Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘politika’ Category

STUDENT, januar 2007.

ZA REVITALIZACIJU DRUŠTVA

„Mladi treba da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje“

S: Vi ste odlučili da živite u Srbiji, ali mladi i obrazovani građani su tokom devedesetih godina masovno napuštali našu zemlju i svoj život nastavljali u inostranstvu, a ovaj trend, iako u znatno manjoj meri, postoji i danas. Šta će, prema Vašem mišljenju, motivisati mlade da ostanu u Srbiji?

Tadić: Mladi ljudi kao najvitalniji deo društva imaju prirodno snažan nagon za samoodržanjem. Zato su devedesetih, u godinama krize i beznađa, pronalazili načina da sebi obezbede egzistenciju i budućnost. Kad država Srbija obezbedi stabilan i ubrzan ekonomski razvoj i kad mladi, bez obzira da li žive u selu ili gradu, vide mogućnost ostvarenja svojih životnih ciljeva ovde, neće ni imati potrebe da odlaze trbuhom za kruhom. Stabilna Srbija u koju se investira i koja otvara na hiljade novih radnih mesta, u kojoj produktivnost i životni standard rastu zadržaće i povratiće svoju mladost i svoju pamet. Bez obzira da li su u pitanju mladi naučnici, umetnici, inženjeri, lekari ili su u pitanju majstori, zanatlije, poljoprivrednici. Jaka Srbija koja ide evropskim putem može biti siguran dom i za mlade ali i njihove roditelje.

S: Srbija se od većine zemalja Saveta Evrope razlikuje i po tome što do sada nije imala strateški dokument za sistemsku brigu o mladima. Vlada Srbije je u 2007. godini sastavila nacrt Nacionalne strategije za mlade koji bi trebalo da bude usvojen u martu ovee godine. Da li mislite da će ovakav dokument pomoći poboljšanju ukupnog polaožaja omladine u našoj zemlji?

Tadić: Ne verujem da postoji dokument koji će sam po sebi rešiti probleme, ali svakako, potrebno je kao preduslov takav strateški plan doneti. Zato je važno da mladi iskažu svoju volju na ovim izborima. Treba jasno da kažu, da su za stabilnost, razvoj i svoju životnu perspektivu. Treba time da nametnu svoju energiju, volju i ciljeve i jednom prekinu sa lažnim dilemama i željama onih koji bi da Srbiju vrate u izolaciju i propadanje. Istinita je, mada otrcana fraza, da su mladi budućnost svakog društva, ali od mladih zaista očekujem da ne dozvole da bilo ko dovodi u pitanje njihovu sopstvenu budućnost.

S: Danas se suočavamo sa sve većim porastom iznosa školarina i taksi na državnim fakultetima, čime se praktično smanjuju šanse građana da se školuju i izađu na tržište rada kao visoko kvalifikovan kadar. Da li ovo stanje stvari treba menjati i kako?

Tadić: Slažem se da studiranje nije jeftino. Ovako bih postavio stvari. S jedne strane je neosporni interes Srbije da ima povećanje broja visokoobrazovanih stručnjaka. S druge strane imamo trenutnu situaciju u ekonomiji naše zemlje. U sadašnjim okolnostima oni najbolji studenti koji polože prijemne ispite ulaze u kvotu vlade i finansiraju se sa budžeta. Ostali plaćaju godišnje školarine koje su od nešto više od 1000 evra. Ne računajući nekoliko skupljih fakulteta, kao što je stomatološki ili fakultet filmskih umetnosti, na kojima plaćaju još više… Neki fakulteti uveli su i dodatne takse za studente kako bi nadomestili manjak sredstava koji dobijaju od države za svoje tekuće potrebe i tu je prostor u kome bi, pametnom državnom politikom, mogao da se studentima olakša smanjenjem taksi koje plaćaju. Druga stvar koju bi država mogla da učini jeste formiranje državnog stipendijskog fonda u kojem bi participiral privreda i koja bi time mogla da direktno pomogne dobrim studentima i da ih na kraju studija i prihvati. Dakle kompanije i privredni sistemi bi mogli da stimulišu stručni kadar koji im je potreban i da na koncu dobiju mladog stručnjaka koji je upravo edukovan za potrebe posla koji ga čeka. A mladi bi imali sigurnost i znali bi da će im se svi napori i vredno učenje na kraju isplatiti.

S: Naša zemlja do kraja januara treba da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Koji je konkretan značaj tog sporazuma za građane Srbije?

Tadić: Najveći broj stavki tog ugovora odnosi se na saradnju naše privrede, naših trgovaca sa EU. Zbog toga se i pitam šta je interes onih koji zagovaraju nepotpisivanje jednog takvog dokumenta. Kome može biti u interesu da osujeti privredu Srbije i spreči je da se razvija? Kome može biti interes da mladi stručni ljudi ponovo dodju u situaciju da traže alternativu životu sa jasnom perspektivom u svojoj rođenoj zemlji? Ima onih čiji je interes da profitiraju na nesreći naroda, ali takva politika u Srbiji više nikada ne sme da pobedi.

S: Kakve stavove o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji iznose visoki evropski zvaničnici u razgovorima sa Vama?

Tadić: Ima mnogo ljudi i u Evropi i svuda u svetu koji imaju visok stepen simpatije prema našoj zemlji i dobro razumeju probleme kroz koje prolazimo. Ima i onih koji to razumeju slabo ili uopšte ne razumeju. Trudim se da prve približim još više a drugima dam argumente da preispitaju svoje stavove. Nema tu mnogo filozofije. Za svoje interese moramo se boriti uporno, diplomatsku inicijativu moramo stalno voditi jer mnogo je toga propušteno i ispušteno u prošlosti. Srbiji su potrebni prijatelji i saveznici i ja neću odustati od napora da ih i steknemo.

S: Da li mislite da postoje prepreke koje sami sebi postavljamo u procesu evropskih integracija?

Tadić: Evo, recimo nametanje lažne dileme Kosovo ili Evropa je jedan primer. Neću da budem grub i kažem da je to najobičnija podvala pa ću reći da je – zamena teza. Da je Srbija članica EU nikome ne bi ni palo na pamet da razmišlja o nekakvoj nezavisnosti Kosova. Svaki korak u napretku Srbije ka EU još je jedno ojačanje veze sa našom južnom pokrajinom.

S: Često se čuju komentari da pregovori oko statusa Kosova i Metohije postaju tema nad temama u Srbiji, čime se konkretni životni problemi građana zanemaruju ili stavljaju u drugi plan. Kakvo je Vaše mišljenje o ovim ocenama?

Tadić: Kosovo se brani diplomatijom, argumentima i pravom i to država čini u pregovorima o budućem statusu KiM. Ali Kosovo se brani i osnaživanjem naše ekonomije. Ne verujem da postoji iko ko se bavi politikom a da mu to nije jasno. Nažalost ima onih koji mogu ostvariti uspeh samo na populizmu i demagogiji. Kosovo je svakako centralni problem zemlje, ali samo jaka i evropska Srbija može da se izbori za interese svakog gradjanina i same države.

S: Kakve su perspektive za poboljšanje ekonomske situacije u Srbiji u skorijoj budućnosti?

Tadić: Srbija ima otvorene mogućnosti i niko nam neće biti kriv ako ponovo propustimo šansu.

S: Da li smatrate da naša zemlja ima potencijal da postane lider u regionu? Koji su naši resursi za to?

Tadić: Srbija mora u najhitnijem roku da završi najznačajnije infrastrukturne projekte, mrežu auto puteva i da revitalizuje železnicu. Zaboravili smo da više nismo zemlja koja ima more i pod hitno moramo da sebi ostvarimo vezu sa Jadranom, obnovom pruge i izgradnjom auto puta prema luci Bar i ostvarivanjem veze sa lukom Konstanca u Rumuniji. Takodje u punoj meri moramo iskoristiti povoljnu okolnost da smo podunavska zemlja i izgradnjom lučkih kapaciteta na Dunavu moramo osnažiti najjeftiniji transport roba, čime ćemo biti konkurentno tržiste i učinićemo proizvodnju u našoj zemlji rentabilnom za mnoge investitore. Time ih u stvari privlačimo da svoje proizvodne pogone otvaraju kod nas, a ne u drugim okolnim zemljama. Mnogi od njih jako dobro znaju koliko mnogo kvalifikovanih i stručnih ljudi imamo, a taj ljudski faktor jedna je od najvećih naših komparativnih prednosti. Ne smemo da je ne iskoristimo.

S: Koja je danas uloga mladih ljudi u razvijanju potencijala Srbije i njene promocije u regionu i svetu?

Tadić: Neki strani privrednici koji rade kod nas rekli su mi više puta da su fascinirani kvalitetom naših ljudi. Brojem onih koji govore engleski ili poznaju modernu digitalnu tehnologiju. S druge strane sretao sam naše vrhunske stručnjake, u Čikagu recimo, u hedkvorteru Motorole, u Volvou u Švedskoj, na mnogim mestima. Drago mi je što su uspeli da pronadju posao koji odgovara i njihovom obrazovanju i njihovim željama. Ali ubeđen sam da Srbija može da bude snažna i srećna zemlja iz koje ni jedan dr Stojković neće morati da ode i u kojoj će moći da se ostvari u punom kapacitetu. U kojoj će mladić ili devojka sa sela moći da razvijaju svoje gazdinstvo, svoju farmu, i ostvaruju život koji neće biti zakinut ni za jedan kvalitet u odnosu na ono što imaju njihovi vršnjaci u Danskoj, Grčkoj ili Nemačkoj. Ali ništa se od toga neće desiti ako mladi Srbije ne kažu svoju reč 20. januara 2008.

Antrfile

Tadić: Dok sam studirao, svoju karijeru sam započeo kao kolporter. Prodavao sam novine, između ostalih i „Student“. Nikada nemojte da se stidite posla koji radite ako ga obavljate pošteno i savesno – evo ja sam uvek bio spreman da se latim posla, jer sam jedino na taj način uspevao da budem nezavistan i svoj. Okušao sam se i kao novinar u omladinskom radijskom programu „Indeks“. Kao i uvek, dao sam sve od sebe, ali se ispostavilo da novinarstvo ipak nije moj poziv. I tekstove koje sam pisao su urednici uglavnom karakterisali kao suviše analitične i hermetične, pa sam i u „Studentu“ retko objavljivao. Zapravo, kao mladog opozicionara, uvek me je više privlačio aktivizam i rad na rešavanju konkretnih problema u društvu.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, januar 2007.

 

 

Istraživanje nad studentskom populacijom u četiri univerzitetska centra u Srbiji pokazala da samo 10,2% mladih glasa

 

 

 

Nacionalnu kampanju za povećanje izlaznosti mladih na predsedničke izbore 2008. godine, zajedno su pokrenule mreže Studentske unije, Saveza studenata i Studentske asocijacije. Zajedništvo u pitanjima od opšteg značaja za mlade ove organizacije su pokazale u aktivnostima oko izrade Zakona o visokom obrazovanju 2003-2005. godine, u kampanji za zaštitu prava diplomiranih i njihovo izjednačavanje sa masterima 2006-2007. godine, u postupku osnivanja resornog ministarstva zaduženog za pitanja mladih 2007. godine, a danas ukazuju na izuzetnu važnost učešća mladih u donošenju odluke o tome ko će da zastupa interese svih građana naše zemlje.

 

Studentska unija Srbije je po završetku prethodnih parlamentarnih izbora obavila istraživanje nad studentima u četiri univerzitetska centra, čiji su rezultati bili zabrinjavajući – samo 10,2 odsto mladih ljudi, uzrasta od 18 do 30 godina, spremno je da glasa na izborima.

 

Kampanja „Izbori nisu lutrija – izaberi svoju budućnost!“ ima za cilj da pokrene mlade da preuzmu odgovornost za stanje u društvu i da učestvuju u izboru predsednika Srbije. Ona je deo programskih aktivnosti studentskih organizacija kojima nastoje da motivišu mlade da se uključe u donošenje svih odluka koje se na njih neposredno odnose, kako na svojim univerzitetima i studentskim domovima, u KONUS-u, Vladi i Skupštini, tako i na samim izborima.

 

Kampanja se sprovodi u većini univerzitetskih gradova naše zemlje: u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Vranju, Aleksincu, Kragujevcu, Užicu, Kraljevu i Jagodini. Učesnici kampanje ističu važnost učešća mladih na izborima u direktnim razgovorima sa studentima, organizovanjem motivacionih okupljanja i koncerata, tribina i diskusija, akcija i performansa, zatim apelovanjem putem letaka, plakata i promotivnog materijala i organizovanjem autobusa za besplatan prevoz studenata iz univerzitetskih centara do njihovih biračkih mesta u drugim krajevima Srbije. Poruka ovih aktivnosti je jasna, predsednika ne dobijamo – predsednika biramo.

 

Da bi mladi ostali da žive u Srbiji, oni moraju i da preuzmu odgovornost za njeno oblikovanje, a država treba da obezbedi da se glas mladih čuje i poštuje. Ova populacija je više puta dokazala da ona može da bude generator javnog mnenja koji je sposoban da čitavoj naciji bude podstrek u prelomnim vremenima za napredak društva. Uprkos tome, među mladima danas postoji visok stepen izborne apstinencije, a istraživanja pokazuju da su glavni uzroci tome verovanje da oni sami ne mogu da promene situaciju u zemlji i da institucije sistema nemaju sluha za njihove potrebe. Međutim, samo akcijom možemo doći do promena, a omladinski pokreti su to dokazali bezbroj puta u našoj burnoj istoriji. Sve tri sindikalne studentske organizacije (koje su inače jedna drugoj konkurenti) pozivaju na međusobnu solidarnost i na jedinstvo oko dostizanja opšteg dobra i ostvarenja ciljeva koji su značajni za celokupnu populaciju studenata i svih mladih građana Srbije. Zajedničkim nastupom nastoje da dokažu da je dogovor moguć, a složnost oko temeljnih principa neophodna. Time već daju značajan primer zvaničnicima naše zemlje i njenih političkih stranaka.

 

Studenti igrali značajnu ulogu u svim periodima novije istorije Srbije. Počeci studentskog organizovanja na našim prostorima se vezuju za 1852. godinu kada je osnovan Fond za pomoć siromašnim studentima kojim su upravljali i sami studenti. Mladi učenjaci su potom osnivali studentske klubove koje je 1867. natkrililo krovno udruženje „Pobratimstvo“, čiji su članovi bili mnogi budući velikani naše zemlje. Omladinci su branili Srbiju u balkanskim ratovima 1912. i 1913. kao i u svetskim ratovima 1914-18. i 1941-45 godine. Učestvovali su u brojnim obnovama i izgradnjama zemlje nakon ratova. Studenti su bili nosioci protesta i borbe za pravednije društvo 1968, protiv političkog jednoumlja 1991, protiv krivotvorenja izbornih rezultata 1996/’97, za očuvanje autonomije univerziteta 1998, protiv bombardovanja Srbije 1999. i ponovo protiv krivotvorenja izbornih rezultata 2000. godine. Naposletku, od 2001. godine do danas, studentske organizacije aktivno rade na uvođenju institucionalnih promena i na uključivanju mladih u procese donošenja svih odluka koje se na njih neposredno odnose.

 

 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

NIKO IZNAD ZAKONA…

S: Da li ste iznenađeni dokazima o postojanju korupcije na domaćim univerzitetima i da li mislite da je u pitanju oblik organizovanog kriminala?

 Vuksanović: Korupcija na fakultetima je tema o kojoj se decenijama govorilo i smatram da je logičan zahtev studentskih organizacija da ovaj problem treba proveriti i na drugim fakultetima. Istraga će utvrditi o kakvom obliku kriminala je reč.

S: Koliko ova afera može oštetiti ugled domaćeg sistema visokog obrazovanja u svetu?

Vuksanović: Ovo svakako baca senku na naše univerzitete i ocenu koju su reforme sprovedene u visokom obrazovanju dobile od Evropske unije. Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji koja je za ovako kratko vreme postigla takav uspeh i svoju ocenu reformi sa 2,2 popravila na 4,2. Međutim, ova akcija je pokazala da i država i univerziteti imaju volje da se uhvate u koštac sa ovim problemom.

S: Kako komentarišete činjenicu da je za učestvovanje u korupciji uhapšna grupa vrlo uglednih profesora Pravnog fakulteta, koji su deo ne samo kragujevačke, već i srpske elite (pomoćik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupšinskog Odbora za pravosuđe, dekan, prodekani i dr.)?

Vuksanović: Republika Srbija ima strategiju za borbu protiv korupcije u svim oblastima i u skladu sa tim niko ne može biti iznad zakona i svako nosi ličnu odgovornost. Ne može biti izuzetaka čak i kada ima razočaranja.

S: Koliko je, po Vašm mišenju, bitna individualizacija krivice i da li se može reći da je domaće visoko školstvo korumpirano?

Vuksanović: Istraga će utvrditi činjenice i na taj način će krivica biti individualizovana. Sigurno je da stvari ne treba generalizovati i bitno je da se u ovom trenutku zaštite svi studenti koji pošteno polažu ispite i svi profesori koji časno rade svoj posao.

S: Šta ste Vi kao ministar konkretno preduzeli u rešavanju ovog teškog problema za celu akademsku zajednicu?

Vuksanović: Otvorili smo telefonsku liniju za prijavu korupcije i sve prijave ćemo, kao i do sada, proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i rektoratima, institucijama koje imaju mehanizme da slučajeve korupcije istraže i sankcionišu. Međutim, bolje je da policija nema posla na univerzitetima. To se postiže ispunjavanjem studentskih zahteva: javnost ispita, polaganje u učionici u kojoj su prisutni svi studenti, a ispit sprovodi najmanje dvočlana komisija; pisana forma ispita kad god je to mogućno, što češće to bolje; diktafon kao zamena za zapisničara tokom ispita. Pre 25 godina, kada sam ja studirao, niko nije polagao ispite u kancelariji u četiri oka. Da je i sada takva praksa, odnosno strogo pravilo, ne bi bilo mogućnosti za zloupotrebe i lažiranje ispita.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

Beogradska kancelarija Evropskog biroa za prigovor savesti (EBCO-Balkan) i češki Atlanski savet (Jagello 2000) organizovali su panel diskusiju na temu „Partnerstvo za mir i NATO – pro et contra“ koja je održana 1. marta u Ambasadi Češke Republike u Beogradu. Panel je otvorio češki ambasador u Srbiji, gospodin Ivan Jestrab, a učesnici su bili vojni analitičari i aktivisti međusobno suprotstavljenih mirovnih i pro-atlanskih NVO. Publiku su činili stručnjaci i istraživači iz oblasti bezbednosti, aktivisti omladinskih organizacija, novinari, mladi poslanici i članovi podmladaka političkih stranaka, kao i studenti Beogradskog univerziteta. Ova diskusija je prva u nizu događaja koji bi trebalo da obeleže širu javnu debatu o prednostima i manama pristupanja Srbije u članstvo NATO-a.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, je u svojoj uvodnoj reči problematizovao uvrežena verovanja i pojedine predrasude o Severnoatlanskom savezu kao o pukom mehanizmu sprovođenja spoljne politike SAD-a, istakavši da se „najveći protivnici NATO-a danas nalaze upravo u Vašingtonu“. Pozivajući se na svoje iskustvo iz brojnih razgovora sa američkim vojnim zvaničnicima, Anastasijević navodi da tamošnja administracija sa velikim rezervama prihvata da njenim snagama upravljaju evropski komandanti. Kako kaže, izvor ovog nezadovoljstva pre svega počiva u činjenici da SAD ulaže u Alijansu više sredstava od bilo koje druge članice, ali joj to za uzvrat ne donosi odgovarajuće privilegije u upravljačkim strukturama. Dakle, unutar samog Saveza postoje protivnici njegovog širenja, pa je i pristupanje Srbije pod znakom pitanja. Prof. Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose nadovezao se na uvodno izlaganje ocenom da „i sam NATO nije previše konsolidovan“. Pored toga, on se pita da li je ulazak u NATO uopšte na političkoj agendi domaće elite ili ne, podsetivši da Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju odbrane. Prema njegovom mišljenju, pitanje pristupanja Srbije regionalnim vojnim savezima do sada nije na pravi način razmatrano u domaćoj javnosti – ne možemo na osnovu pukog osećaja da se odlučujemo o tome da li smo za ili protiv jednog tako pozamašnog i složenog poduhvata. Hadžić smatra da nam je neophodna iscrpna cost/benefit analiza oba moguća slučaja, koja bi obuhvatala široku javnu raspravu, pre nego što budemo u stanju da damo smislen odgovor na to pitanje.

Drugi učesnici debate, nasuprot ovome, već imaju formirano mišljenje o potrebi pristupanja naše zemlje Severnoatlanskom savezu i to potkrepljuju uverenjem da već raspolažemo sa dovoljno informacija potrebnih za donošenje ispravne odluke. Sa jedne strane, pobornici pristupanja NATO-u iznose koherentne, međusobno usaglašene razloge za svoje stanovište, koje ima svoju vojnu, političku i kulturnu dimanziju. Međutim, protivnici pristupanja Alijansi se mogu razvrstati u dve grupacije, jer slede dva međusobno isključujuća toka argumentacije: prvu možemo nazvati militarističkom, a drugu anti-militarističkom, ili mirovnom.

Danijel Šunter iz Evroatlanske inicijative je, na poziv prof. Hadžića za obazrivost pri tretiranju ovog problema, odgovorio da je u pitanju lažna dilema. On je naglasio da su sve zemlje EU i u regionu pro NATO-vski opredeljene, iako neke još uvek nisu članice Saveza, pa pred sobom imamo zapravo samo jedno ispravno rešenje. „Srbija mora da reformiše svoje oružane snage da bi ušla u EU, a ona to ne može sama, kao što to nije mogla nijedna bivša članica Varšavskog pakta“. Da njihove „pomoći“ ne treba da se plašimo dovoljno govori i podatak da su u ovom trenutku najveći investitori u Srbiju članice NATO-a (Slovenija, Italija, SAD, Grčka…), a da je najveći izvoznik iz naše zemlje kompanija U.S. Steel, ističe Šunter. „Mi sa ovim zemljama delimo iste kulturne vrednosti i imamo bliske političke ciljeve“. Kada je u pitanju vojna saradnja, istakao je da naša vojska već uspešno sarađuje sa snagama NATO-a na prostoru Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije i da bi ovu kooperaciju trebalo produbiti. Prema njegovom mišljenju, učešće naših jedinica u međunarodnim mirovnim misijama je ne samo nužno, već i korisno. To bi značilo naš dublji ulazak u evro-atlanske integracije, čime bismo stekli pristup određenim fondovima i privilegijama. Uostalom, kaže Šunter, ukoliko naša vojska dostigne odgovarajući stepen konsolidovanosti i stabilnosti, onda ona ima odgovornost za druge, manje srećne regione – a naša pomoć tim regionima bi povratno širila naš uticaj u svetu. Marko Kovačević iz Atlanskog saveta Srbije se složio sa svojim kolegom i istakao da ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu gde se mi sada nalazimo. Razmišljanja o tome šta je bilo nam nisu od koristi ukoliko sebi ne odgovorimo na pitanje: šta mi danas možemo? On ocenjuje da smo mi već zakoračili jedinom stazom koja se pred nama pruža, a to je članstvo u Partnerstvu za mir, zatim u NATO-u, pa u Evropskoj uniji.

Vojno-politički analitičar Milovan Drecun je odbacio tvrdnju da je jedini put pred nama pristupanje Sevroatlanskom savezu. On podseća da Evropa, pored političkih integracija, stvara i sopstvene vojne snage, koje pretenduju da imaju visok stepen nezavisnosti od snaga Alijanse. Zato naše stremljenje ka evropskim integracijama ne znači ujedno i duboko zalaženje u evro-atlanske integracije – naša vojska ima šansu da pristupi evropskim vojnim snagama, a da izbege članstvo u NATO-u. Severnoatlanski savez je posle Hladnog rata od defanzivne organizacije postala ofanzivna, ističe Drecun. „Alijansa je prvi put izašla iz okvira svojih ingerencija kada je bombardovala srpske položaje u Bosni, a u ratu je pomagala Hrvatsku i Federaciju BiH. Godine 1999. je, protivno međunarodnom pravu, izvršila agresiju na SRJ i potpomagala teroriste tzv. Oslobodilačke vojske Kosova“. I pored te neslavne prošlosti, Drecun smatra da je potrebno izgraditi produktivne odnose sa ovom organizacijom, jer se ona danas ipak nalazi u temelju očuvanja svetskog mira. Međutim, produktivnim se ne može nazvati odnos koji našoj zemlji oduzima ingerencije nad sopstvenom teritorijom. Pristupanje Partnerstvu za mir vodi samo jednom pitanju: „kako da se izgradi partnerstvo ako Kosovo i Metohija dobije nezavisnost?“ Jer, kako je naveo, partnerstvo u međunarodnim odnosima je onaj oblik saradnje u kome se ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet partnera. Prema njegovom mišljenju, pitanje Kosova je ono što narod većinski opredeljuje protiv NATO-a.

Za razliku od Drecuna, koji zamera vojnim i političkim ciljevima Alijanse ali postojanje vojnih udruženja smatra neophodnim, Milan Coljić-Humljan iz kampanje „Ne u NATO“ predlaže demilitarizaciju i potpuno odustajanje od vojnih poduhvata, kao jedini put ka izgradnji mira. On je naveo da je Severnoatlanska alijansa stvorena 1949. godine da bi se kapitalistički Zapad odbranio od komunističkog Istoka, ali je posle Hladnog rata neprijatelj postao „svetski terorizam“. Sa aspekta njenih vojnih ciljeva, mi nemamo nikakvog motiva da ulazimo u Alijansu, tim pre što članstvo u EU ne podrazumeva automatski i članstvo u NATO-u. Posebno je naglasio da ulazak u Partnerstvo za mir podrazumeva tzv. kompatibilizaciju oružanih snaga sa oružjem u NATO-u. „80% oružja drže najbogatije članice Alijanse i prodaju ga siromašnijim članicama, koje u procesu kompatibilizacije moraju da se otarase svoje stare opreme, mahom sovjetske“, kaže on. Tu opasku je Šunter odbacio kao netačnu, iznoseći podatke da preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica izvozi municiju u Belgiju, da mađarska avijacija u svom sastavu ima švedske avione (Švedska nije članica NATO-a), a da Bugari ne koriste američke puške, već oružje tipa „Kalašnjikov“. Humljan je ove primere okarakterisao kao usamljene slučajeve, pritom ističući da članice Alijanse za vojni budžet u proseku izdvajaju 2,4% bruto nacionalnog dohotka, što su prevelika sredstva za zemlju poput Srbije. Šunter je insistirao da mi ipak „moramo da se ugledamo na zemlje koje su već prošle tranziciju sličnu ovoj koju mi danas prolazimo, a ne na one poput Švajcarske, jer nismo u istoj situaciji kao ona“. S druge strane, Humljan ceni da bi pristupanje NATO-u značilo povećanje ukupne količine budžetskih izdvajanja za postizanje vojnih ciljeva SAD-a, istovremeno podsetivši da u našoj zemlji nisu napravljena istraživanja koja bi ponudila alternativu. „Na ovo pitanje se i dalje gleda kroz razvijanje vojne doktrine i borbu protiv neprijatelja“, zamera on. Kako je istakao, antimilitarizam i izgradnja mira su jedina potpuna alternativa NATO-u, ali ujedno i jedini održivi dugoročni projekat koji na kraju vodi opštoj demobilizaciji i konačnom ukidanju vojske.

Razmenjivanje argumenata se toliko zahuktalo da publika nije imala dovoljno vremena za sva svoja pitanja, pa se razgovor nastavio i posle tribine. Kao što je primetio prof. Hadžić, ova dinamična i iscrpljujuća debata je samo zagrebala površinu kompleksnog problema pristupanja naše zemlje vojnim savezima. Petar Milićević, predsednik Evropskog biroa za prigovor savesti na Balkanu, najavio je organizovanje još sličnih događaja jer se „EBCO-Balkan zalaže za osvetljavanje svih aspekata mogućeg članstva u NATO-u, kao ključnog bezbednosnog pitanja za Srbiju“.

Širenje NATO-a:
– osnovan 04. aprila 1949. god. potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma od strane 12 zemalja: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Velike Britanije i SAD-a;
– Proširenja tokom Hladnog rata: 1952. pristupile su Grčka i Turska, 1955. Nemačka, a 1982. godine Španija;
– Proširenja nakon pada Berlinskog zida: 1999. pristupile su Češka, Mađarska i Poljska, a 2004. godine Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija.

 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

SRBIJI TREBA ENERGIJA MLADIH!

«Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju»… «Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo».

Dragan Đilas je rođen 1967. u Beogradu. Završio je mašinstvo, a tokom studija je bio student-prodekan Mašinskog fakulteta, student-prorektor Univerziteta u Beogradu i istakao se kao lider Studentskog protesta 1992. godine, tada je Miloševiću u lice rekao da treba da podnese ostavku. Ranih devedesetih pisao je za «Student», radio je na radio Indeksu i B92, nakon čega je počeo da se bavi marketingom i napravio kompaniju koja danas zapošljava 200 ljudi, uspešno posluje u mnogim zemljama Evrope i za koju kaže da je najveća kompanija te vrste u regionu. Godine 1999. osnovao je humanitarnu organizaciju «Naša Srbija» koja pomaže deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima tokom devedesetih. Vodio je kampanju Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, na čiji je predlog zatim počeo profesionalno da se bavi politikom. Od 2004. godine do danas je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, a 2006. je izabran i za predsednika Gradskog odbora beogradskih demokrata. Uoči parlamentarnih izbora 2007. godine izjavio je da će podneti ostavku na stranačku funkciju ukoliko DS u Beogradu dobije manje glasova od radikala, što je i učinio.

S: Devedesetih su mladi odigrali ključnu ulogu u smeni vlasti i izmeni društvenih vrednosti. Da li današnja omladina ima istu političku snagu?

Đilas: Pa drugačije su okolnosti, jednostavno u to vreme su se mladi ljudi borili da stvore sebi život i da prežive – tada je politika bila pitanje života ili smrti. Mučila nas je jedna politika koja je bila politika smrti, razaranja, uništavanja svega, i logično je da će jedan najmlađi i najperspektivniji deo stanovništva da se prvi pobuni protiv toga i da pokuša da nešto tu menja. Zato je teško porediti današnje vreme i vreme prvog i drugog studentskog protesta. Ljudi koji su koji danas studenti tada su imali između pet i 15 godina i sa neke istorijske distance gledaju na sve to. Ali mislim da je svakoj studentskoj generaciji potreban jedan takav veliki pokret, dešavanje, ta dobra energija koja se tu napravi i onaj osećaj, na kraju, da si uspeo nešto u životu da promeniš. I da je to jedno iskustvo koje bi bilo jako dobro da svaka generacija prođe, ako bi moglo nekako makar virtuelno da se simulira ukoliko nema demonstracija. Danas živimo u vreme koje je ipak sređenije u kome naravno imamo milion izazova, ali imamo veću mogućnost izbora, nemamo više tu vrstu represije, nemamo više ratove, nemamo više platu od pet maraka, nemamo više toliko iseljavanje mladih ljudi. Meni je na 20 godina proslave mature više mojih kolega bilo u Torontu na proslavi nego u Beogradu. To je najbolji dokaz gde smo mi danas. U to vreme pre 15 godina deca su obijala automobile i krala kasetofone pošto su mogli da ih prodaju za 50 DM, a njihovi roditelji su radili za pet. To su bila ta vremena. Danas su drugačija vremena i danas se mladi ljudi okupljaju oko nekih drugih stvari, kao što će jednog dana u ovoj zemlji, nadam se što pre, politička borba da se vodi oko toga ko zaista može da obezbedi veće plate i više radnih mesta, a ne oko nacionalnih priča i busanja u grudi. Isto kao što razumem da danas ima dosta ljudi, koji su mlađe generacije studenata, kojima verovatno ono što pričaju ove ekstremne partije deluje prihvatljivije od ovoga što pričamo mi. Ali i to su normalne stvari… Onaj ko nije video rat i ko ga nije osetio i ko je zaboravio kako je izgledalo bombardovanje, jer je tada imao 12-13 godina i super se zezao sa svojim drugarima, ko nije video tenkove na ulicama, ko nije video ljude koji su mogli da izginu 5. oktobra, ili nekog 5. oktobra prethodnih godina, on ne može da gleda dugačije na te stavove.

S: Da li danas glas mladih, studenata, igra određenu ulogu u javnom životu?

Đilas: Naravno da igra. Svaka vlast mora da ima određeni korektiv. Ni za jednog čoveka ne valja da je dugo na vlasti. Drugo, mi smo jedna, kako da kažem, vrlo mlada demokratija. Nemojte misliti da su britanski političari i neki drugi u Evropi drugačiji od naših, ali kod njih postoji sistem koji se razvijao stotinama godina i to je sistem kontrole da ne mogu da rade stvari koje se rade ovde. Pa svi oni su dolazili ovde, gledali su u Miloševića kao u boga, jer negde u svakom političaru postoji ta mala želja da ima potpunu, apsolutnu moć i vlast i da odlučuje o svemu. Ali to nije dobar princip, jer on dovodi na kraju do uništavanja svega. Evo, ljudi koji su teorijom verovatnoće matematički dokazali da je bolji prosvećeni diktator nego potpuna demokratija, dobili su Nobelovu nagradu, ali taj sistem ne može da se sprovede u praksi. Na kraju uvek dođe neki diktator koji nije prosvećen i uništi sve.

S: Mladi i dalje odlaze u inostranstvo.

Đilas: Ja ne mislim da je to toliko strašno što naši mladi odlaze u inostranstvo: mnogo je bolje da ne odlaze, bolje je da se vraćaju, ali ako već odu tamo oni su predstavnici ove zemlje. Oni mogu da pomognu mnogo svojoj zemlji kada su tamo, samo neko mora da održava kontakt sa njima. Ona generacija koja je otišla devedesetih se osećala proteranom odavde, a ova generacija koja sada odlazi, realno odlazi iz ekonomskih razloga, jer može bolje da živi. Ali to je već normalna situacija u celom svetu: svi putuju, sve se kreće, vi možete da živite u Londonu a da radite u Južnoafričkoj Republici, to više nema veze. Za deset godina ko zna dokle će se razviti tehnologija i kakve će mogućnosti postojati. Naravno da je bolje da mladi ostanu ovde, jer bez tih najboljih koji imaju vrednost nećemo moći da idemo napred. Ali ne možemo da ih sprečimo da odu ako im je ovde plata 1000 evra a tamo 5000 evra, naravno da će otići. E sada je pitanje kada ćemo mi moći onome koji je najbolji da ponudimo ovde takva sredstva.

S: Pored toga što ste studirali bili ste i predstavnik studenata. Kako je to izgledalo?

Đilas: Ja sam radio u Indeksu, pa sam pravio B92, pa pravio demonstracije na Mašinskom fakultetu oko uslova studiranja, nešto slično onome što ste i vi radili pre nekoliko meseci, samo neke ’89/’90. godine. Tada sam pisao pismo ministru prosvete sa «gospodine ministre», tražili smo prijem za sutra ujutro, on nas je stvarno primio i prigovorio: «Zašto me zovete ‘gospodine’, valjda smo mi svi drugovi». A ja sam mu rekao: «Vi ste mnogo stariji od nas da bismo bili drugovi». Hteli su da nam otežaju neke uslove studiranja, a mi smo im rekli: «Sutra odlazimo na mašinijadu, imate sedam dana rok da to promenite, jer posle toga pravimo demonstracije u Beogradu». Ja sam zakazao sâm taj zbor studenata sa još nekim ljudima, pošto tadašnji prodekan nije hteo time da se bavi, i došlo je hiljadu ljudi. Posle toga smo imali prve izbore za prodekana sa više kandidata za koje su studenti glasali, ja sam se kandidovao i pobedio. Tako sam se isto kasnije kandidovao za prorektora i pobedio. Nikad nisam bio član Partije i imao sam problema zbog toga. Na kraju sam vodio demonstracije na osnovu svoje funkcije i pokazalo se da je bilo dobro što sam ušao u sve to jer sam ipak nešto promenio. Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim, onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: «Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem». Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.

S: Jeste li se suočili posle toga sa nekim preprekama na studijama i na poslu?

Đilas: Na studijama ne, mada uvek ima ludaka koji te maltretiraju. Moja supruga je imala ozbiljne probleme. Bila je student generacije na Ekonomskom fakultetu i oborili su je na diplomskom da ne bi bila asistent ’92. To su ta vremena bila, zbog toga su ljudi odlazili odavde. Kasnije sam imao problema u poslu. Kada govorite ono što mislite, morate da platite neku cenu. Meni je u firmu finansijska policija dolazila svaki treći dan sa pitanjima «zašto dajete pare za Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu?» i ja im kažem da imam pravo da dajem 3%, a ovaj univerzitet je grozan, slobistički i komunistički i ja hoću da napravim nešto novo i za to ću da izdvojim novac. Moj partner je za to vreme osedeo. Isto tako je bilo i za B92. I pored toga je moja firma uspela da postane najveća i najbolja u svojoj oblasti. Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo.

S: Korupcija, lustracija…

Đilas: Moramo da budemo svesni, naši fakulteti su leglo nepotizma i dan-danas. Ljudi koji su postali asistenti pre dvadeset godina na osnovu toga što su bili bliski socijalistima, sada su već ugledni profesori. Znate, kada čovek osedi, onda uvek deluje finiji nego onda kada je imao 30 godina. Mnogi su postali profesori na osnovu političke podobnosti, pa su onda birali takve asistente koji će ih slušati i to je vremenom postalo zatvoreni krug. Nije napravljena lustracija na fakultetima i sada je potreban dugoročniji proces da se to promeni. Ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju tu da budu, ima mnogo profesora koji ne govore nijedan strani jezik a hteli bi kao nekom nešto da predaju, ima mnogo njih sa potpuno pogrešnim moralnim vrednostima a treba da edukuju druge ljude. Ima ljudi koji sede dan-danas na fakultetima poput gospodina Olivera Antića koji je sramota za srpski univerzitet. Možda on ima neko stručno znanje, ali njegove moralne karakteristike su katrastofalne. Piše mu u onom dosijeu da je postao asistent zato što je mnogo učinio da štafeta mladosti napokon dođe na Pravni fakultet, taj današnji veliki, ugledni stručnjak. I danas nam on priča o moralu i nekim vrednostima. O kojim vrednostima – o patriotizmu? Pa kakvom patriotizmu kada je on poslao svoju decu da žive u inostranstvu. A takvih ima koliko hoćete, samo što se ovaj slika a oni drugi se ne slikaju. Mladi ljudi po fakultetima moraju da se bore da se takvi promene, da više ne budu predavači, jer ne mogu da ih nauče pravim vrednostima.

S: Ta moralna kriza svoj epilog dobija raskrinkavanjem tzv. «profesorske mafije», da li Vas to iznenađuje?

Đilas: Ne iznenađuje zato što nismo imali snage posle 5. oktobra da stvari raščistimo do kraja. To vam je kao kada imate zgradu na kojoj svako ko u nju dođe malo dogradi nešto, pa posle desetak godina imate potpunu kreaturu. To ne može da se popravi, to mora da srušite i da napravite iz početka. E sad, 5. oktobra nije bilo spremnosti da se ruši i da se kreće od svežih početaka. Tada sam ja predlagao, kao čovek koji nije bio član nijedne stranke, da se sve institucije raspuste i da se naprave ponovni izbori, od Akademije nauka, univerziteta pa na dalje. Napravićemo odgovarajuće kriterijume, da vidimo koliko njih govori strani jezik, koliko njih ima objavljene radove u inostranstvu, koliko su izmišljane doktorske disertacije i titule. Ali gotovo svi su me tada pitali: «Jesli li ti normalan?» I zato nam se tadašnja nespremnost sada ovako vraća. Zbog toga imamo danas to što se dešava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog toga imamo to što se dešava i na ostalim fakultetima po Srbiji, jer to nje usamljen slučaj. Tamo je uhapšeno petnaestak profesora, a ja moram da pitam šta su radile njihove kolege tamo, jel’ niko nije primetio da to traje godinama, ili su svi znali, ćutali i pričali sebi u bradu da to nije u redu. – Ma svi su znali čemu služi Pravni fakultet u Kragujevcu. Pa nemojte da se lažemo, toliki broj funkcionera, direktora, političara i policajaca je tamo završilo i znalo se kako to ide. Takva jedna stvar sruši sve. Ako je šef kabineta sadašnjeg ministra diplomirao tamo u Kragujevcu u isto vreme dok je to trajalo, a živi u Beogradu 3-4 godine, ostaje pitanje: pa što nije diplomirao u Beogradu? Pa mora da ode i taj ministar i cela ta ekipa. To je ona odgovornost koja postoji na Zapadu, jer kada bi se to tamo desilo, on bi morao da ode. Ali te odgovornosti kod nas još uvek nema… Onaj bivši ministar zgazi devojku kolima, svi su tražili njegovu smenu, ali je prošlo godinu dana dok nije podneo ostavku; onaj drugi krade, ali nema veze što krade; ovaj psuje i bije novinare, ali nema veze što to radi, kao u redu je, puno radi pa je nervozan. To je ta ista priča, dođe kući, prebije ženu, a ljudi kažu mnogo je radio tog dana, nervozan je, morate da ga razumete. Takve stvari kod nas još uvek prolaze nekažnjeno: mora da ide u zatvor taj koji zlostavlja ženu, koji krade, bije novinare! Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju.

S: Kad smo već kod toga, Vi ste okarakterisani kao prvi političar koji je bez oklevanja podneo ostavku na mesto u stranci zbog datog obećanja, mada su neke Vaše kolege smatrale da je ostavka nepotrebna, govoreći da ste ipak osvojili 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima.

Đilas: Svako ko kaže da ne treba to da uradim to je zato što mu to pravi problem u njegovom političkom životu. Ta ostavka je i previše naduvana, jer to nije ostavka na državnu funkciju, nego na stranačku, jer o tome da li ću ja nešto da radim u stranci odlučuju samo oni koji prihvataju da budu članovi stranke. Ali to je dokaz u kakvoj zemlji živimo. To što je čovek podneo ostavku jer je obećao nešto što na kraju nije uspeo sasvim da ispuni, što je možda bilo i nerealno, ljudi prihvataju kao nešto neverovatno. Za razliku od biznisa i studiranja, koje mnogi ljudi započnu ali malo njih završi, u politici kod nas nema selekcije. U politici se vrte isti ljudi 15 godina, novi ne mogu da uđu, ne puštaju ih, oni drže sva mesta, nema više mesta za mlade. Ko je novi u politici poslednjih godina osim Dragana Đilasa, gde su ti ljudi? – Pa ne mogu da prođu… Ja sam prošao jer me je pozvao Boris Tadić koji zna šta sam ja do sada radio, pa mi je ponudio mesto sa kojeg sam se dalje borio sam.

S: Nakon što ste diplomirali, kada ste završili sa svojim studentskim angažmanom, Vi ste ipak prešli u privatan sektor, niste započeli profesionalnu karijeru u politici. Zašto?

Đilas: Zato što smatram da politikom treba da se bave ostvareni ljudi. Mene je Zoran Đinđić zvao pet puta da budem njegov zamenik u Demokratskoj stranci, to nije tajna. Ja nisam hteo i on se čak naljutio na mene zbog toga. Rekao sam da hoću prvo da završim fakultet, hoću da napravim neke pare, da imam ekonomsku stabilnost i sigurnost i onda ću da uđem u politiku. Nije dobro da se od 100% ljudi koji se bave politikom, 90% njih bavi samo i jedino politikom u svom životu. Bilo bi dobro kada bi se to malo izmešelo, pa da to bude jedno pola-pola, da ulaze ljudi koji su se već ostvarili u nečemu drugom, koji su ne jezikom već sa svojih deset prstiju nešto napravili. Da takvi uđu, a da sa druge strane imate i one koji su sa svojih dvadeset godina odlučili da hoće da se bave politikom i da to bude njihov posao i to je OK. Ali ako su samo oni tu, a ovih drugih nema koji su uspešni inženjeri, profesori, radnici u metalskoj industriji, koji su vredni i dobri majstori, znaju za deset minuta nešto da naprave, ako nemate njih a imate samo ove što pričaju, ne možete da napravite uspešnu priču nikada. Na primer, u fudbalskom timu od 11 igrača uvek morate da imate dvoje koji najbolje dodaju lopte, koji najviše misle, da imate neke koje trče, neke koji brane, neke koji zabijaju golove. Ako imate 11 ljudi koji znaju samo da brane, a ne znaju da daju gol ili da trče, ne možete da napravite uspeh. Tako je i ovamo. Moraju u srpsku politiku i u vladu da uđu ljudi koji nisu članovi stranaka, to mora da se desi. To je Zoran Điniđić počeo pa su ga sprečili. Sad su napravili vladu sa 25 ministara i svih 25 su profesionalni političari. Svih 25, osim nekoliko njih koji su uspeli da se ostvare kao lekari ili stručnjaci u nekoj oblasti, svi su ustvari tu na osnovu stranačke priče.

S: Da li u tom smislu osećate izvesnu prednost u odnosu na te profesionalne političare, imajući u vidu Vaše iskustvo u privatnom sektoru?

Đilas: To je i prednost i mana. Ja mogu sutra da izađem iz politike bez problema i to je s jedne strane dobro, s druge strane oni kojima je to sve u životu oni verovatno više grizu jer bez toga ne mogu da budu ništa. To je realnost. Ja znam da mene ne vole mnogi i oni koji su na toj opciji jer im smeta što neko neće da ima službeni automobil – a zašto bih kad ja imam svoj automobil? Zašto bih ja iz Saab-a, koga sam pošteno kupio svojim novcem napravljenim u pola Evrope, prešao u državnu Škodu? Nemam razloga, neću, hoću da se vozim u Saab-u. Neću da imam svog vozača koga plaća država, ne treba mi to, neću dnevnice, neću mesta u upravnim odborima. A onda smetaš, onda si poremetio postojeći sistem.

S: Neki Vas optužuju da upravo zarađujete toliko jer koristite svoje političke veze i da je to kompenzacija?

Đilas: To su budalaštine. Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom. I bila je profitabilnija i imala manje problema do pre dve i po godine. Danas u Beogradu nema nijednog državnog klijenta već godinu dana, sve su strane i privatne kompanije. To je činjenica. Bila je četvrta po uspešnosti kompanija u Srbiji i pre nego što sam se ja bavio politikom. Ponosan sam što ljudi, koje sam ja selektirao, danas tu firmu dobro vode, što ona može da raste i bez mene. To vam je isto problem u Srbiji što mnogi nisu spremni da izaberu nekoga iza njih koji bi sutra mogli da budu sposobniji od njih, nego se tu nameste pa biraju slabije. Zato mladi ljudi kada završe fakultet ne mogu da prođu dalje. Tako je i po fakultetima, postave za asistenta nekoga ko ne može sutra da ga ugrozi, tako je i u politici, tako je i u biznisu, tako je i svuda. Zato je bitno da se postave pravila, kao što je to kod zapošljavanja u stranim kompanijama, to rade head-hunting agencije, pa se prave testovi, postavljaju kriterijumi. Mada se i tu dešava da neka genijalna ideja nekog mladog čoveka propadne, pošto ovaj što sedi iznad njega razmišlja «pa nije baš by the book, možda se neće svideti šefu» i to je tako u celom svetu. Evo sad je Google kupio You Tube sajt za milijardu dolara koji su klinci napravili u garaži pre godinu i po dana. Da li stvarno mislite da se u Google-u niko nije setio da napravi tako nešto? Ma setio se sigurno, ali mu je neki šef rekao da je to glupo i to je propalo. Dakle dešava se i u svetu da najbolje ideje propadaju, ali u svetu onaj koga odbiju može sam da pokrene posao u svojoj garaži, a u Srbiji ne može. E to u Srbiji mi moramo da napravimo, da omogućimo najboljim idejama da izađu na svetlo dana. Ja da sam u Google-u danas ja bih ispitao ko je otkrio tu ideju, zašto smo morali da platimo milijardu.

S: Zašto ste sa Borisom Tadićem odlučili da napravite baš Narodnu kancelariju?

Đilas: Zato što sam hteo da se bavim nečim konkretnim. Čovek mi nudio da budem njegov savetnik, a ja sam rekao: «nemoj da se ljutiš, ja mnogo pričam». Savetnici obično iznose u javnost ono što misle šefovi, a ne obrnuto. I onda sam rekao hajde da uradimo nešto konkretno, hajde da menjamo nešto u Srbiji, hajde da vidimo šta ne valja pa da menjamo jednu po jednu stvar, da ne čekamo da se sve reši jednog dana. Postigli smo mnogo toga, od izmene zakona kojom smo omogućili da se deca leče u inostranstvu, pa do toga da 200 škola u Srbiji dobiju kompjutere, televizore, knjige, opremu. Napravili smo program volontiranja u Narodnoj kancelariji da studenti završnih godina fakulteta steknu praksu, pa smo od njih izabrali neke koji su napravili akciju «Probudimo Srbiju» i imaju snage da menjaju po Srbiji. I sve smo to uspeli da uradimo bez državnog novca i to je ono što ljudi ne znaju, jer oni misle da Narodna kancelarija ima budžet iz kojeg plaća sve. Ali toga nema i mi nalazimo donatore, nalazimo ljude koji hoće da pomognu. Za ove dve i po godine koliko se bavim politikom, ja sam nešto uradio. Pokušavamo da kroz Narodnu kancelariju promovišemo vrednosti koje će u ovu zemlju dovesti 20, 30, 50, 100 ozbiljnih svetskih kompanija koje će da ulože u Srbiju. Rumunija dnevno ima 50 redovnih letova za Italiju i 50 iz Italije, redovnih, komercijalnih letova. Desetine hiljada rumunskih firmi su osnovane italijanskim kapitalom – da je svaka od njih zaposlila 20 ljudi to je 500.000 zaposlenih u Rumuniji. To mi treba da uradimo u Srbiji. Treba da prestanemo da se bavimo time ko predsedava Parlamentom i gde je zarez u kom zakonu, u kom paragrafu, šta je rekao Aligrudić i šta je rekao Đilas. Nego mi ovo da napravimo: da uđe ovde još jedno 50 ozbiljnih stranih firmi, da počnu da se grade fabrike, da se ovde razvija mreža usluga, da ova zemlja izgradi puteve, da ljudi počnu da putuju ovuda, da troše novac, da iskoristimo to što smo na granici Evrope a nismo Evropa, da to što nam je minus bude plus, da imamo najmanji porez na dobit u Evropi pa da ljudi počnu ovde da otvaraju kompanije, da pređu iz Rumunije i Bugarske ovde još tih nekoliko godina koliko nećemo biti deo Evropske unije. Treba da, kao u aikidou, koristimo protivnikovu snagu da sa njom uzvratimo, a ne da trošimo svoju. Znači to što nam se desilo da je bio Sloba pa nismo mogli ništa od velikih sistema da privatizujemo, sad možemo da ih privatizujemo za velike pare. Ali te pare treba da uđu kao investicija, a ne da gradimo stanove za državne službenike ili da nestanu kroz mito i korupciju.

S: Da li će vlada u narednom mandatu imati mogućnosti i vremena da sprovede te ideje?

Đilas: Mogu stvari da se promene, npr. da se pljačkaške privatizacije ponište i da se spreče. Znači mogu stvari u Srbiji da se promene samo treba puno energije, puno želje i puno napora, mnogo više nego u normalnim zemljama. Zaista mogu, ova zemlja ima perspektivu – onaj koji kaže da nema nije u pravu. Mi smo poput buba-švaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sad da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili. Hajde da dodamo malo edukacije i pravila koja važe u svetu, malo mediteranskog duha i želje za dobrim životom, koju mi imamo mnogo više nego neke zemlje u zapadnoj Evropi. Hajde da spojimo te tri stvari, da radimo koliko možemo i da napravimo nešto svi zajedno od ove zemlje. Samo moramo da budemo spremni na neke stvari. Ja bih voleo da studentske organizacije ispitaju ko su sve profesori na Beogradskom univerzitetu i kako su postali profesori. Hajde mi da krenemo tu da menjamo, to će odjednom da bude skandal. Vi ćete malo da pokrenete pa će neko malo da doda i onda će na kraju otpasti taj deo koji ne valja. Zatim će na njihovo mesto doći neki mladi ljudi koji su sad završili fakultete i otišli u inostranstvo, mladi koji hoće da se vrate u bolju Srbiju, koji znaju, koji su videli svojim očima i pipnuli svojim rukama kako treba da se radi. Oni hoće da se vrate, nije baš da neće – hajde to da spojimo i da napravimo nešto od ove Srbije!

1992: OČI U OČI SA MILOŠEVIĆEM
 

Đilas: Eto u kakvim smo mi vremenima živeli, vi se vidite sa predsednikom i svi misle da je to svetsko čudo. A vidite sad, vi možete Borisa Tadića da vidite gde hoćete, da ga sretnete na ulici, da ga vidite u kafani. Ja sam tada otišao kod Slobodana Miloševića i rekao sam mu da mora da podnese ostavku jer je loš za to mesto. Čovek nije mogao da veruje da je došao neki klinac od 23-24 godine da mu kaže da treba da se skloni, a za mene je to najnormalnija stvar.

REČI I DELA

Govoreći o političarima koji na osnovu radikalnih ideoloških poruka žele da pridobiju podršku narodnih masa, Đilas ističe da treba da se opredeljujemo na osnovu onog što ljudi rade, a ne onog što govore. Jer mladi hoće da postignu nešto konkretno u životu i potreban im je primer. Svaki današnji student bi želeo dobro da zarađuje u uspešnoj domaćoj ili stranoj kompaniji, i neka samo pomisli, kaže Đilas, da li bi takva kompanija zaposlila nekog od ovdašnjih radikalskih političara da joj vodi posao. Mladi treba da se ugledaju na uspešne da bi i sami postali uspešni, naglasio je on.

STVAR HRABROSTI

Đilas: Delim ljude na dve kategorije: na one koji imaju onu osobinu, stvar koja se pripisuje hrabrima a nije fizička, polna karakteristika i na one koji tu stvar nemaju. Izaberite ove koji to imaju na prava mesta – oni će uspeti nešto da naprave. Morate da imate, upotrebiću lepu reč, hrabrost da nešto promenite. Ja imam sad 40 godina i sam vidim koliko sam više energije imao kada sam imao 25, zato nama treba energija tih ljudi. Oni imaju hrabrost, imaju spremnost to da urade, imaju spremnost da promene svet, hoće da ga kreiraju prema sebi. Nemaju dovoljno iskustva, naravno, ali neka iskustva koliko god da su dobra, sa druge strane opterećuju. Zato nama treba da se energija studenata i energija mladih ljudi usmeri u tom pravcu, u pravcu kreiranja nečega zdravijeg.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

ESU, March 2007

When can one say that a country is in crisis? The answer is clear: when students start street protests. This winter was the tenth anniversary of famous Serbian student protests 1996/97. It was famous by its energy and uncompromising decisiveness of hundreds of thousands of young people who swore to win the fight for justice and political responsibility, in time of overall regression of Serbian society.

That was a struggle against Milosevic’s regime, but also against the system which made the decadent political regime possible. Students protested every single day for three months until they achieved their goal – the official recognition of the opposition’s victory on local elections, and the resignations of the pro-regime Rector and Student Vice-Rector of the University of Belgrade. That was a dangerous action of rooting out the state’s corruption, media manipulation, election fraud and suppression of freedom. The following years weren’t to be any easier: in 1998 youth were protesting against oppressive laws which annulled the autonomy of the university; during the NATO bombing of Serbia in 1999 they were sending a message to the world saying that a whole people mustn’t be punished for the deeds of a couple of autocrats; and in the year 2000 students triggered mass protests which led to a final breakdown of the infamous government.  

During 2006, the dissatisfaction of students escalated again! The old-fashioned teaching methods, inapplicable content, poor library funds, non-transparent and slow administration, rocketing tuition fees, numerous taxes, etc, were just some of the existing problems.   

How far Serbia really got considering the implementation of the Bologna process was apparent after the Bergen summit of Ministers of education of the  European countries, in May 2005. Ministers assessed the Serbian progress in reforms very poor, setting Serbia on the very bottom on the scale of countries, participating in the Bologna process.

The escalation of dissatisfaction occurred on October 2006. At the same time, KONUS (The Conference of Universities in Serbia) was discussing degree equivalences from the old educational system (graduate, masters and doctoral studies), with degrees introduced by Law on higher education from 2005 (BA, MA, PhD). So, initially, rectors of all the Universities in Serbia adopted a proposal made by student organizations. This proposal was equal to the solutions which were adopted years ago in the  Netherlands, Estonia, Slovenia, Croatia, and many other countries.  But just a few days after, during the second session of KONUS, deans of faculties in Serbia stood up against these proposals and opposed the previous decision made by rectors. Thus, the decision on equivalence was postponed.

It was quite clear that this ongoing situation was an attempt of the faculties (read: deans) to manipulate students, to avoid the only rational decision (which is the recognition of equivalence of old and new titles), and to try to use this transitional situation in a field of education in Serbia in order to maximize their profit.

Revolted by this situation, students stormed to the streets again! During the next two months, SUS, in partnership with two other student and youth organizations (SSB and BIRO), organised three large protests on the plateau in front of the Rectorate of Belgrade University. Due to this pressure, coming from a mass, and due to active lobbying, the legislation committee in the Serbian Parliament eventually supported the student proposal. Now, in order to make the rectors decision fully legitimate, it was up to the Serbian Parliament to adopt the recommendation made by legislation committee.

Unfortunately, prior to January 2007, the Serbian president called a Parlamentary election to take place on 21st January 2007. This clearly means that students will have to wait for the constitution of new Parlament to eventually, potentially ratify the decision of the legislative committee.
 
Although only small progress was made, it was quite ’touching’ to bring back the old memories from 1996/97. 
 
Srećko Šekeljić
Marko Stojanović

Read Full Post »

Older Posts »