Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘skolarine’ Category

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »