, neću mesta u upravnim odborima. A onda smetaš, onda si poremetio postojeći sistem.

S: Neki Vas optužuju da upravo zarađujete toliko jer koristite svoje političke veze i da je to kompenzacija?

Đilas: To su budalaštine. Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom. I bila je profitabilnija i imala manje problema do pre dve i po godine. Danas u Beogradu nema nijednog državnog klijenta već godinu dana, sve su strane i privatne kompanije. To je činjenica. Bila je četvrta po uspešnosti kompanija u Srbiji i pre nego što sam se ja bavio politikom. Ponosan sam što ljudi, koje sam ja selektirao, danas tu firmu dobro vode, što ona može da raste i bez mene. To vam je isto problem u Srbiji što mnogi nisu spremni da izaberu nekoga iza njih koji bi sutra mogli da budu sposobniji od njih, nego se tu nameste pa biraju slabije. Zato mladi ljudi kada završe fakultet ne mogu da prođu dalje. Tako je i po fakultetima, postave za asistenta nekoga ko ne može sutra da ga ugrozi, tako je i u politici, tako je i u biznisu, tako je i svuda. Zato je bitno da se postave pravila, kao što je to kod zapošljavanja u stranim kompanijama, to rade head-hunting agencije, pa se prave testovi, postavljaju kriterijumi. Mada se i tu dešava da neka genijalna ideja nekog mladog čoveka propadne, pošto ovaj što sedi iznad njega razmišlja «pa nije baš by the book, možda se neće svideti šefu» i to je tako u celom svetu. Evo sad je Google kupio You Tube sajt za milijardu dolara koji su klinci napravili u garaži pre godinu i po dana. Da li stvarno mislite da se u Google-u niko nije setio da napravi tako nešto? Ma setio se sigurno, ali mu je neki šef rekao da je to glupo i to je propalo. Dakle dešava se i u svetu da najbolje ideje propadaju, ali u svetu onaj koga odbiju može sam da pokrene posao u svojoj garaži, a u Srbiji ne može. E to u Srbiji mi moramo da napravimo, da omogućimo najboljim idejama da izađu na svetlo dana. Ja da sam u Google-u danas ja bih ispitao ko je otkrio tu ideju, zašto smo morali da platimo milijardu.

S: Zašto ste sa Borisom Tadićem odlučili da napravite baš Narodnu kancelariju?

Đilas: Zato što sam hteo da se bavim nečim konkretnim. Čovek mi nudio da budem njegov savetnik, a ja sam rekao: «nemoj da se ljutiš, ja mnogo pričam». Savetnici obično iznose u javnost ono što misle šefovi, a ne obrnuto. I onda sam rekao hajde da uradimo nešto konkretno, hajde da menjamo nešto u Srbiji, hajde da vidimo šta ne valja pa da menjamo jednu po jednu stvar, da ne čekamo da se sve reši jednog dana. Postigli smo mnogo toga, od izmene zakona kojom smo omogućili da se deca leče u inostranstvu, pa do toga da 200 škola u Srbiji dobiju kompjutere, televizore, knjige, opremu. Napravili smo program volontiranja u Narodnoj kancelariji da studenti završnih godina fakulteta steknu praksu, pa smo od njih izabrali neke koji su napravili akciju «Probudimo Srbiju» i imaju snage da menjaju po Srbiji. I sve smo to uspeli da uradimo bez državnog novca i to je ono što ljudi ne znaju, jer oni misle da Narodna kancelarija ima budžet iz kojeg plaća sve. Ali toga nema i mi nalazimo donatore, nalazimo ljude koji hoće da pomognu. Za ove dve i po godine koliko se bavim politikom, ja sam nešto uradio. Pokušavamo da kroz Narodnu kancelariju promovišemo vrednosti koje će u ovu zemlju dovesti 20, 30, 50, 100 ozbiljnih svetskih kompanija koje će da ulože u Srbiju. Rumunija dnevno ima 50 redovnih letova za Italiju i 50 iz Italije, redovnih, komercijalnih letova. Desetine hiljada rumunskih firmi su osnovane italijanskim kapitalom – da je svaka od njih zaposlila 20 ljudi to je 500.000 zaposlenih u Rumuniji. To mi treba da uradimo u Srbiji. Treba da prestanemo da se bavimo time ko predsedava Parlamentom i gde je zarez u kom zakonu, u kom paragrafu, šta je rekao Aligrudić i šta je rekao Đilas. Nego mi ovo da napravimo: da uđe ovde još jedno 50 ozbiljnih stranih firmi, da počnu da se grade fabrike, da se ovde razvija mreža usluga, da ova zemlja izgradi puteve, da ljudi počnu da putuju ovuda, da troše novac, da iskoristimo to što smo na granici Evrope a nismo Evropa, da to što nam je minus bude plus, da imamo najmanji porez na dobit u Evropi pa da ljudi počnu ovde da otvaraju kompanije, da pređu iz Rumunije i Bugarske ovde još tih nekoliko godina koliko nećemo biti deo Evropske unije. Treba da, kao u aikidou, koristimo protivnikovu snagu da sa njom uzvratimo, a ne da trošimo svoju. Znači to što nam se desilo da je bio Sloba pa nismo mogli ništa od velikih sistema da privatizujemo, sad možemo da ih privatizujemo za velike pare. Ali te pare treba da uđu kao investicija, a ne da gradimo stanove za državne službenike ili da nestanu kroz mito i korupciju.

S: Da li će vlada u narednom mandatu imati mogućnosti i vremena da sprovede te ideje?

Đilas: Mogu stvari da se promene, npr. da se pljačkaške privatizacije ponište i da se spreče. Znači mogu stvari u Srbiji da se promene samo treba puno energije, puno želje i puno napora, mnogo više nego u normalnim zemljama. Zaista mogu, ova zemlja ima perspektivu – onaj koji kaže da nema nije u pravu. Mi smo poput buba-švaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sad da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili. Hajde da dodamo malo edukacije i pravila koja važe u svetu, malo mediteranskog duha i želje za dobrim životom, koju mi imamo mnogo više nego neke zemlje u zapadnoj Evropi. Hajde da spojimo te tri stvari, da radimo koliko možemo i da napravimo nešto svi zajedno od ove zemlje. Samo moramo da budemo spremni na neke stvari. Ja bih voleo da studentske organizacije ispitaju ko su sve profesori na Beogradskom univerzitetu i kako su postali profesori. Hajde mi da krenemo tu da menjamo, to će odjednom da bude skandal. Vi ćete malo da pokrenete pa će neko malo da doda i onda će na kraju otpasti taj deo koji ne valja. Zatim će na njihovo mesto doći neki mladi ljudi koji su sad završili fakultete i otišli u inostranstvo, mladi koji hoće da se vrate u bolju Srbiju, koji znaju, koji su videli svojim očima i pipnuli svojim rukama kako treba da se radi. Oni hoće da se vrate, nije baš da neće – hajde to da spojimo i da napravimo nešto od ove Srbije!

1992: OČI U OČI SA MILOŠEVIĆEM
 

Đilas: Eto u kakvim smo mi vremenima živeli, vi se vidite sa predsednikom i svi misle da je to svetsko čudo. A vidite sad, vi možete Borisa Tadića da vidite gde hoćete, da ga sretnete na ulici, da ga vidite u kafani. Ja sam tada otišao kod Slobodana Miloševića i rekao sam mu da mora da podnese ostavku jer je loš za to mesto. Čovek nije mogao da veruje da je došao neki klinac od 23-24 godine da mu kaže da treba da se skloni, a za mene je to najnormalnija stvar.

REČI I DELA

Govoreći o političarima koji na osnovu radikalnih ideoloških poruka žele da pridobiju podršku narodnih masa, Đilas ističe da treba da se opredeljujemo na osnovu onog što ljudi rade, a ne onog što govore. Jer mladi hoće da postignu nešto konkretno u životu i potreban im je primer. Svaki današnji student bi želeo dobro da zarađuje u uspešnoj domaćoj ili stranoj kompaniji, i neka samo pomisli, kaže Đilas, da li bi takva kompanija zaposlila nekog od ovdašnjih radikalskih političara da joj vodi posao. Mladi treba da se ugledaju na uspešne da bi i sami postali uspešni, naglasio je on.

STVAR HRABROSTI

Đilas: Delim ljude na dve kategorije: na one koji imaju onu osobinu, stvar koja se pripisuje hrabrima a nije fizička, polna karakteristika i na one koji tu stvar nemaju. Izaberite ove koji to imaju na prava mesta – oni će uspeti nešto da naprave. Morate da imate, upotrebiću lepu reč, hrabrost da nešto promenite. Ja imam sad 40 godina i sam vidim koliko sam više energije imao kada sam imao 25, zato nama treba energija tih ljudi. Oni imaju hrabrost, imaju spremnost to da urade, imaju spremnost da promene svet, hoće da ga kreiraju prema sebi. Nemaju dovoljno iskustva, naravno, ali neka iskustva koliko god da su dobra, sa druge strane opterećuju. Zato nama treba da se energija studenata i energija mladih ljudi usmeri u tom pravcu, u pravcu kreiranja nečega zdravijeg.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »