Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘reforme obrazovanja’ Category

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007. 

Analiza prolaznosti u januarskom ispitnom roku   

Analize prolaznosti brucoša u januarskom ispitnom roku na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu pokazale su da nastavni programi nisu reformisani u skladu sa zakonom i standardima Bolonjskog procesa, kaže za „Student“ Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. Prema podacima Univerziteta u Beogradu, samo 16% brucoša je položilo sve predviđene ispite u januarskom roku. Sve ispite je prijavilo 51% brucoša, što znači da polovina njih nije ni planiralo da ispuni sve predviđene obaveze, a čak 34% nije položilo ni jedan ispit u ovom roku. Prolaznost je bila najgora na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu gde 89,5% studenata nije položilo nijedan ispit, a slede Geografski sa 80,4% i Filozofski fakultet sa 66,5% brucoša koji nisu uspeli da daju ni jedan jedini ispit u januaru. Ni Univerzitet u Novom Sadu, za koga se obično smatra da je najdalje stigao u reformama, nije ništa bolje prošao u analizama prolaznosti, zapravo – prošao je gore. Na novosadskom univerzitetu je samo 8,5 posto brucoša položilo sve ispite, a prolaznost je bila najgora na Poljoprivrednom fakultetu gde čak 99,6% studenata nije položilo ispit. Zakonom o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, predviđen je nov način studiranja, koji ukida praksu „prenošenja“ ispita za budžetske studente i zahteva „čišćenje godine“. Jelena Veljić podseća da novi propisi nalažu da student može da položi ispit iz samo tri pokušaja, a ukoliko ne uspe, moraće ponovo da sluša taj predmet sledeće godine i da izgubi mogućnost budžetskog finansiranja studija. Ovi standardi se uveliko primenjuju u uređenijim evropskim zemljama, gde 75-85%  studenata ispunjava sve svoje obaveze u roku. Da bi se postigla ovakva efikasnost naš Zakon je usklađen sa evropskim propisima, pa je njime predviđeno da student ne radi više od 40h nedeljno i da se do 70% ocene zarađuje stalnim radom tokom semestra. Sadašnji brucoši su na fakultete došli pravo iz srednjoškolskih klupa, još nenaviknuti na kampanjsko učenje, pa im odgovara kontinuiran rad i polaganje ispita iz više segmenata, putem testova, kolokvijuma, seminarskih radova i sl. Međutim, zabrinjavajuće loši rezultati prolaznosti u januarskom ispitnom roku pokazuju da reforma postoji samo na papiru a da u realnosti ona nije sprovedena ili su njeni ciljevi pogrešno tumačeni, upozorava Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. 

Reakcija Senata

Senat Univerziteta u Beogradu doneo je odluku da brucoši koji su upisali fakultet akademske 2006/07. godine mogu da upišu narednu godinu studija kao budžetski studenti čak iako ne „očiste“ godinu. Dovoljno je da daju uslov za upis u narednu godinu koji je važio za prethodne generacije studenata. Ova odluka je doneta jer, prema aktuelnim procenama, više od dve trećine studenata neće uspeti da položi sve ispite do oktobra. U januarskom ispitnom roku je samo 16% brucoša uspelo da položi sve predviđene ispite. U akademskoj javnosti se ocenjuje da je ovaj problem uzrokovan nedovoljnom reformisanošću nastavnih programa, ali ima i onih koji tvrde da studenti ne uče dovoljno.

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

 

 

Konferencija evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Londonu   

Bijenalna konferencija ministara zaduženih za visoko obrazovanje iz 48 zemalja Evrope održana je 16. i 17. maja u Londonu. Tom prilikom, opšti stepen reformisanosti visokog školstva u Srbiji ocenjen je sa četvorkom na skali od 1-5, što našu zemlju ubraja među prvih deset u Evropi. Ovo je peta konferencija po redu od kada je 1999. godine potpisana Bolonjska deklaracija i time započet proces uspostavljanja jedinstvene Evropske zone visokog obrazovanja, čije osnivanje se očekuje 2010. godine. Naša zemlja je Bolonjskom procesu pristupila na ministarskoj konferenciji u Berlinu 2003. godine. Time smo preuzeli obavezu primene standarda visokog školstva koji su danas jedinstveni za sve evropske zemlje i koji omogućavaju mobilnost radne snage i studenata putem priznavanja stečenih kvalifikacija i perioda studiranja provedenih u inostranstvu. Na konferenciji ministara u Bergenu pre dve godine, Srbija je za stepen reformisanosti visokog obrazovanja dobila ocenu 2,2, čime je dospela na začelje Evrope, zajedno sa Andorom i BiH koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1. Tada smo loše ocenjeni zato što još uvek nije bio usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju, nismo imali adekvatan sistem kontrole kvaliteta, uvođenje dvociklusnih studija (3+2 ili 4+1 godine do master diplome) je još uvek bilo u fazi pilot projekata, zatim nije bio implementisan ECTS sistem i dr. U akademskoj javnosti se tada dosta polemisalo o izveštaju koji je naša zemlja podnela međunarodnoj Grupi za praćenje Bolonjskog procesa, a na osnovu kojeg smo dobili onako lošu ocenu. Naime, moglo se čuti da je izveštaj manjkav i da ne prikazuje realnu situaciju, jer se u njemu npr. navodi da na domaćim univerzitetima u tom trenutku uopšte nismo imali upisane studente na reformisane studije, što je bilo netačno.

U međuvremenu je donet novi Zakon o visokom obrazovanju, usvojeni su reformski statuti visokoškolskih ustanova, osnovana su nacionalna tela koja se staraju o visokom školstvu, usvojeni standardi za akreditaciju i evaluaciju, započeta izrada nacionalnog okvira kvalifikacija, osnovani su studentski parlamenti, a čak 90% brucoša je 2006/07. godine upisalo „bolonjske“ studijske programe. Međutim, kao što se pre dve godine kritikovalo da je izveštaj naše zemlje loše sastavljen, danas se može čuti da je naš ovogodišnji izveštaj previše optimističan i da je situacija na terenu drugačija nego što se prikazuje. Crna Gora je ove godine postala potpisnica Bolonjske deklaracije i sa dobijenom ocenom 2,7 trenutno je poslednja u Evropi. Našu zemlju u Londonu nije predstavljao dr Slobodan Vuksanović koji je do dan pred početak konferencije bio ministar prosvete i sporta. Delegaciju Srbije na ovoj evropskoj konferenciju činili su rektor Branko Kovačević, predsednik Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Ana Jakovljević, predstavnica Ministarstva prosvete, Nemanja Stamenčić iz Studentske unije Srbije i Nenad Đorđević, student-prorektor i predstavnik Saveza studenata Beograda.

 

 

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

20 godina ERASMUS programa studentske razmene   

Ove godine se širom Kontinenta proslavlja 20 godina uspešnog rada ERASMUS programa, najrasprostranjenijeg i najrazvijenijeg programa akademske mobilnosti u Evropi. Jubilej se proslavlja čitavim nizom manifestacija koje sprovodi Erasmus Student Network (ESN), pod pokroviteljstvom Evropske komisije. Tim povodom organizuju se konferencije, okupljanja, panel diskusije, kao i „Erasmus mini-bus“, kojim studenti putuju kroz sve zemlje Evrope. U protekle dve decenije razvijene su dve vrste ovog programa: Erasmus/Sokrates i Erasmus Mundus. Erasmus/Sokrates je rezervisan samo za zemlje članice EU i još četiri zemlje (Island, Lihtenštajn, Norveška i Turska) i on otvara mogućnost da student završi semestar ili školsku godinu u drugoj zemlji a da pritom ne mora da plaća školarinu, dobijene ocene mu se priznaju na matičnom fakultetu i ima mogućnost da dobije finansijsku pomoć – džeparac. Ovim programom se vrši i razmena nastavnika, kao i stručna saradnja u reformi nastave.

Za našu zemlju je relevantan Erasmus Mundus program, koji ima četiri tzv. „akcije“. Prvu akciju čini organizovanje master programa, koje zajednički sprovode najmanje tri visokoškolske ustanove. Druga akcija se sastoji od obezbeđivanja stipendija za studente i predavače koji žele da učestvuju u ovim master programima, koji su poznati po svom kvalitetu. Trenutno postoji njih 80 za koje studenti iz Srbije mogu da konkurišu. Treća i četvrta akcija se sastoje od projekata međunarodne univerzitetske saradnje u izradi zajedničkih master programa i povećanju privlačnosti i dostupnosti evropskih univerziteta. Nijedan naš univerzitet ne učestvuje u programu i njegovim projektima iako za to postoji mogućnost, čime se propušta priliv značajnih sredstava u Srbiju. Ukupan budžet Erasmus Mundus programa za period od 2004. do 2008. godine iznosi 230 miliona evra, od toga samo za 2008. godinu odvojeno je čitavih 94 miliona evra. Dodatno, osnovan je poseban fond pod nazivom Western Balkans Window čiji budžet iznosi 4 miliona evra i koji će olakšati pristup evropskim master programima studentima iz regiona.

Srećko Šekeljić 

Read Full Post »

ESU, March 2007

When can one say that a country is in crisis? The answer is clear: when students start street protests. This winter was the tenth anniversary of famous Serbian student protests 1996/97. It was famous by its energy and uncompromising decisiveness of hundreds of thousands of young people who swore to win the fight for justice and political responsibility, in time of overall regression of Serbian society.

That was a struggle against Milosevic’s regime, but also against the system which made the decadent political regime possible. Students protested every single day for three months until they achieved their goal – the official recognition of the opposition’s victory on local elections, and the resignations of the pro-regime Rector and Student Vice-Rector of the University of Belgrade. That was a dangerous action of rooting out the state’s corruption, media manipulation, election fraud and suppression of freedom. The following years weren’t to be any easier: in 1998 youth were protesting against oppressive laws which annulled the autonomy of the university; during the NATO bombing of Serbia in 1999 they were sending a message to the world saying that a whole people mustn’t be punished for the deeds of a couple of autocrats; and in the year 2000 students triggered mass protests which led to a final breakdown of the infamous government.  

During 2006, the dissatisfaction of students escalated again! The old-fashioned teaching methods, inapplicable content, poor library funds, non-transparent and slow administration, rocketing tuition fees, numerous taxes, etc, were just some of the existing problems.   

How far Serbia really got considering the implementation of the Bologna process was apparent after the Bergen summit of Ministers of education of the  European countries, in May 2005. Ministers assessed the Serbian progress in reforms very poor, setting Serbia on the very bottom on the scale of countries, participating in the Bologna process.

The escalation of dissatisfaction occurred on October 2006. At the same time, KONUS (The Conference of Universities in Serbia) was discussing degree equivalences from the old educational system (graduate, masters and doctoral studies), with degrees introduced by Law on higher education from 2005 (BA, MA, PhD). So, initially, rectors of all the Universities in Serbia adopted a proposal made by student organizations. This proposal was equal to the solutions which were adopted years ago in the  Netherlands, Estonia, Slovenia, Croatia, and many other countries.  But just a few days after, during the second session of KONUS, deans of faculties in Serbia stood up against these proposals and opposed the previous decision made by rectors. Thus, the decision on equivalence was postponed.

It was quite clear that this ongoing situation was an attempt of the faculties (read: deans) to manipulate students, to avoid the only rational decision (which is the recognition of equivalence of old and new titles), and to try to use this transitional situation in a field of education in Serbia in order to maximize their profit.

Revolted by this situation, students stormed to the streets again! During the next two months, SUS, in partnership with two other student and youth organizations (SSB and BIRO), organised three large protests on the plateau in front of the Rectorate of Belgrade University. Due to this pressure, coming from a mass, and due to active lobbying, the legislation committee in the Serbian Parliament eventually supported the student proposal. Now, in order to make the rectors decision fully legitimate, it was up to the Serbian Parliament to adopt the recommendation made by legislation committee.

Unfortunately, prior to January 2007, the Serbian president called a Parlamentary election to take place on 21st January 2007. This clearly means that students will have to wait for the constitution of new Parlament to eventually, potentially ratify the decision of the legislative committee.
 
Although only small progress was made, it was quite ’touching’ to bring back the old memories from 1996/97. 
 
Srećko Šekeljić
Marko Stojanović

Read Full Post »

STUDENT, januar 2007.

Kada možemo sa sigurnošću reći da je društvo u krizi? Odgovor je jasan: kada studenti izađu na ulice. Ove zime navršava se čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta 1996/’97. godine. Čuveni su po energiji i do tada nezabeleženoj odlučnosti stotina i hiljada mladih ljudi koji su se zakleli da će se izboriti za pravdu i političku odgovornost, u doba opšteg sunovrata našeg društva. Njihova borba bila je uperena protiv posrnulog političkog režima i sistema koji je omogućio takav režim. To je bio opasan poduhvat iskorenjivanja državne korupcije, medijske manipulacije, izborne krađe i gušenja slobodne misli. Takva je bila i svaka naredna godina prethodnog veka: 1998. godine mladi su branili autonomiju univerziteta od državne diktature, 1999. su slali poruku svetu da ne sme čitav narod biti mučen zbog par oligarha, a 2000. su bili motor masovnih protesta koji su doveli do konačne smene represivne vlasti. A u senci ovih najviših zadataka ostali su konkretni problemi koji su ih neposredno pritiskali, svakodnevni problemi kojima nisu mogli da posvete dovoljno vremena – i to je bila njihova žrtva.

Ti neposredni problemi su se održali i rasli do danas kada je, deset godina kasnije, i njihovo rešavanje napokon došlo na dnevni red mladih generacija. Neefikasan univerzitet, trome institucije, nesistematske i spore reforme glavni su izvor nezadovoljstva današnje omladine. Dok su se tokom devedesetih studenti borili protiv režima, danas se uglavnom ne obaziru na to ko je opozicija, a ko pozicija. Ranije su se borili protiv sistema, a danas se bore za sistem, za vladavinu prava. Posle demokratskih promena 2000. godine, mladi su konačno počeli da sa ulice ulaze u institucije. U visokoškolskim ustanovama su birani studenti-prodekani i studenti-prorektori, a ponegde je postojao i studentski parlament. Ministarstvo prosvete je počelo redovno da prima predstavnike studentskih organizacija i u sve većoj meri da se konsultuje sa njima prilikom izrade zakonske regulative i donošenja važnih odluka. Međutim, kako je vreme odmicalo, euforija partnerstva studenata i profesora je počinjala blago da jenjava, jer više nisu imali zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio. S druge strane, saradnja mladih sa državom je ostala manje-više korektna, što je i razumljivo – nijedna srpska vlada se više neće suprotstavljati studentima.

Sa profesorima stvar stoji drugačije, jer njihovo nameštenje ne zavisi od studenata, a mnogi i ne razumeju potrebu da se u akademskim pitanjima postigne dogovor ove dve strane. Tako su nastale prve podele, koje su tokom poslednjih tranzicionih godina značajno rasle. Vrlo brzo se ispostavilo da je učešće studenata u reformi visokog obrazovanja na većini fakulteta bilo samo pro forme. Čak i tamo gde bi studenta uvek saslušali, retko bi ga poslušali. Uzorni izuzeci samo potvrđuju pravilo. Zastarele nastavne metode, polu-primenljiv a preopširan sadržaj, pohabana nastavna sredstva, siromašni bibliotečki fondovi, netransparentna i spora administracija, galopirajući rast školarina i brojnih taksi, samo su neki od ozbiljnih problema sa kojima se mladi (i njihovi roditelji) svakodnevno suočavaju. Frapantan zvaničan podatak iz 2002. godine kaže da samo 11% studenata fakultet završi u roku, 19% završi u proseku za osam godina, a čitavih 70% nakon produženog studiranja odustane od sticanja visokog obrazovanja. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: ili su naši studenti u proseku slabijih akademskih potencijala i intelektualnih sposobnosti od njihovih evropskih kolega, ili je naš obrazovni sistem samo senka onog što je nekada bio i što bi trebalo da bude. 2003. godine naša zemlja je pristupila tzv. «Bolonjskom procesu» u kome danas učestvuje 45 zemalja Evrope, a čiji je cilj uspostavljanje jedinstvenih obrazovnih standarda, odnosno osnivanje «Evropske zone visokog obrazovanja» do 2010. godine. Između ostalog, ovi standardi zahtevaju potpuno ravnopravno učešće studenata u reformi obrazovanja i upravljanju visokoškolskim ustanovama. Koliko smo u tome napredovali govori podatak da je Srbija u maju prošle godine bila pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog obrazovanja. Na skali ocenjivanja od 1 do 5, dobili smo ocenu 2.2, a iza nas su bile jedino BiH i Andora, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2.1!

Dakle, aktuelna «master afera» je tek indikator samodovoljne tromosti univerziteta, ali i opšte nebrige o mladim i visokoobrazovanim ljudima. Da podsetimo, prvo su rektori domaćih univerziteta u oktobru mesecu prihvatili predlog studenata da se diploma VII-1 stepena stručne spreme izjednači sa diplomom mastera, kao što je to već učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i zemljama drugih regiona Evrope. To bi praktično značilo da diplomci ne moraju da se doškolovavaju da bi zadržali svoje mesto na tržištu rada (a samim tim ni da plaćaju previsoke školarine). S druge strane, izjednačavanje stečenih prava nosioca diploma bi podrazumevalo da diplomci i masteri mogu pod jednakim uslovima da upisuju doktorske i specijalističke studije. Međutim, nakon kraćeg ali vrlo žestokog pritiska najbogatijih fakulteta, rektori su pristali da u ovom sporu presudi Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), koju mahom čine ti isti bivši i sadašnji dekani. Skupština KONUS-a je, sasvim očekivano, potom ostavila svakom fakultetu da samostalno odluči hoće li svoje diplomce doškolovati do mastera i sa koliko diferencijalnih ispita. Da zabuna bude veća, Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije je, istovremeno sa objavljivanjem sporne odluke KONUS-a, dao zvanično tumačenje zakona, kojim staje na stranu studenata i izjednačava diplomce i mastere. Ako bi studenti, vladin sekretarijat i Ministarstvo prosvete bili u pravu, jasno je da bi time bila poljuljana dogma o profesorskoj bezgrešnosti, pa onda možemo razumeti zašto su univerziteti odbili da primene ovo zvanično tumačenje. Dekani zapravo ističu da stav izvršne vlasti o primeni zakona nije obavezujuć i da je, u stvari, jedino Skupština nadležna da ih svojim tumačenjem primora na ovu ili onu odluku. Namerno ili slučajno, za ovaj pristup su se opredelili baš onda kada je postalo sigurno da će opozicione stranke bojkotovati rad parlamenta i njegovih tela. Pošto su se uverili da je obezbeđen vakuum u tumačenju i primeni zakona, oslanjajući se na opštu zbunjenost obrazovane javnosti, fakulteti su ipak nastavili sa naplatom školarina i upisom poluinformisanih diplomaca na master studije. Ova površna fabula sa blagim prizvukom skandaloznosti i zapletima koji se mehanički smenjuju jedan za drugim, vremenom je poprimila sve elemente nekakvog španskog TV serijala. Stvar postaje unekoliko ozbiljnija kada uočimo da ovde ipak nije reč o porodičnoj drami, već o bledoj kafkijanskoj humoresci, koja na nepatvoren način ismeva poverenje građana u državni birokratski aparat.

Sada dolazimo do centralne tačke – krize institucija. Kada se narušava pravna sigurnost građana i to neprimenjivanjem zakona od strane najuglednijih ustanova (što bi univerziteti trebalo da budu) to znači da u zemlji ne postoji vladavina prava, to znači da zemlja zapada u krizu. A budući da su zbog ovoga studenti ponovo na ulicama, onda nema dileme – Srbija jeste u krizi.

Postoje dva načina na koje mladi danas mogu da «promene» državu – prvi je da svojim protestom i akcijom izmene njen sistem, a drugi način je da prosto sednu u avion i odu u drugu državu. Naši profesori i političari ovu dilemu treba da shvate kao upozorenje.
Skupština na strani studenata
Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije uputili su zahtev Milošu Aligrudiću, predsedniku Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije, da sazove vanrednu sednicu odbora kojoj će biti razmotren studentski predlog autentičnog tumačenja Zakona o visokom obrazovanju, iako su ih svi uveravali da je održavanje sednice Odbora praktično nemoguće. Nakon razgovora sa predsednikom Odbora i šefovima poslaničkih klubova Skupštine Srbije, studenti su uspeli da obezbede održavanje sednice 20. decembra 2006. godine. Zakonodavni odbor je bez ijednog glasa protiv usvojio studentski predlog prema kome se potpuno izjednačavaju ranije diplome VII-1 strepena stručne spreme sa novim master diplomama. Preostaje još samo jedna prepona: ovu odluku treba da potvrdi Skupština na prvom sledećem zasedanju.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, novembar 2006.

Nakon pregovaranja, dogovaranja i mnogih polemika oko izgleda teksta reformskog Statuta Univerziteta u Beogradu, 14. septembra 2005. je (iz drugog pokušaja) usvojen novi najviši pravni akt naše najstarije visokoškolske ustanove.

Novi Statut se pre svega odlikuje usaglašavanjem načina studiranja i rada Univerziteta sa savremenim evropskim modelom, koji je definisan Bolonjskom deklaracijom i pratećim dokumentima. Da podsetimo, još od 2000. godine se pouzdano najavljivalo pristupanje Srbije Bolonjskom procesu, a od 2003. godine, kada smo i formalno postali deo ovog panevropskog projekta, razvijeni su brojni modeli njegove konkretne primene u našem obrazovnom prostoru. Kao rezultat ove višegodišnje javne diskusije, u septembru 2005. godine je usvojen nov Zakon o visokom obrazovanju koji zahteva konačno sprovođenje pozitivnih reformi naših ustanova. Nažalost, rasprave o novom Statutu univerziteta pokaziju da je i posle godinu dana od donošenja Zakona veliki deo našeg univerziteta nedovoljno spreman da ga primeni.

Moglo bi se reći da su prilikom izrade Statuta osnovni ciljevi bili efikasnost studija i integrisanost Univerziteta, čime se napuštaju neke dodanašnje prakse u njegovom radu.

Predviđa se posve nov način studiranja koji će od nove generacije budžetskih studenata zahtevati tzv. „davanje godine za godinom“, ili završavanje studija u predviđenom roku. Da bi ovo bilo moguće, propisane su dve osnovne olakšavajuće mere. Prva mera je ograničenje obima opterećenja studenata (izraženog kroz Evropski sistem prenosa bodova), tako da ukupan angažman studenata (uključujući nastavu, praktičan rad, domaće zadatke, učenje za ispit i dr.) u proseku ne prelazi osam sati dnevno, pet dana u nedelji. Druga mera koja omogućava veću prolaznost na ispitima je zarađivanje ocene tokom čitavog semestra, čime se ravnomerno raspoređuje savlađivanje gradiva i znatno rasterećuje završni ispit iz datog predmeta. Pored toga, podstiče se uvođenje većeg broja izbornih predmeta, tako da student može da studije u što većoj meri prilagodi sopstvenim sklonostima i interesovanjima, dok je do danas bio obrnut slučaj – jedino je student bio taj koji se prilagođava. Da bi se osiguralo adekvatno sprovođenje ovih pravila, studenti će moći da utiču na odluke organa ustanove koje se odnose na pitanja obima, efikasnosti i toka studija, a učestvovaće i u vrednovanju studijskih programa.

Nije potrebno isticati da u svim razvijenim evropskim zemljama studenti po pravilu završavaju studije u predviđenom roku, a razlikuju se samo po dobijenoj oceni, dok se kod nas oni koji „daju godinu za godinom“ smatraju natprosečnim studentima. Ipak, predlog prekidanja ove besmislene domaće prakse naišao je na velike rezerve na mnogim fakultetima. Smatra se da će studije biti osiromašene smanjenjem gradiva, kao i da nastavnici neće uspeti da na vreme reformišu način sprovođenja nastave i ocenjivanja. Ali šta nam je alternativa – da osnovne studije proglasimo za osmogodišnje, a naše diplomce za najobrazovanije diplomce na svetu? I koliko je vremena potrebno jednom univerzitetskom profesoru da plan i program studija za predmet koji vodi saobrazi novim propisima?

Integrisani univerzitet je još jedan predmet spora. Od kako su 1954. godine fakulteti dobili status pravnog lica, a time i faktičku nezavisnost u svom poslovanju i radu, univerzitet je postao puka labava konfederacija fakulteta. Cilj ovakve odluke komunističkog režima bio je slabljenje univerziteta i uticaja tzv. buržoaske reakcije koja je u njemu bila koncentrisana. Fakulteti su se sve više zatvarali sami u sebe i gradili sopstvene identitete, neki su uvećavali svojinu, a neki je osipali, ali praktična posledica ove „decentralizacije“ je da iznad fakulteta ne postoji viša instanca (osim republičkih inspekcijskih organa u slučaju kršenja zakona). Tako je radnim kolektivima i njihovim rukovodstvima u velikoj meri prepušteno da sami sebi propisuju standarde kojih će se držati, zbog čega je način rada i kvalitet studija često znatno varirao čak i među srodnim fakultetima. Ovaj relikt samoupravnog sistema se u našoj zemlji do danas održao samo u visokoškolskim ustanovama.

Novim zakonom i statutom započet je dug proces ponovnog integrisanja Univerziteta, odn. vraćanja njegovim predratnim osnovama i evropskim tekovinama, proces koji je karakterističan i za ostale zemlje u regionu. Ovakva reorganizacija bi, na duže staze, trebalo da dovede do racionalnijeg rada i poslovanja Univerziteta, kao i do jedinstvenog standarda osiguranja kvaliteta za sve jedinice u njegovom sastavu (fakultete, institute, centre…). Ipak, ova namera je naišla na žestok otpor pre svega većih i bogatijih – a time i uticajnijih – fakulteta. Razume se, nije lako pristati da nam standarde propisuje neko drugi, neko ko će možda biti zahtevniji prema nama nego što smo bili sami prema sebi. Teška je odluka odreći se dela sopstvenih nadležnosti zarad većeg, trenutno neuhvatljivog dobra.

Bilo je tu još mnogo sporova oko brojnih pojedinosti – gotovo da nema poglavlja Statuta oko kojeg se nisu lomila koplja dok se konačno nije postigao dogovor. Tako je i sama preambula Statuta bila osporavana, bilo kao nepotrebna, bilo kao „neukusna“. U njoj se zapravo navode najbitniji datumi u razvoju Univerziteta, ističe se istorijski značaj koji on ima u regionu i poziva se na princip autonomije u svom radu. Navodi se da se početak visokoškolskog obrazovanja u Srbiji vezuje za 1808. godinu. Za dan osnivanja Univerziteta se uzima 1838. godina kada je osnovan Licej, koji je 1863. prerastao u Veliku školu, dok je današnji naziv inaugurisan donošenjem Zakona o Univerzitetu 1905. godine. Ali navođenje ovih informacija i nije bilo toliko sporno koliko podatak da je naš univerzitet alma mater svih ostalih univerziteta u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Ovome se, naime, zamera neskromnost, a u pojedinim diskusijama je čak okarakterisano i kao izraz „velikosrpstva“. Ipak, previđa se da skromnost nije uvek vrlina, kao i to da naš Univerzitet treba da rehabilituje svoj ugled koji on u regionu s pravom zaslužuje, kao što to čine i druge značajne ustanove (npr. Sveučilište u Zagrebu). S druge strane, ne treba zaboraviti da „izvoz“ kreativnih i razvojnih potencijala i besplatna izgradnja naučno-nastavnih kapaciteta u regionu predstavlja dar a ne danak, i to dar koji je svojevremeno bio izraz duboke kulturne i društvene saradnje među narodima ovog podneblja.

Studenti i upravljanje Univerzitetom
Novi Statut Univerziteta u Beogradu predviđa i značajnije učešće studenata u upravljanju Univerzitetom i fakultetima. Formiraće se dugo očekivani studentski parlamenti na univerzitetskom i fakultetskom nivou, čiji će osnovni zadatak biti zaštita interesa studenata i njihovo predstavljanje u drugim organima ustanove, u kojima se donose značajne odluke. Izbori za studentski parlament će se održati najkasnije do 10. novembra ove godine. Studenti čine 20% članova stručnih organa (Senata Univerziteta, nastavno-naučnih veća fakulteta i sl.) prilikom odlučivanja i raspravljanja o pitanjima koja se odnose na obim, efikasnost i tok studija. Čine i 1/6 organa upravljanja (Saveta Univerziteta i fakulteta), koji donosi najbitnije odluke za život ustanove – u Savetu Univerziteta će biti pet studenata, pet predstavnika osnivača (Vlade Srbije) i 21 predstavnik profesora. Takođe, studenti će učestvovati u u postupku samovrednovanja ustanova, čiji će rezultati uticati na dalju reformu studija. Uostalom, studenti su učestvovali i u izradi ovog Statuta.
Srećko Šekeljić

Read Full Post »

Older Posts »