Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘studentski protest’ Category

STUDENT, oktobar 2007. 

Skupština Srbije među priroritete konačno uvrstila predlog studenata o zaštiti stečenih prava diplomiranih, odnosno o izjednačavanju univerzitetskih diploma VII-1 stepena stručne spreme sa novim master diplomama. O ovom predlogu su se do sada izjasnili svi nadležni republički organi, ali je neophodno da finalnu reč o sporu oko statusa diploma daju nosioci najviše zakonodavne vlasti zbog upornog nastojanja grupe fakulteta da Zakon tumače prema sopstvenom nahođenju.

Usvajanjem predloga o ekvivalenciji diploma, svi nosioci VII-1 stepena stručne spreme dobijaju ista prava na tržištu rada kao i masteri, što praktično znači da će moći ravnopravno da konkurišu na ista radna mesta. Takođe, ranijim diplomcima se potvrđuje pravo da, pod istim uslovima kao masteri, konkurišu za upis na specijalističke i doktorske studije. Ovo pravo su diplomci imali i ranije, ali iz praktičnih razloga nisu mogli da ga ostvare sve do donošenja novog Zakona o univerzitetu 2005. godine. Naime, doktorske studije u Srbiji uopšte nisu bile izvođene, pa su svi diplomci koji su želeli da doktoriraju to morali da učine na alternativan način – završetkom magistarskih studija i odbranom doktorske disertacije (a ne završetkom doktorskih studija, iako im je to zakon dozvoljavao).

Izjednačavanjem diploma naša zemlja polazi sigurnim stopama za Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama regiona i Evrope koje su imale sličan visokoobrazovni sistem, baziran na jakim diplomskim studijama. Upravo zato je i nesporno priznavanje ovih naših zvanja u inostranstvu. U evropskim zemljema svi konkursi za odgovarajuće poslove i doktorske ili specijalističke studije neophodnu prethodnu kvalifikaciju navode master „ili ekvivalentno tome“ („or equivalent“), upravo zbog različitih nacionalnih obrazovnih sistema. Pored toga, naš zakon dozvoljava i zamenu stare univerzitetske za novu master diplomu, ali neki fakulteti već najavljuju da će svojim diplomcima uskratiti ovo zakonsko pravo. Bitno je glasiti da, bez obzira na ishod spora o fizičkoj zameni stare za novu diplomu, ove diplome vrede potpuno isto, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Da podsetimo, još oktobra prošle godine su nacionalna mreža Saveza studenata, Studentska unija Srbije, Udruženje studenata sa hendikepom i  studenti prorektori uputili zajednički predlog o usaglašavanju zvanja koja su sticana prema ranijim propisima sa zvanjima uvedenim novim Zakonom o visokom obrazovanju. Tom prilikom Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) je studentsku inicijativu prihvatio bez ijednog glasa protiv. Međutim, odmah sutradan su dekani najbogatijih fakulteta počeli da vode kampanju za osporavanje ove odluke, između ostalog imajući u vidu i pozamašne prihode od neophodnog dodatnog doškolovavanja diplomiranih. Uticajni profesorski krugovi su za samo mesec dana izdejstvovali novi stav KONUS-a prema kome svaki fakultet za sebe odlučuje o tome da li će i kako vršiti procenu i usaglašavanje starih diploma sa novim. Istovremeno, studenti su, nasuprot tome, intenzivnim pregovorima pridobili podršku republičkih organa nadležnih za sprovođenje zakona i njegovo tumačenje: Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva prosvete i Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. I pored toga što su zakonodavna i izvršna vlast dali zvanično tumačenje zakona prema kojem su prava diplomiranih istovetna sa pravima koje imaju masteri, fakulteti su to uporno ignorisali i otvoreno nastojali da svoje diplomce degradiraju na nivo bačelora, koji praktično odgovara diplomi više škole.

Predlog se u zvaničnoj skupštinskoj proceduri se nalazi od decembra 2006. godine, kada ga je Zakonodavni odbor jednoglasno usvojio i prosledio Skupštini na potvrđivanje. Od tada se odluka Odbora provlačila po birokratskim fijokama i registratorima, čekajući da se završe izbori, pa da se konstituiše vlada, pa da se izglasaju najprioritetniji propisi za funkcionisanje države. Odluka se zatim, u julu tekuće godine, sasvim neočekivano i bez objašnjenja našla ponovo na tom istom Zakonodavnom odboru i bila ponovo jednoglasno usvojena. Predstavnici studenata su za to vreme dobili potvrdu od predsednika Skupštine, kao i od svih pozicionih i opozicionih poslaničkih grupa da će njihova inicijativa biti podržana. Ipak, pored usmenih obećanja, nešto je uporno kočilo ovaj predmet u njegovom napredovanju kroz ono što bi trebalo da bude rutinska i standardna procedura. Odluka se nije našla na potvrđivanju plenarnog skupštinskog zasedanja ni u julskim, ni u septembarskim vanrednim sednicama, a na dnevni red narodnih poslanika je stigla tek naknadnim ubacivanjem među priroritete redovnog oktobarskog zasedanja.

Neobjašnjivo sabotiranje studentskog predloga u Supštini, neki objašnjavaju neformalnim uticajem pojedinih fakulteta i viđenijih profesora na donosioce odluka. Ipak, sada se nakon godinu dana intenzivnog rada studentskih organizacija, inicijativa za izjednačavanjem ranijih univerzitetskih i novih master diploma ipak našao pred narodnim poslanicima, čime su odbranjena stečena prava 450.000 diplomaca i 180.000 studenata u Srbiji.

  Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, jun 2007.

POSLOVANJE DRŽAVNIH FAKULTETA

„Državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo“

Gotovo se svaki današnji student seća kako je u detinjstvu, razgoračenih očiju, gledao serijal pod nazivom „Posle dvehiljadite“ (Beyond 2000), koji je svet neposredne budućnosti prikazivao kao doba udobnosti, prosperiteta i racionalnog korišćenja resursa. Roditelji te dece su od tadašnjih opozicionih političara takođe dobijali svoje nedeljne doze veselih planova evropske budućnosti koja će, kako se verovalo, doći odmah za smenom Miloševića. Tako su i stari i mladi baš te granične 2000. godine odlučili da prekinu vladavinu nadaleko prepoznatljivog domaćeg režima. Prešli smo prag najavljivanog „novog doba“, deca su odrasla, a značajan deo njih danas su studenti. Međutim, danas se želja tih studenata za znanjem i istraživanjem ne posmatra se kao resurs našeg društva, već kao luksuz za pojedince, luksuz koji mora da se – kupi.

Razvoj

Posle 2000. počeo je nagli rast školarina i ukidanje kategorije tzv. sufinansirajućih studenata. Iznosi novčanih naknada za studiranje su se udvostručavali iz godine u godinu, a fakulteti su počeli da se ponašaju „tržišno“. Zakonom o univerzitetu iz 2002. godine i uredbom kojom se uređuje finansiranje visokoškolskih ustanova, predviđeno je da fakulteti više ne mogu da u potpunosti računaju na novčane prilive iz republičkog budžeta, već da moraju više da se potrude oko samostalnog obezbeđivanja sredstava za svoj rad. Smanjivanje ulaganja u univerzitete je dovelo do toga da je 2006. godine učešće visokog školstva u BDP-u, prema rečima tadašnjeg rektora prof. dr Dejana Popovića, iznosilo samo 0,95%. Pritom, uprave fakulteta ističu da država zapostavlja sopstvene (umanjene) obaveze u vezi sa finansiranjem visokog obrazovanja, koje je sama na sebe preuzela, isplaćujući univerzitetima manje sredstava nego što je propisano. Time su fakulteti indirektno prinuđeni da pronalaze načine za pokrivanje svojih rashoda i dodatno finansiranje, a samo jedan od zakonitih načina je naplaćivanje školarine i raznih naknada od studenata. Postoje i pojedini siromašni fakulteti, čija je najveća briga kako da obezbede novac za struju i grejanje, jedva uspevajući da sastave kraj s krajem. Međutim, studentski predstavnici godinama unazad upozoravaju da ogromna većina fakulteta zloupotrebljava postojeće stanje stvari i nameće nerealno visoke školarine i takse, čiji se iznosi utvrđuju paušalno ili na osnovu netransparentnih kriterijuma. Studentske organizacije i studenti-prodekani su se obraćali višim instancama, Rektoratu i Ministarstvu, tražeći da se ponište ili makar preispitaju ovakve odluke fakulteta, ali ti zahtevi nikada nisu bili uslišeni. U Ministarstvu su tvrdili da im autonomija univerziteta zabranjuje uplitanje u rad visokoškolskih ustanova, a u Rektoratu su dobijali odgovor da su fakulteti zasebna pravna lica i da se čak ne može ostvariti ni detaljan uvid u njihovo poslovanje. Zapravo, ispostavilo se da fakulteti nemaju „višu instancu“ koja bi mogla da utiče na određivanje iznosa školarina, a da se primedbe na njihovo poslovanje mogu uputiti jedino finansijskoj i budžetskoj inspekciji, koje pak reaguju samo na kršenje finansijskih propisa. U takvoj atmosferi, studentskim organizacijama je jedino preostajalo da svake godine iznova putem medijskih pritisaka, protestovanja i direktnih pregovora nastoje da obezbede smanjenje školarina i brojne kompenzacije za njihovo postojanje. Pozitivni rezultati ovih napora su bili sporadični, budući da studentski predstavnici nisu imali adekvatan institucionalni položaj niti moć koja bi iz takvog položaja proizilazila. Pritom se uglavnom imao utisak da je nivo usluga koje fakultet pruža, daleko ispod cene koju student mora za njih da plati. Nezadovoljstvo akademaca je bivalo prigušivano kozmetičkim merama fakultetskih uprava, ali je to nezadovoljstvo neprestano tinjalo sve dok prošle godine nije došlo do njegove eskalacije.

Kriterijum

Kriterijumi za formiranje cena školarina i drugih naplata koje fakulteti vrše od studenata su godinama unazad bili potpuna nepoznanica za javnost, iako su studentski predstavnici u više navrata tražili njihovo obelodanjivanje i preispitivanje. Zbog toga su proteklih godina mnogi studenti smatrali da se cene utvrđuju potpuno paušalno, bez ikakve ozbiljnije analize potreba i neposrednih troškova školovanja mladih stručnjaka. Drugi, naprotiv, smatraju da ustanove vrše vrlo ozbiljne kalkulacije zarade, ali da su one po svom karakteru takve da moraju biti daleko od očiju javnosti. U studentskim organizacijama se moglo čuti da fakulteti zapravo projektuju željeni profit za sledeću školsku godinu, od toga odbiju očekivani iznos koji se dobija iz budžeta posredstvom Ministarstva prosvete, a zatim ostatak novca prosto ugrade u školarine i takse. Pored toga, fakulteti imaju i druge značajne izvore prihoda, jer svi sprovode projekte koje finansira Ministarstvo nauke, zatim većina njih i lukretivne komercijalne projekte za privredne subjekte, ustanove i institucije, dok pojedini dobijaju ogroman novac od izdavanja poslovnog prostora (iako ima fakulteta koji čak nemaju ni sopstvenu zgradu). A šta se radi sa stečenim profitom? Studentski predstavnici kažu da se on po raznim osnovama prosto deli zaposlenima, tako da na nekim fakultetima ukupna profesorska zarada dostiže preko 150.000 dinara, dok na onim siromašnim nastavnici ne primaju više od četrdesetak hiljada. Naravno, deo novca se ulaže i u renoviranje zgrade fakulteta, pa kabineti i učionice onih sa velikim prihodima izgledaju vrlo savremeno, dok zgrade siromašnih fakulteta ponegde podsećaju na scenografije iz niskobudžetnih horor filmova. Ovakvo raslojavanje fakulteta na bogate i siromašne, govori o ozbiljnom nedostatku solidarnosti i kolegijalnosti između nastavnika jednog univerziteta, pa zato možda i ne čudi nedostatak njihove solidarnosti sa studentima od kojih zarađuju. Savet Univerziteta u Beogradu je u aprilu doneo Predlog merila za utvrđivanje školarina u kome se preporučuje da minimalan iznos obuhvati postojeće školarine, uvećane za stopu inflacije (7%) i za dodatnih 10%. Pritom, ostalo je nejasno na osnovu čega su uopšte utvrđene postojeće školarine i zašto ih sad paušalno povećavati za 10%, a ne za, recimo, odokativnih pet ili 20%. U međuvremenu je ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović obavio sastanak sa rektorima svih državnih univerziteta, na kome je preporučeno da se školarine uopšte ne povećavaju iznad stope inflacije. Rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Branko Kovačević je u svojim izjavama ovu preporuku posebno naglasio i ponovio je u više navrata, istakavši da cenu za slabosti pojedinih fakulteta u sprovođenju reforme, ne treba da plaćaju studenti i njihovi roditelji. Međutim, nekoliko fakulteta se prosto oglušilo o poziv čelnika Univerziteta i bez obrazloženja je povisilo dažbine za svoje studente. Opravdanje su verovatno našli u pomenutom Predlogu merila koje je doneo Savet Univerziteta u kome se pominje povećanje cena za 10%. Ono što posebno zabrinjava u tom dokumentu je i ocena da bi „prilikom određivanja školarina za sledeću godinu fakulteti trebalo da se rukovode i tržišnim principima“. Ovime se zapravo predlaže da se zanemare svi mogući kriterijumi i uvede potpuno slobodno formiranje cene i to bez ikakvog njenog obrazlaganja, ukoliko ima onih koji će biti spremni da tu cenu plate. Dakle, državni fakulteti hoće da utvrđivanje cena svojih „usluga“ vrše po principu ponude i potražnje, pokušavajući sebe da predstave kao nekog ko „trguje“ znanjem na slobodnom tržištu. U ovoj priželjkivanoj situaciji, državni fakulteti sve više podsećaju na firme koje za cilj imaju pre svega sticanje profita, koji se zatim deli zaposlenima poput nekakvih dividendi. Ipak, potpuno se zanemaruje činjenica da zaposleni nisu akcionari, a da su ta „preduzeća“ zapravo akademske ustanove koje su dotirane od države i to zato što školovanje građana Srbije predstavlja poseban interes za državu i društvo.

Udobnost

Postoji, međutim, visok stepen udobnosti na fakultetima kada je u pitanju njihovo poslovanje. Iako nastavnici nisu vlasnici fakulteta (vlasnik je Republika Srbija), oni čine 2/3 članova organa upravljanja ustanovom – saveta fakulteta. Država i studenti čine samo po 1/6 od ukupnog broja predstavnika u ovom organu koji donosi najvažnije odluke za rad ustanove, pa i za njeno poslovanje. Pritom, ove odluke priprema dekanski kolegijum, uglavnom ne konsultujući uopšte, ili makar ne u dovoljnoj meri, svog studenta-prodekana. Jedno od osnovih stremljenja danas u Evropi predstavlja uvođenje profesionalnog menadžmenta na univerzitete, a kod nas još uvek vlada princip samoupravljanja koje, paradoksalno, nimalo nije demokratsko. Ovo (samo)upravljanje nije u vezi sa demokratijom jer se glas većine, tj. studenata, zanemaruje i potčinjava volji manjine, koja vlada suvereno i bez značajnije regulacije od strane državnih organa. Ovakav odnos snaga se održava strahom od narušavanja autonomije univerziteta, što je bio čest slučaj tokom nesrećnih devedesetih. Tada je bilo neophodno odbraniti integritet profesorskog poziva i kredibilitet nastavno-naučnog rada od uticaja dnevne politike i indoktrinacije vladajućeg režima. Međutim, danas ove opasnosti više ne postoje, a preostali strah od njihove eventualne pojave se instrumentalizuje da bi se osiguralo neometano donošenje odluka u pogledu finansijskog poslovanja. Komunistička partija je, boreći se protiv ujedinjene „reakcionarne inteligencije“, još 1954. godine izdejstvovala da svaki fakultet dobije status zasebnog pravnog lica, razbivši time jedinstveni univerzitet. Posledice ovog davnašnjeg partijskog razračunavanja sa inteligencijom osećamo i dan danas, jer fakulteti za svoje odluke ne moraju nikome da odgovaraju, pa ni rektoru iako je on, prema Statutu, „prvi čovek Univerziteta, njegov rukovodilac i organ poslovođenja“. Ovo je ilustrovano i pomenutom činjenicom da se nekoliko fakulteta naprosto oglušilo o izričit poziv rektora Beogradskog univerziteta da se školarine ne povećavaju iznad stope inflacije. Prilike na domaćim državnim univerzitetima kritikovao je i rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Miloš Đuran u svom govoru na martovskoj sednici KONUS-a, koja je bila posvećena problemu korupcije u visokom školstvu. Rektor je, kako kaže prof. Đuran, „titular bez vlasti“, jer nema nikakav uticaj na rad fakulteta, ali se zato od njega traži odgovornost kada fakulteti zgreše. Prema rečima prof. Đurana, potencijalno koruptivno ponašanje je dozvoljeno unutrašnjom organizacijom univerziteta, u kojoj fakulteti kriju svoje prihode i način trošenja sredstava. Na sledeći način je rektor kragujevačkog univerziteta u svom obraćanju Rektorskom savetu KONUS-a opisao aktuelnu situaciju:
– Fakulteti su i dalje ostali bastioni, ekonomski potpuno nezavisni, a univerzitet predstavlja jednu labavu konfederaciju fakulteta – i to je činjenica. Zašto teško uvodimo centralizovani sistem finansiranja? Zašto nam fakulteti nerado dostavljaju prihode? Zašto nemamo razvijen centralizovan informacioni sistem? Zašto nemamo strategiju upisne politike? Da li iko kontroliše proces reorganizacije nastave? Koliko muke smo imali da donesemo statut i zašto smo na svaki pomen integracija imali neverovatne probleme? Država vam daje prostor da od studenata uzmete novac, ali gde se sve to završava? Da li mi na univerzitetu usvajamo završne račune fakulteta – ne! Da li ja imam ikakav uvid, kao rektor, u trošenje i način trošenja sredstava na fakultetima – nemam.
U prilog dramatičnim ocenama rektora Đurana ide i podatak da su prilikom izrade Statuta Univerziteta u Beogradu, bogatiji fakulteti bili energični protivnici predloga da Savet Univerziteta usvaja konsolidovani završni račun svih fakulteta. Sama pomisao na to da Univerzitet ima pouzdan i relativno detaljan uvid u način na koji fakulteti stiču i troše sredstva, bila je neprihvatljiva za ove profesore. Njihov pritisak je prevagao i ostalo je da najviši organ Univerziteta može samo da se „informiše o uslovima, rezultatima i problemima poslovanja“ fakulteta. Radi se o pukoj sumarnoj informaciji koju za Savet Univerziteta pripremaju uprave fakulteta, a da pritom mogu da naglase ili izostave bilo šta.

Otpor

Stanje stvari u kome se na nejasan način potražuje novac, koji zatim netransparentno cirkuliše, kod većine studenata izaziva rezignaciju i razočaranje akademskim institucijama. Jedan od temeljnih principa savremenog univerziteta ustanovljuje studente kao partnere u upravljanju visokim obrazovanjem, što je kod nas tek u povoju. U nedostatku pravog partnerskog odnosa na domaćim univerzitetima, studentske organizacije su proteklih godina svojim akcijama generisale pritisak javnosti koji je donekle ograničavao rast cena studija i primoravao na dijalog. Upravama fakulteta svakako nije bilo drago kada su studentske organizacije blokirale rad šaltera i dekanata, pravile sarkastične predstave za medije ili pozivale na bojkot nastave. Želeći da se univerzitetski sporovi institucionalizuju i rešavaju unutar kuće, fakultetske uprave su srdačno prihvatile inicijativu studenata o formiranju studentskog parlamenta kao organa ustanove. Sami studenti su smatrali da će na taj način oni konačno biti uvaženi kao ravnopravni sagovornici i da će, između ostalog, uticati na definisanje internih parametara za određivanje školarina i za investiranje prihoda u podizanje kvaliteta nastave. Nakon što su prošle godine osnovani parlamenti po fakultetima, ispostavilo se da odluke ovog organa ipak nisu obavezujuće za upravu, a da student-prodekan nije u istoj ravni sa prodekanima iz reda nastavnika. Dok traje ova borba studentskih predstavnika za konsolidovanje institucije, koja vodi ka sistemskom rešavanju problema, grupa duboko nezadovoljnih studenata je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Ta grupa studenata je iskoristila medijski talas koji su pokrenule studentske organizacije. Naime, prošle godine je kampanja Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije za zaštitu stečenih prava diplomaca i izjednačavanja zvanja „master“ sa VII-1 stepenom stručne spreme, mobilisala najširu javnost da se zainteresuje za probleme visokog školstva. Ciljevi ovih akcija su bili i smanjenje školarina i reformisanje nastave, a na udarnom protestnom okupljanju je učestvovalo više od 1000 ljudi, uključujući i mnoge uticajne ličnosti u javnom životu, o čemu su izveštavali svi nacionalni mediji. Ovakva pažnja i masovnost podrške koju su obezbedile studentske organizacije, išla je na ruku neformalnoj grupi studenata koja sebe naziva samoorganizovanom, a koja se od svojih kolega razlikuje samo po tome što praktikuju radikalne metode u postizanju legitimnih ciljeva. Ova grupa, pod sloganom „Studentski protest 2006/2007“, izvršila je zauzimanje Filozofskog i Arhitektonskog fakulteta i blokirala celu zgradu na nekoliko dana, sprečivši profesore i druge studente da održavaju nastavu. Tehničku podršku i deo rekvizita (megafon, lap-top, ozvučenje…) za ove studente je obezbeđivala Anarho-sindikalna inicijativa (ASI), a u javnosti se moglo čuti da su aktivisti ASI-ja bacili grudvu koja je mestimično poprimila razmere odrona. Bilo kako bilo, danas se na zborovima ovih studenata okuplja 50-200 ljudi, od kojih većina nema veze sa ideologijom anarhizma ali deli mišljenje ekstremne levice da jedino radikalne akcije mogu postići rezultate. Njihov broj je svakako dovoljan da takve akcije sprovedu u delo. Nema sumnje da je alternativna i vaninstitucionalna studentska borba prouzrokovana nedostatkom razumevanja fakulteta za položaj studenata kao konstitutivnog elementa institucije univerziteta. Ukoliko uprave nastave sa ignorisanjem ili nedovoljnim uvažavanjem studentskog parlamenta, time će pobornike radikalnih mera sponzorisati dovoljnom količinom resantimana i ozlojeđenosti u studentskoj populaciji, što vodi nepredvidivim posledicama. Zapravo, može se predpostaviti da će ti studenti protestovati i protiv studentskog parlamenta i organizacija, protiv fakultetskih i univerzitetskih uprava, protiv Ministarstva i Vlade, a u krajnjoj liniji i protiv čitavog sistema koji generiše vrstu nepravde koja ih pogađa. U ovom trenutku se ne mogu sasvim predvideti metodi i rezultati tog protestovanja, a ključ od Pandorine kutije je ipak u rukama rukovodstva fakulteta. Dakle, jedino pravo rešenje za uspostavljanje univerziteta kao konstruktivne sredine, koja se odgovorno suočava sa društvenim i socijalnim problemima, je uključivanje studenata u proces donošenja odluka.

Izlaz

Pored svega, nismo imali dovoljno rasprava o tome kako može sistemski da se reši problem finansiranja školovanja građana Srbije. U tim malobrojnim diskusijama se retko kad razmatraju alternativna rešenja problema – uglavnom se samo konstatuje postojeća situacija i oceni da je ona daleko od idealne. Spor se pritom svodi na ocenu studenata da dažbine treba drastično smanjiti, ali i racionalnije raspolagati sa prikupljnim novcem, dok profesori odgovaraju da prosta ekonomska računica govori da školarine ne mogu da budu manje jer fakulteti ne dobijaju dovoljno novca od države. Navešćemo nekoliko razmatranih izlaza iz trenutne situacije. Krajem novembra prošle godine, studenti koji su učestvovali u blokadi nastave na Filozofskom fakultetu, Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu usvojili su zajedničko saopštenje povodom materijalnog položaja studenata. U tom dokumentu, osim što se traži od države da isplati svoja dugovanja i poveća izdvajanja za visoko školstvo, preporučuje se mogućnost ponovnog uvođenja kategorije sufinansirajućih studenata. Ovom novom-starom kategorijom bi se, prema tom predlogu, ukinula praksa samofinansiranja, bez smanjenja ukupnog broja budžetskih studenata. Predlog je svakako zanimljiv, ali za poslednjih šest meseci ništa konkretno nije učinjeno u razmatranju mogućnosti njegove primene. Drugo moguće rešenje je izneo Savet Univerziteta u svom Predlogu merila za utvrđivanje školarina. Ovde se ukratko predlaže da svi studenti dobijaju kredit za finansiranje svog školovanja, koga zatim vraćaju sa niskim kamatama obezbeđenim od strane Garancijskog fonda na nivou države, dok studenti sa visokim prosekom ne bi vraćali kredit. Privatni univerziteti idu i dalje od toga, pa se mogao čuti predlog da svaki student od države dobije vaučer u određenom iznosu i da sam bira da li će da ga potroši na državnoj ili privatnoj školi. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida oštra razlika između državnih i privatnih univerziteta. Prevashodni cilj privatnih univerziteta je sticanje zarade, koji se postiže kvalitetnom uslugom i dobrim ugledom, a osnovna misija državnih univerziteta je obrazovanje njenih građana u cilju razvoja društva u celini i unapređenja standarda življenja. Principijelno gledano, obrazovanje u državnim školama treba da bude besplatno. Ukoliko u ovom trenutku to nije sasvim ostvarivo, onda nadležni na univerzitetima i u Vladi moraju da za manje srećne studente obezbede načine za pokrivanje troškova školovanja. Recimo, za one studente koji se ne finansiraju iz republičkog budžeta, omogućiti kredite komercijalnih banaka koje bi osiguravala država (po ugledu na praksu sa stambenim kreditima) i time obezbedila grejs-period otplate do prvog zaposlenja i niske kamatne stope. Sličnu stvar sa kreditima već sprovodi Ministarstvo prosvete, ali u malim iznosima za mali broj studenata i to budžetskih. Pored toga, fakulteti bi trebalo da iniciraju dijalog sa tržištem rada i velikim poslodavcima i da putem ugovora privuku privredne subjekte i ustanove da stipendiraju što veći broj samofinansirajućih studenata. Ovi studenti bi nakon diplomiranja imali obavezu da se zaposle u firmi koja je u njih ulagala i u njoj rade par godina, što bi bilo definisano ugovorom o stipendiranju. Takođe, studenti na Zapadu imaju širok spektar pristojnih poslova sa pola radnog vremena, a često ih za studente obezbeđuju posebne univerzitetske službe. Tamošnji studenti u ponudi imaju poslove kao što je rad za deskom u ustanovama kulture i rekreativnim centrima, lakši kancelarijski poslovi i call-centri, kurirski poslovi i dostava robe i sl. Međutim naši fakulteti se ne trude da onim svojim studentima kojima je to potrebno pronađu pristojno part-time zaposlenje – tačnije, mnogi fakulteti to čak sprečavaju. Naime, raspored obaveznih predavanja i vežbi je na većini fakulteta prilično loše usklađen, tako da student najveći deo dana provede u nastavi i dugim pauzama između časova. Jedino doba dana kada većina studenata može da radi je u večernjim i noćnim časovima, zbog čega uglavnom rade kao konobari, prodavci u trećoj smeni ili kao noćni čuvari. Ovakav način rada se zatim nepovoljno odražava na uspeh na studijama. Sve u svemu, težak socijalni položaj studenata mora biti predmet srednjoročne i dugoročne državne strategije kojom bi se se definisale konkretne mere za njegovo unapređenje, uz neophodno i konkretno angažovanje samog univerziteta. Jer, nećemo napredovati kao društvo ako ne napredujemo kao pojedinci. 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, april 2007.

SRBIJI TREBA ENERGIJA MLADIH!

«Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju»… «Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo».

Dragan Đilas je rođen 1967. u Beogradu. Završio je mašinstvo, a tokom studija je bio student-prodekan Mašinskog fakulteta, student-prorektor Univerziteta u Beogradu i istakao se kao lider Studentskog protesta 1992. godine, tada je Miloševiću u lice rekao da treba da podnese ostavku. Ranih devedesetih pisao je za «Student», radio je na radio Indeksu i B92, nakon čega je počeo da se bavi marketingom i napravio kompaniju koja danas zapošljava 200 ljudi, uspešno posluje u mnogim zemljama Evrope i za koju kaže da je najveća kompanija te vrste u regionu. Godine 1999. osnovao je humanitarnu organizaciju «Naša Srbija» koja pomaže deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima tokom devedesetih. Vodio je kampanju Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, na čiji je predlog zatim počeo profesionalno da se bavi politikom. Od 2004. godine do danas je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, a 2006. je izabran i za predsednika Gradskog odbora beogradskih demokrata. Uoči parlamentarnih izbora 2007. godine izjavio je da će podneti ostavku na stranačku funkciju ukoliko DS u Beogradu dobije manje glasova od radikala, što je i učinio.

S: Devedesetih su mladi odigrali ključnu ulogu u smeni vlasti i izmeni društvenih vrednosti. Da li današnja omladina ima istu političku snagu?

Đilas: Pa drugačije su okolnosti, jednostavno u to vreme su se mladi ljudi borili da stvore sebi život i da prežive – tada je politika bila pitanje života ili smrti. Mučila nas je jedna politika koja je bila politika smrti, razaranja, uništavanja svega, i logično je da će jedan najmlađi i najperspektivniji deo stanovništva da se prvi pobuni protiv toga i da pokuša da nešto tu menja. Zato je teško porediti današnje vreme i vreme prvog i drugog studentskog protesta. Ljudi koji su koji danas studenti tada su imali između pet i 15 godina i sa neke istorijske distance gledaju na sve to. Ali mislim da je svakoj studentskoj generaciji potreban jedan takav veliki pokret, dešavanje, ta dobra energija koja se tu napravi i onaj osećaj, na kraju, da si uspeo nešto u životu da promeniš. I da je to jedno iskustvo koje bi bilo jako dobro da svaka generacija prođe, ako bi moglo nekako makar virtuelno da se simulira ukoliko nema demonstracija. Danas živimo u vreme koje je ipak sređenije u kome naravno imamo milion izazova, ali imamo veću mogućnost izbora, nemamo više tu vrstu represije, nemamo više ratove, nemamo više platu od pet maraka, nemamo više toliko iseljavanje mladih ljudi. Meni je na 20 godina proslave mature više mojih kolega bilo u Torontu na proslavi nego u Beogradu. To je najbolji dokaz gde smo mi danas. U to vreme pre 15 godina deca su obijala automobile i krala kasetofone pošto su mogli da ih prodaju za 50 DM, a njihovi roditelji su radili za pet. To su bila ta vremena. Danas su drugačija vremena i danas se mladi ljudi okupljaju oko nekih drugih stvari, kao što će jednog dana u ovoj zemlji, nadam se što pre, politička borba da se vodi oko toga ko zaista može da obezbedi veće plate i više radnih mesta, a ne oko nacionalnih priča i busanja u grudi. Isto kao što razumem da danas ima dosta ljudi, koji su mlađe generacije studenata, kojima verovatno ono što pričaju ove ekstremne partije deluje prihvatljivije od ovoga što pričamo mi. Ali i to su normalne stvari… Onaj ko nije video rat i ko ga nije osetio i ko je zaboravio kako je izgledalo bombardovanje, jer je tada imao 12-13 godina i super se zezao sa svojim drugarima, ko nije video tenkove na ulicama, ko nije video ljude koji su mogli da izginu 5. oktobra, ili nekog 5. oktobra prethodnih godina, on ne može da gleda dugačije na te stavove.

S: Da li danas glas mladih, studenata, igra određenu ulogu u javnom životu?

Đilas: Naravno da igra. Svaka vlast mora da ima određeni korektiv. Ni za jednog čoveka ne valja da je dugo na vlasti. Drugo, mi smo jedna, kako da kažem, vrlo mlada demokratija. Nemojte misliti da su britanski političari i neki drugi u Evropi drugačiji od naših, ali kod njih postoji sistem koji se razvijao stotinama godina i to je sistem kontrole da ne mogu da rade stvari koje se rade ovde. Pa svi oni su dolazili ovde, gledali su u Miloševića kao u boga, jer negde u svakom političaru postoji ta mala želja da ima potpunu, apsolutnu moć i vlast i da odlučuje o svemu. Ali to nije dobar princip, jer on dovodi na kraju do uništavanja svega. Evo, ljudi koji su teorijom verovatnoće matematički dokazali da je bolji prosvećeni diktator nego potpuna demokratija, dobili su Nobelovu nagradu, ali taj sistem ne može da se sprovede u praksi. Na kraju uvek dođe neki diktator koji nije prosvećen i uništi sve.

S: Mladi i dalje odlaze u inostranstvo.

Đilas: Ja ne mislim da je to toliko strašno što naši mladi odlaze u inostranstvo: mnogo je bolje da ne odlaze, bolje je da se vraćaju, ali ako već odu tamo oni su predstavnici ove zemlje. Oni mogu da pomognu mnogo svojoj zemlji kada su tamo, samo neko mora da održava kontakt sa njima. Ona generacija koja je otišla devedesetih se osećala proteranom odavde, a ova generacija koja sada odlazi, realno odlazi iz ekonomskih razloga, jer može bolje da živi. Ali to je već normalna situacija u celom svetu: svi putuju, sve se kreće, vi možete da živite u Londonu a da radite u Južnoafričkoj Republici, to više nema veze. Za deset godina ko zna dokle će se razviti tehnologija i kakve će mogućnosti postojati. Naravno da je bolje da mladi ostanu ovde, jer bez tih najboljih koji imaju vrednost nećemo moći da idemo napred. Ali ne možemo da ih sprečimo da odu ako im je ovde plata 1000 evra a tamo 5000 evra, naravno da će otići. E sada je pitanje kada ćemo mi moći onome koji je najbolji da ponudimo ovde takva sredstva.

S: Pored toga što ste studirali bili ste i predstavnik studenata. Kako je to izgledalo?

Đilas: Ja sam radio u Indeksu, pa sam pravio B92, pa pravio demonstracije na Mašinskom fakultetu oko uslova studiranja, nešto slično onome što ste i vi radili pre nekoliko meseci, samo neke ’89/’90. godine. Tada sam pisao pismo ministru prosvete sa «gospodine ministre», tražili smo prijem za sutra ujutro, on nas je stvarno primio i prigovorio: «Zašto me zovete ‘gospodine’, valjda smo mi svi drugovi». A ja sam mu rekao: «Vi ste mnogo stariji od nas da bismo bili drugovi». Hteli su da nam otežaju neke uslove studiranja, a mi smo im rekli: «Sutra odlazimo na mašinijadu, imate sedam dana rok da to promenite, jer posle toga pravimo demonstracije u Beogradu». Ja sam zakazao sâm taj zbor studenata sa još nekim ljudima, pošto tadašnji prodekan nije hteo time da se bavi, i došlo je hiljadu ljudi. Posle toga smo imali prve izbore za prodekana sa više kandidata za koje su studenti glasali, ja sam se kandidovao i pobedio. Tako sam se isto kasnije kandidovao za prorektora i pobedio. Nikad nisam bio član Partije i imao sam problema zbog toga. Na kraju sam vodio demonstracije na osnovu svoje funkcije i pokazalo se da je bilo dobro što sam ušao u sve to jer sam ipak nešto promenio. Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim, onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: «Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem». Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.

S: Jeste li se suočili posle toga sa nekim preprekama na studijama i na poslu?

Đilas: Na studijama ne, mada uvek ima ludaka koji te maltretiraju. Moja supruga je imala ozbiljne probleme. Bila je student generacije na Ekonomskom fakultetu i oborili su je na diplomskom da ne bi bila asistent ’92. To su ta vremena bila, zbog toga su ljudi odlazili odavde. Kasnije sam imao problema u poslu. Kada govorite ono što mislite, morate da platite neku cenu. Meni je u firmu finansijska policija dolazila svaki treći dan sa pitanjima «zašto dajete pare za Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu?» i ja im kažem da imam pravo da dajem 3%, a ovaj univerzitet je grozan, slobistički i komunistički i ja hoću da napravim nešto novo i za to ću da izdvojim novac. Moj partner je za to vreme osedeo. Isto tako je bilo i za B92. I pored toga je moja firma uspela da postane najveća i najbolja u svojoj oblasti. Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo.

S: Korupcija, lustracija…

Đilas: Moramo da budemo svesni, naši fakulteti su leglo nepotizma i dan-danas. Ljudi koji su postali asistenti pre dvadeset godina na osnovu toga što su bili bliski socijalistima, sada su već ugledni profesori. Znate, kada čovek osedi, onda uvek deluje finiji nego onda kada je imao 30 godina. Mnogi su postali profesori na osnovu političke podobnosti, pa su onda birali takve asistente koji će ih slušati i to je vremenom postalo zatvoreni krug. Nije napravljena lustracija na fakultetima i sada je potreban dugoročniji proces da se to promeni. Ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju tu da budu, ima mnogo profesora koji ne govore nijedan strani jezik a hteli bi kao nekom nešto da predaju, ima mnogo njih sa potpuno pogrešnim moralnim vrednostima a treba da edukuju druge ljude. Ima ljudi koji sede dan-danas na fakultetima poput gospodina Olivera Antića koji je sramota za srpski univerzitet. Možda on ima neko stručno znanje, ali njegove moralne karakteristike su katrastofalne. Piše mu u onom dosijeu da je postao asistent zato što je mnogo učinio da štafeta mladosti napokon dođe na Pravni fakultet, taj današnji veliki, ugledni stručnjak. I danas nam on priča o moralu i nekim vrednostima. O kojim vrednostima – o patriotizmu? Pa kakvom patriotizmu kada je on poslao svoju decu da žive u inostranstvu. A takvih ima koliko hoćete, samo što se ovaj slika a oni drugi se ne slikaju. Mladi ljudi po fakultetima moraju da se bore da se takvi promene, da više ne budu predavači, jer ne mogu da ih nauče pravim vrednostima.

S: Ta moralna kriza svoj epilog dobija raskrinkavanjem tzv. «profesorske mafije», da li Vas to iznenađuje?

Đilas: Ne iznenađuje zato što nismo imali snage posle 5. oktobra da stvari raščistimo do kraja. To vam je kao kada imate zgradu na kojoj svako ko u nju dođe malo dogradi nešto, pa posle desetak godina imate potpunu kreaturu. To ne može da se popravi, to mora da srušite i da napravite iz početka. E sad, 5. oktobra nije bilo spremnosti da se ruši i da se kreće od svežih početaka. Tada sam ja predlagao, kao čovek koji nije bio član nijedne stranke, da se sve institucije raspuste i da se naprave ponovni izbori, od Akademije nauka, univerziteta pa na dalje. Napravićemo odgovarajuće kriterijume, da vidimo koliko njih govori strani jezik, koliko njih ima objavljene radove u inostranstvu, koliko su izmišljane doktorske disertacije i titule. Ali gotovo svi su me tada pitali: «Jesli li ti normalan?» I zato nam se tadašnja nespremnost sada ovako vraća. Zbog toga imamo danas to što se dešava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog toga imamo to što se dešava i na ostalim fakultetima po Srbiji, jer to nje usamljen slučaj. Tamo je uhapšeno petnaestak profesora, a ja moram da pitam šta su radile njihove kolege tamo, jel’ niko nije primetio da to traje godinama, ili su svi znali, ćutali i pričali sebi u bradu da to nije u redu. – Ma svi su znali čemu služi Pravni fakultet u Kragujevcu. Pa nemojte da se lažemo, toliki broj funkcionera, direktora, političara i policajaca je tamo završilo i znalo se kako to ide. Takva jedna stvar sruši sve. Ako je šef kabineta sadašnjeg ministra diplomirao tamo u Kragujevcu u isto vreme dok je to trajalo, a živi u Beogradu 3-4 godine, ostaje pitanje: pa što nije diplomirao u Beogradu? Pa mora da ode i taj ministar i cela ta ekipa. To je ona odgovornost koja postoji na Zapadu, jer kada bi se to tamo desilo, on bi morao da ode. Ali te odgovornosti kod nas još uvek nema… Onaj bivši ministar zgazi devojku kolima, svi su tražili njegovu smenu, ali je prošlo godinu dana dok nije podneo ostavku; onaj drugi krade, ali nema veze što krade; ovaj psuje i bije novinare, ali nema veze što to radi, kao u redu je, puno radi pa je nervozan. To je ta ista priča, dođe kući, prebije ženu, a ljudi kažu mnogo je radio tog dana, nervozan je, morate da ga razumete. Takve stvari kod nas još uvek prolaze nekažnjeno: mora da ide u zatvor taj koji zlostavlja ženu, koji krade, bije novinare! Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju.

S: Kad smo već kod toga, Vi ste okarakterisani kao prvi političar koji je bez oklevanja podneo ostavku na mesto u stranci zbog datog obećanja, mada su neke Vaše kolege smatrale da je ostavka nepotrebna, govoreći da ste ipak osvojili 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima.

Đilas: Svako ko kaže da ne treba to da uradim to je zato što mu to pravi problem u njegovom političkom životu. Ta ostavka je i previše naduvana, jer to nije ostavka na državnu funkciju, nego na stranačku, jer o tome da li ću ja nešto da radim u stranci odlučuju samo oni koji prihvataju da budu članovi stranke. Ali to je dokaz u kakvoj zemlji živimo. To što je čovek podneo ostavku jer je obećao nešto što na kraju nije uspeo sasvim da ispuni, što je možda bilo i nerealno, ljudi prihvataju kao nešto neverovatno. Za razliku od biznisa i studiranja, koje mnogi ljudi započnu ali malo njih završi, u politici kod nas nema selekcije. U politici se vrte isti ljudi 15 godina, novi ne mogu da uđu, ne puštaju ih, oni drže sva mesta, nema više mesta za mlade. Ko je novi u politici poslednjih godina osim Dragana Đilasa, gde su ti ljudi? – Pa ne mogu da prođu… Ja sam prošao jer me je pozvao Boris Tadić koji zna šta sam ja do sada radio, pa mi je ponudio mesto sa kojeg sam se dalje borio sam.

S: Nakon što ste diplomirali, kada ste završili sa svojim studentskim angažmanom, Vi ste ipak prešli u privatan sektor, niste započeli profesionalnu karijeru u politici. Zašto?

Đilas: Zato što smatram da politikom treba da se bave ostvareni ljudi. Mene je Zoran Đinđić zvao pet puta da budem njegov zamenik u Demokratskoj stranci, to nije tajna. Ja nisam hteo i on se čak naljutio na mene zbog toga. Rekao sam da hoću prvo da završim fakultet, hoću da napravim neke pare, da imam ekonomsku stabilnost i sigurnost i onda ću da uđem u politiku. Nije dobro da se od 100% ljudi koji se bave politikom, 90% njih bavi samo i jedino politikom u svom životu. Bilo bi dobro kada bi se to malo izmešelo, pa da to bude jedno pola-pola, da ulaze ljudi koji su se već ostvarili u nečemu drugom, koji su ne jezikom već sa svojih deset prstiju nešto napravili. Da takvi uđu, a da sa druge strane imate i one koji su sa svojih dvadeset godina odlučili da hoće da se bave politikom i da to bude njihov posao i to je OK. Ali ako su samo oni tu, a ovih drugih nema koji su uspešni inženjeri, profesori, radnici u metalskoj industriji, koji su vredni i dobri majstori, znaju za deset minuta nešto da naprave, ako nemate njih a imate samo ove što pričaju, ne možete da napravite uspešnu priču nikada. Na primer, u fudbalskom timu od 11 igrača uvek morate da imate dvoje koji najbolje dodaju lopte, koji najviše misle, da imate neke koje trče, neke koji brane, neke koji zabijaju golove. Ako imate 11 ljudi koji znaju samo da brane, a ne znaju da daju gol ili da trče, ne možete da napravite uspeh. Tako je i ovamo. Moraju u srpsku politiku i u vladu da uđu ljudi koji nisu članovi stranaka, to mora da se desi. To je Zoran Điniđić počeo pa su ga sprečili. Sad su napravili vladu sa 25 ministara i svih 25 su profesionalni političari. Svih 25, osim nekoliko njih koji su uspeli da se ostvare kao lekari ili stručnjaci u nekoj oblasti, svi su ustvari tu na osnovu stranačke priče.

S: Da li u tom smislu osećate izvesnu prednost u odnosu na te profesionalne političare, imajući u vidu Vaše iskustvo u privatnom sektoru?

Đilas: To je i prednost i mana. Ja mogu sutra da izađem iz politike bez problema i to je s jedne strane dobro, s druge strane oni kojima je to sve u životu oni verovatno više grizu jer bez toga ne mogu da budu ništa. To je realnost. Ja znam da mene ne vole mnogi i oni koji su na toj opciji jer im smeta što neko neće da ima službeni automobil – a zašto bih kad ja imam svoj automobil? Zašto bih ja iz Saab-a, koga sam pošteno kupio svojim novcem napravljenim u pola Evrope, prešao u državnu Škodu? Nemam razloga, neću, hoću da se vozim u Saab-u. Neću da imam svog vozača koga plaća država, ne treba mi to, neću dnevnice, neću mesta u upravnim odborima. A onda smetaš, onda si poremetio postojeći sistem.

S: Neki Vas optužuju da upravo zarađujete toliko jer koristite svoje političke veze i da je to kompenzacija?

Đilas: To su budalaštine. Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom. I bila je profitabilnija i imala manje problema do pre dve i po godine. Danas u Beogradu nema nijednog državnog klijenta već godinu dana, sve su strane i privatne kompanije. To je činjenica. Bila je četvrta po uspešnosti kompanija u Srbiji i pre nego što sam se ja bavio politikom. Ponosan sam što ljudi, koje sam ja selektirao, danas tu firmu dobro vode, što ona može da raste i bez mene. To vam je isto problem u Srbiji što mnogi nisu spremni da izaberu nekoga iza njih koji bi sutra mogli da budu sposobniji od njih, nego se tu nameste pa biraju slabije. Zato mladi ljudi kada završe fakultet ne mogu da prođu dalje. Tako je i po fakultetima, postave za asistenta nekoga ko ne može sutra da ga ugrozi, tako je i u politici, tako je i u biznisu, tako je i svuda. Zato je bitno da se postave pravila, kao što je to kod zapošljavanja u stranim kompanijama, to rade head-hunting agencije, pa se prave testovi, postavljaju kriterijumi. Mada se i tu dešava da neka genijalna ideja nekog mladog čoveka propadne, pošto ovaj što sedi iznad njega razmišlja «pa nije baš by the book, možda se neće svideti šefu» i to je tako u celom svetu. Evo sad je Google kupio You Tube sajt za milijardu dolara koji su klinci napravili u garaži pre godinu i po dana. Da li stvarno mislite da se u Google-u niko nije setio da napravi tako nešto? Ma setio se sigurno, ali mu je neki šef rekao da je to glupo i to je propalo. Dakle dešava se i u svetu da najbolje ideje propadaju, ali u svetu onaj koga odbiju može sam da pokrene posao u svojoj garaži, a u Srbiji ne može. E to u Srbiji mi moramo da napravimo, da omogućimo najboljim idejama da izađu na svetlo dana. Ja da sam u Google-u danas ja bih ispitao ko je otkrio tu ideju, zašto smo morali da platimo milijardu.

S: Zašto ste sa Borisom Tadićem odlučili da napravite baš Narodnu kancelariju?

Đilas: Zato što sam hteo da se bavim nečim konkretnim. Čovek mi nudio da budem njegov savetnik, a ja sam rekao: «nemoj da se ljutiš, ja mnogo pričam». Savetnici obično iznose u javnost ono što misle šefovi, a ne obrnuto. I onda sam rekao hajde da uradimo nešto konkretno, hajde da menjamo nešto u Srbiji, hajde da vidimo šta ne valja pa da menjamo jednu po jednu stvar, da ne čekamo da se sve reši jednog dana. Postigli smo mnogo toga, od izmene zakona kojom smo omogućili da se deca leče u inostranstvu, pa do toga da 200 škola u Srbiji dobiju kompjutere, televizore, knjige, opremu. Napravili smo program volontiranja u Narodnoj kancelariji da studenti završnih godina fakulteta steknu praksu, pa smo od njih izabrali neke koji su napravili akciju «Probudimo Srbiju» i imaju snage da menjaju po Srbiji. I sve smo to uspeli da uradimo bez državnog novca i to je ono što ljudi ne znaju, jer oni misle da Narodna kancelarija ima budžet iz kojeg plaća sve. Ali toga nema i mi nalazimo donatore, nalazimo ljude koji hoće da pomognu. Za ove dve i po godine koliko se bavim politikom, ja sam nešto uradio. Pokušavamo da kroz Narodnu kancelariju promovišemo vrednosti koje će u ovu zemlju dovesti 20, 30, 50, 100 ozbiljnih svetskih kompanija koje će da ulože u Srbiju. Rumunija dnevno ima 50 redovnih letova za Italiju i 50 iz Italije, redovnih, komercijalnih letova. Desetine hiljada rumunskih firmi su osnovane italijanskim kapitalom – da je svaka od njih zaposlila 20 ljudi to je 500.000 zaposlenih u Rumuniji. To mi treba da uradimo u Srbiji. Treba da prestanemo da se bavimo time ko predsedava Parlamentom i gde je zarez u kom zakonu, u kom paragrafu, šta je rekao Aligrudić i šta je rekao Đilas. Nego mi ovo da napravimo: da uđe ovde još jedno 50 ozbiljnih stranih firmi, da počnu da se grade fabrike, da se ovde razvija mreža usluga, da ova zemlja izgradi puteve, da ljudi počnu da putuju ovuda, da troše novac, da iskoristimo to što smo na granici Evrope a nismo Evropa, da to što nam je minus bude plus, da imamo najmanji porez na dobit u Evropi pa da ljudi počnu ovde da otvaraju kompanije, da pređu iz Rumunije i Bugarske ovde još tih nekoliko godina koliko nećemo biti deo Evropske unije. Treba da, kao u aikidou, koristimo protivnikovu snagu da sa njom uzvratimo, a ne da trošimo svoju. Znači to što nam se desilo da je bio Sloba pa nismo mogli ništa od velikih sistema da privatizujemo, sad možemo da ih privatizujemo za velike pare. Ali te pare treba da uđu kao investicija, a ne da gradimo stanove za državne službenike ili da nestanu kroz mito i korupciju.

S: Da li će vlada u narednom mandatu imati mogućnosti i vremena da sprovede te ideje?

Đilas: Mogu stvari da se promene, npr. da se pljačkaške privatizacije ponište i da se spreče. Znači mogu stvari u Srbiji da se promene samo treba puno energije, puno želje i puno napora, mnogo više nego u normalnim zemljama. Zaista mogu, ova zemlja ima perspektivu – onaj koji kaže da nema nije u pravu. Mi smo poput buba-švaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sad da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili. Hajde da dodamo malo edukacije i pravila koja važe u svetu, malo mediteranskog duha i želje za dobrim životom, koju mi imamo mnogo više nego neke zemlje u zapadnoj Evropi. Hajde da spojimo te tri stvari, da radimo koliko možemo i da napravimo nešto svi zajedno od ove zemlje. Samo moramo da budemo spremni na neke stvari. Ja bih voleo da studentske organizacije ispitaju ko su sve profesori na Beogradskom univerzitetu i kako su postali profesori. Hajde mi da krenemo tu da menjamo, to će odjednom da bude skandal. Vi ćete malo da pokrenete pa će neko malo da doda i onda će na kraju otpasti taj deo koji ne valja. Zatim će na njihovo mesto doći neki mladi ljudi koji su sad završili fakultete i otišli u inostranstvo, mladi koji hoće da se vrate u bolju Srbiju, koji znaju, koji su videli svojim očima i pipnuli svojim rukama kako treba da se radi. Oni hoće da se vrate, nije baš da neće – hajde to da spojimo i da napravimo nešto od ove Srbije!

1992: OČI U OČI SA MILOŠEVIĆEM
 

Đilas: Eto u kakvim smo mi vremenima živeli, vi se vidite sa predsednikom i svi misle da je to svetsko čudo. A vidite sad, vi možete Borisa Tadića da vidite gde hoćete, da ga sretnete na ulici, da ga vidite u kafani. Ja sam tada otišao kod Slobodana Miloševića i rekao sam mu da mora da podnese ostavku jer je loš za to mesto. Čovek nije mogao da veruje da je došao neki klinac od 23-24 godine da mu kaže da treba da se skloni, a za mene je to najnormalnija stvar.

REČI I DELA

Govoreći o političarima koji na osnovu radikalnih ideoloških poruka žele da pridobiju podršku narodnih masa, Đilas ističe da treba da se opredeljujemo na osnovu onog što ljudi rade, a ne onog što govore. Jer mladi hoće da postignu nešto konkretno u životu i potreban im je primer. Svaki današnji student bi želeo dobro da zarađuje u uspešnoj domaćoj ili stranoj kompaniji, i neka samo pomisli, kaže Đilas, da li bi takva kompanija zaposlila nekog od ovdašnjih radikalskih političara da joj vodi posao. Mladi treba da se ugledaju na uspešne da bi i sami postali uspešni, naglasio je on.

STVAR HRABROSTI

Đilas: Delim ljude na dve kategorije: na one koji imaju onu osobinu, stvar koja se pripisuje hrabrima a nije fizička, polna karakteristika i na one koji tu stvar nemaju. Izaberite ove koji to imaju na prava mesta – oni će uspeti nešto da naprave. Morate da imate, upotrebiću lepu reč, hrabrost da nešto promenite. Ja imam sad 40 godina i sam vidim koliko sam više energije imao kada sam imao 25, zato nama treba energija tih ljudi. Oni imaju hrabrost, imaju spremnost to da urade, imaju spremnost da promene svet, hoće da ga kreiraju prema sebi. Nemaju dovoljno iskustva, naravno, ali neka iskustva koliko god da su dobra, sa druge strane opterećuju. Zato nama treba da se energija studenata i energija mladih ljudi usmeri u tom pravcu, u pravcu kreiranja nečega zdravijeg.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

ESU, March 2007

When can one say that a country is in crisis? The answer is clear: when students start street protests. This winter was the tenth anniversary of famous Serbian student protests 1996/97. It was famous by its energy and uncompromising decisiveness of hundreds of thousands of young people who swore to win the fight for justice and political responsibility, in time of overall regression of Serbian society.

That was a struggle against Milosevic’s regime, but also against the system which made the decadent political regime possible. Students protested every single day for three months until they achieved their goal – the official recognition of the opposition’s victory on local elections, and the resignations of the pro-regime Rector and Student Vice-Rector of the University of Belgrade. That was a dangerous action of rooting out the state’s corruption, media manipulation, election fraud and suppression of freedom. The following years weren’t to be any easier: in 1998 youth were protesting against oppressive laws which annulled the autonomy of the university; during the NATO bombing of Serbia in 1999 they were sending a message to the world saying that a whole people mustn’t be punished for the deeds of a couple of autocrats; and in the year 2000 students triggered mass protests which led to a final breakdown of the infamous government.  

During 2006, the dissatisfaction of students escalated again! The old-fashioned teaching methods, inapplicable content, poor library funds, non-transparent and slow administration, rocketing tuition fees, numerous taxes, etc, were just some of the existing problems.   

How far Serbia really got considering the implementation of the Bologna process was apparent after the Bergen summit of Ministers of education of the  European countries, in May 2005. Ministers assessed the Serbian progress in reforms very poor, setting Serbia on the very bottom on the scale of countries, participating in the Bologna process.

The escalation of dissatisfaction occurred on October 2006. At the same time, KONUS (The Conference of Universities in Serbia) was discussing degree equivalences from the old educational system (graduate, masters and doctoral studies), with degrees introduced by Law on higher education from 2005 (BA, MA, PhD). So, initially, rectors of all the Universities in Serbia adopted a proposal made by student organizations. This proposal was equal to the solutions which were adopted years ago in the  Netherlands, Estonia, Slovenia, Croatia, and many other countries.  But just a few days after, during the second session of KONUS, deans of faculties in Serbia stood up against these proposals and opposed the previous decision made by rectors. Thus, the decision on equivalence was postponed.

It was quite clear that this ongoing situation was an attempt of the faculties (read: deans) to manipulate students, to avoid the only rational decision (which is the recognition of equivalence of old and new titles), and to try to use this transitional situation in a field of education in Serbia in order to maximize their profit.

Revolted by this situation, students stormed to the streets again! During the next two months, SUS, in partnership with two other student and youth organizations (SSB and BIRO), organised three large protests on the plateau in front of the Rectorate of Belgrade University. Due to this pressure, coming from a mass, and due to active lobbying, the legislation committee in the Serbian Parliament eventually supported the student proposal. Now, in order to make the rectors decision fully legitimate, it was up to the Serbian Parliament to adopt the recommendation made by legislation committee.

Unfortunately, prior to January 2007, the Serbian president called a Parlamentary election to take place on 21st January 2007. This clearly means that students will have to wait for the constitution of new Parlament to eventually, potentially ratify the decision of the legislative committee.
 
Although only small progress was made, it was quite ’touching’ to bring back the old memories from 1996/97. 
 
Srećko Šekeljić
Marko Stojanović

Read Full Post »

STUDENT, januar 2007.

Kada možemo sa sigurnošću reći da je društvo u krizi? Odgovor je jasan: kada studenti izađu na ulice. Ove zime navršava se čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta 1996/’97. godine. Čuveni su po energiji i do tada nezabeleženoj odlučnosti stotina i hiljada mladih ljudi koji su se zakleli da će se izboriti za pravdu i političku odgovornost, u doba opšteg sunovrata našeg društva. Njihova borba bila je uperena protiv posrnulog političkog režima i sistema koji je omogućio takav režim. To je bio opasan poduhvat iskorenjivanja državne korupcije, medijske manipulacije, izborne krađe i gušenja slobodne misli. Takva je bila i svaka naredna godina prethodnog veka: 1998. godine mladi su branili autonomiju univerziteta od državne diktature, 1999. su slali poruku svetu da ne sme čitav narod biti mučen zbog par oligarha, a 2000. su bili motor masovnih protesta koji su doveli do konačne smene represivne vlasti. A u senci ovih najviših zadataka ostali su konkretni problemi koji su ih neposredno pritiskali, svakodnevni problemi kojima nisu mogli da posvete dovoljno vremena – i to je bila njihova žrtva.

Ti neposredni problemi su se održali i rasli do danas kada je, deset godina kasnije, i njihovo rešavanje napokon došlo na dnevni red mladih generacija. Neefikasan univerzitet, trome institucije, nesistematske i spore reforme glavni su izvor nezadovoljstva današnje omladine. Dok su se tokom devedesetih studenti borili protiv režima, danas se uglavnom ne obaziru na to ko je opozicija, a ko pozicija. Ranije su se borili protiv sistema, a danas se bore za sistem, za vladavinu prava. Posle demokratskih promena 2000. godine, mladi su konačno počeli da sa ulice ulaze u institucije. U visokoškolskim ustanovama su birani studenti-prodekani i studenti-prorektori, a ponegde je postojao i studentski parlament. Ministarstvo prosvete je počelo redovno da prima predstavnike studentskih organizacija i u sve većoj meri da se konsultuje sa njima prilikom izrade zakonske regulative i donošenja važnih odluka. Međutim, kako je vreme odmicalo, euforija partnerstva studenata i profesora je počinjala blago da jenjava, jer više nisu imali zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio. S druge strane, saradnja mladih sa državom je ostala manje-više korektna, što je i razumljivo – nijedna srpska vlada se više neće suprotstavljati studentima.

Sa profesorima stvar stoji drugačije, jer njihovo nameštenje ne zavisi od studenata, a mnogi i ne razumeju potrebu da se u akademskim pitanjima postigne dogovor ove dve strane. Tako su nastale prve podele, koje su tokom poslednjih tranzicionih godina značajno rasle. Vrlo brzo se ispostavilo da je učešće studenata u reformi visokog obrazovanja na većini fakulteta bilo samo pro forme. Čak i tamo gde bi studenta uvek saslušali, retko bi ga poslušali. Uzorni izuzeci samo potvrđuju pravilo. Zastarele nastavne metode, polu-primenljiv a preopširan sadržaj, pohabana nastavna sredstva, siromašni bibliotečki fondovi, netransparentna i spora administracija, galopirajući rast školarina i brojnih taksi, samo su neki od ozbiljnih problema sa kojima se mladi (i njihovi roditelji) svakodnevno suočavaju. Frapantan zvaničan podatak iz 2002. godine kaže da samo 11% studenata fakultet završi u roku, 19% završi u proseku za osam godina, a čitavih 70% nakon produženog studiranja odustane od sticanja visokog obrazovanja. Iz ovoga se mogu izvući dva zaključka: ili su naši studenti u proseku slabijih akademskih potencijala i intelektualnih sposobnosti od njihovih evropskih kolega, ili je naš obrazovni sistem samo senka onog što je nekada bio i što bi trebalo da bude. 2003. godine naša zemlja je pristupila tzv. «Bolonjskom procesu» u kome danas učestvuje 45 zemalja Evrope, a čiji je cilj uspostavljanje jedinstvenih obrazovnih standarda, odnosno osnivanje «Evropske zone visokog obrazovanja» do 2010. godine. Između ostalog, ovi standardi zahtevaju potpuno ravnopravno učešće studenata u reformi obrazovanja i upravljanju visokoškolskim ustanovama. Koliko smo u tome napredovali govori podatak da je Srbija u maju prošle godine bila pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog obrazovanja. Na skali ocenjivanja od 1 do 5, dobili smo ocenu 2.2, a iza nas su bile jedino BiH i Andora, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2.1!

Dakle, aktuelna «master afera» je tek indikator samodovoljne tromosti univerziteta, ali i opšte nebrige o mladim i visokoobrazovanim ljudima. Da podsetimo, prvo su rektori domaćih univerziteta u oktobru mesecu prihvatili predlog studenata da se diploma VII-1 stepena stručne spreme izjednači sa diplomom mastera, kao što je to već učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i zemljama drugih regiona Evrope. To bi praktično značilo da diplomci ne moraju da se doškolovavaju da bi zadržali svoje mesto na tržištu rada (a samim tim ni da plaćaju previsoke školarine). S druge strane, izjednačavanje stečenih prava nosioca diploma bi podrazumevalo da diplomci i masteri mogu pod jednakim uslovima da upisuju doktorske i specijalističke studije. Međutim, nakon kraćeg ali vrlo žestokog pritiska najbogatijih fakulteta, rektori su pristali da u ovom sporu presudi Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), koju mahom čine ti isti bivši i sadašnji dekani. Skupština KONUS-a je, sasvim očekivano, potom ostavila svakom fakultetu da samostalno odluči hoće li svoje diplomce doškolovati do mastera i sa koliko diferencijalnih ispita. Da zabuna bude veća, Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije je, istovremeno sa objavljivanjem sporne odluke KONUS-a, dao zvanično tumačenje zakona, kojim staje na stranu studenata i izjednačava diplomce i mastere. Ako bi studenti, vladin sekretarijat i Ministarstvo prosvete bili u pravu, jasno je da bi time bila poljuljana dogma o profesorskoj bezgrešnosti, pa onda možemo razumeti zašto su univerziteti odbili da primene ovo zvanično tumačenje. Dekani zapravo ističu da stav izvršne vlasti o primeni zakona nije obavezujuć i da je, u stvari, jedino Skupština nadležna da ih svojim tumačenjem primora na ovu ili onu odluku. Namerno ili slučajno, za ovaj pristup su se opredelili baš onda kada je postalo sigurno da će opozicione stranke bojkotovati rad parlamenta i njegovih tela. Pošto su se uverili da je obezbeđen vakuum u tumačenju i primeni zakona, oslanjajući se na opštu zbunjenost obrazovane javnosti, fakulteti su ipak nastavili sa naplatom školarina i upisom poluinformisanih diplomaca na master studije. Ova površna fabula sa blagim prizvukom skandaloznosti i zapletima koji se mehanički smenjuju jedan za drugim, vremenom je poprimila sve elemente nekakvog španskog TV serijala. Stvar postaje unekoliko ozbiljnija kada uočimo da ovde ipak nije reč o porodičnoj drami, već o bledoj kafkijanskoj humoresci, koja na nepatvoren način ismeva poverenje građana u državni birokratski aparat.

Sada dolazimo do centralne tačke – krize institucija. Kada se narušava pravna sigurnost građana i to neprimenjivanjem zakona od strane najuglednijih ustanova (što bi univerziteti trebalo da budu) to znači da u zemlji ne postoji vladavina prava, to znači da zemlja zapada u krizu. A budući da su zbog ovoga studenti ponovo na ulicama, onda nema dileme – Srbija jeste u krizi.

Postoje dva načina na koje mladi danas mogu da «promene» državu – prvi je da svojim protestom i akcijom izmene njen sistem, a drugi način je da prosto sednu u avion i odu u drugu državu. Naši profesori i političari ovu dilemu treba da shvate kao upozorenje.
Skupština na strani studenata
Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije uputili su zahtev Milošu Aligrudiću, predsedniku Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije, da sazove vanrednu sednicu odbora kojoj će biti razmotren studentski predlog autentičnog tumačenja Zakona o visokom obrazovanju, iako su ih svi uveravali da je održavanje sednice Odbora praktično nemoguće. Nakon razgovora sa predsednikom Odbora i šefovima poslaničkih klubova Skupštine Srbije, studenti su uspeli da obezbede održavanje sednice 20. decembra 2006. godine. Zakonodavni odbor je bez ijednog glasa protiv usvojio studentski predlog prema kome se potpuno izjednačavaju ranije diplome VII-1 strepena stručne spreme sa novim master diplomama. Preostaje još samo jedna prepona: ovu odluku treba da potvrdi Skupština na prvom sledećem zasedanju.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, novembar 2006.

Skupština Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) ne uspeva da razreši problem izjednačenja diplomskih i master studija, koji je izazvao najveće podele u akademskoj zajednici od donošenja novog zakona

Ako ste studije završili ili započeli po ranijim, „nebolonjskim“, propisima i pitate se koje master studije da upišete po diplomiranju, logičan odgovor bi bio: ma kakav master, upišite direktno doktorske studije! Ne zvuči logično?
Ukoliko naši univerziteti nemaju sluha za vaše znanje i akademsko zvanje, hrvatski će sigurno imati. Naime, u Hrvatskoj su zakonom izjednačena prava onih koji su svoja diplomska zvanja stekli po ranijim propisima, sa onima koji dobiju zvanje mastera prema novom zakonu. To znači da tamo svi koji su diplomirali „po starom“, upisuju odmah doktorske studije, dok oni koji prvi stepen studija steknu po bolonjskim propisima moraju prethodno da završe master, pa tek onda da razmišljaju o doktoratu. Slična inicijativa postoji i u Srbiji, s tim da kod nas stvar nije rešena zakonom, već je predviđeno da o njoj presudi Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), koju čine predstavnici svih 12 državnih i privatnih univerziteta.

Iako su naši studenti odavno tražili ovo izjednačavanje, još dok se pisao novi Zakon o visokom obrazovanju, odluka se uvek izbegavala i odgađala za neka kasnija, srećnija vremena. Između ostalog, fakultetima odgovara da ranije diplomce upišu na master studije, čime se ostvaruje značajan dodatan prihod, dok bi izjednačavanjem ova dva zvanja očekivana svota novca ostala u džepovima građana umesto u kasama fakulteta. Odgovornim ljudima je, naravno, bilo teško da preuzmu odgovornost za tako škakljivo pitanje, pa su lopticu prebacili jednom glomaznom kolektivnom telu u kome se svako može sakrivati iza glasova većine. To telo, KONUS, ima tri organa: Skupštinu, koja broji 80 delegata, zatim Rektorski savet, koga čine samo rektori i, konačno, predsednika.

Ne odustajući od svoje inicijative, sve relevantne studentske organizacije u zemlji i svi studenti-prorektori (osim novosadske predstavnice) uputili su Rektorskom savetu KONUS-a detaljno obrazložen zajednički predlog da se raniji diplomci priznaju za mastere. Rektori su 19. oktobra ovaj predlog obazrivo ispitali i pažljivo izvagali izloženu argumentaciju. Nakon iscrpne i iscrpljujuće rasprave, pristupilo se proceduri glasanja i – predlog je usvojen bez glasa protiv. Prilikom usvajanja predloga studenata, rektori su demonstrirali privrženost ispravnoj i netendencioznoj argumentaciji kao kriterijumu odlučivanja, koji je mogao da postane novi putokaz za čitavu univerzitetsku javnost.

Međutim, kada je sutradan vest objavljena u dnevnoj štampi, telefoni Rektorata su se usijali. Uticajni profesori najuticajnijih fakulteta tražili su hitno objašnjenje za „nečuvenu“ odluku i bez odlaganja krenuli sa umrežavanjem i lobiranjem za njeno preinačenje. Situacija se razvijala izvanrednom dinamikom okidajući oštre komentare i teške verbalne okršaje na sastancima i u medijima. Brojni dekani su se zapravo bunili što uopšte nisu bili konsultovani tokom donošenja odluke i zato što su konkursi za upis master studija bili uveliko raspisani. S druge strane, pojedini ugledni beogradski profesori otvoreno su rekli da mnogi samo žele da zaštite goli finansijski interes svojih fakulteta, a ne potrebe struke, univerziteta i građana. Srbijanka Turajlić je povodom žestoke reakcije fakulteta izjavila da su oni hteli diplomce da upišu na master studije „uzmu im neverovatnu količinu para za te studije i sada im nije lako da se odreknu tog novca, koji je zapravo trebalo da bude lako zarađen“. Usled ovako očiglednih i snažnih turbulencija koje su zahvatile univerzitet, predsednik KONUS-a, rektor Dejan Popović, odlučio je da razmatranje spornog pitanja ekvivalencije zvanja prepusti Skupštini KONUS-a.

Budući da Skupštinu KONUS-a dobrim delom čine profesori koji su najglasniji zagovornici napuštanja stavova rektora i studenata, postalo je jasno da je na pomolu nova institucionalna kriza domaćeg visokog školstva. Prorektor Beogradskog univerziteta, Aleksandar Lipkovski, izazvao je veliki gnev svojih kolega rekavši da se nada da će pri odlučivanju prevagu uzeti njihova savest a ne finansijski interes. Zbog ove izjave, Veće grupacija društvenih nauka, predvođeno Ekonomskim fakultetom, zatražilo je njegovu javnu osudu i poziv na odgovornost. Rukavice su uveliko skinute.

Za dan raspleta je određen 06. novembar. Zasedanje Skupštine KONUS-a započelo je dolaskom desetina delegata sa univerziteta iz svih krajeva Srbije i okupljanjem stotina studenata ispred zgrade Rektorata. Nakon obrazlaganja odluke rektora, usledila je živa rasprava na kojoj su se mogli čuti svakojaki argumenti i predlozi. Govorili su i profesori i studenti, a ubeđivanja sa govornice često su praćena tihim žamorom i gestovnim reakcijama publike. Atmosfera studentskog zbora ispred zgrade je takođe dobijala na usijanju i to mnogo intenzivnije nego ona u svečanoj sali Kapetan Mišinog zdanja. U jednom trenutku, veća grupa studenata je „upala“ u Rektorat i nastojala da prenese poruke snažnog nezadovoljstva zbog jalove birokratizacije visokog obrazovanja i lošeg socijalnog položaja studenata. Čak su razmišljali o tome da unutra ostanu dok se ne reše sporna pitanja, pa makar to trajalo i danima. Nakon procene okolnosti, razum je ipak uzeo prevagu nad emocijama i skup se razišao ubrzo po završetku sednice KONUS-a. A koji je bio rezultat sednice? Upućeni su već naslutili – odlučeno je da se rezultati odlože za neku drugu, prigodniju priliku, odnosno za prvo sledeće zasedanje. Takođe, istaknuto je da će se od nadležnih organa tražiti pojašnjenje onog nezgodnog člana zakona koji omogućava ekvivalenciju starih sa novim zvanjima. Na ovaj način se može dobiti još vremena, taman toliko da oni koji su u oktobru upisali master studije zađu dublje u studijsku godinu i približe se otplati poslednje rate školarine. Time bi status prve generacije diplomaca na master studijama (koje samo što nisu počele) mogao biti korišćen kao dodatan razlog za neizjednačavanje ovih zvanja.

Šta će tačno biti epilog ove burne priče, koja nosi prizvuk dogodovština iz neke južnoameričke republike, pokazaće se u danima koji su pred nama. Iako se u našem narodu ljudi često žale kako nas svet nedovoljno poštuje, ovde se zapravo nalazimo u sasvim obrnutoj situaciji: naše diplomce u drugim zemljama više cene nego u zemlji u kojoj su te diplome stekli. Ukoliko se ovaj naš pristup sopstvenom ljudskom potencijalu ubrzo ne napusti, bićemo svedoci migracije diplomaca iz Srbije na doktorske studije u, recimo, Hrvatsku. Nije zgoreg pomenuti da će ovo biti odliv novca od doktorskih školarina, ali to je pre svega i nesaglediv gubitak naučnog i razvojnog potencijala, bez koga nema daljeg društvenog napredka. Preliminarni rezultat je jasan: umesto da privlačimo studente iz inostranstva, mi čak nastavljamo sa trendom teranja sopstvenih visokoobrazovanih kadrova da pravdu potraže u nekim uređenijim društvima.

Ove godine se navršava čitava decenija od početka čuvenih studentskih protesta školske ’96/’97. godine. Ipak, složićete se da ponegde devedesete još uvek traju…

Statistika

Prema podacima iz 2002. godine:
– 11% studenata završi osnovne studije u predviđenom roku,
– 19% studenata završi osnovne studije u proseku za osam godina,
– 70% studenata nakon produženog studiranja odustane od studija.
 

Neke od osnovnih sličnosti ranijih diplomskih i novih master studija:

– Nakon završetka diplomskih studija postojala je mogućnost direktnog upisa na doktorske studije, uz odgovarajuću prosečnu ocenu, ali se ova zakonska mogućnost nije primenjivala jer doktorske studije na univerzitetima prosto nisu bile organizovane;
– Raniji propisi nisu imali instrumente za ograničavanje obima opterećenja studenata, usled čega ovaj obim znatno premašuje vremenski period koji imaju na raspolaganju za njegovo savlađivanje;
– I jedne i druge traju najmanje pet godina, jer upis apsolventskog staža ima iste pravne posledice kao i upis bilo koje godine studija, zbog čega se on, formalno gledano, tretira kao godina studija (studijski programi su projektovani sa ciljem da se realizuju zaključno sa istekom apsolventskog roka);
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju akademskog zvanja, za razliku od magistarskih i doktorskih, koje vode sticanju naučnog zvanja;
– I ranije diplomske i nove master studije vode sticanju titule „diplomirani“, dok nove osnovne studije prvog stepena ne sadrže ovu odrednicu.
 

Srećko Šekeljić

Read Full Post »

STUDENT, novembar 2005. 

(Ovaj tekst je uz manje izmene objavljen u monografiji: UNIVERZIITET U BEOGRADU 1838-2005 – Sto godina prvog srpskog Zakona o univerzitetu, BU, Beograd, 2005)

„Mi hoćemo, i to je naša dužnost, da donesemo kulturu i znanje narodu iz koga smo nikli, da mu pomognemo i zajedno sa njim pođemo u bolju budućnost.“**Iz uvodnog teksta prvog broja „Studenta“, 15. mart 1937. g.

Organizacija

Počeci institucionalnog studentskog organizovanja vezuju se za 1852. godinu, kada je osnovan Fond za pomoć siromašnim studentima u čijem upravljanju su učestvovali i sami studenti. Pored učenja i pomaganja kolegama, naši akademci su u drugoj polovini XIX veka odigrali značajnu ulogu u borbi za nacionalno oslobođenje i preporod. Nekadašnji studenti postajali su narodni velikani, naučnici, književnici i rodonačelnici naprednih političkih struja. Uvidevši snagu i potencijal visokoškolske omladine, kao i potrebu za njihovom konsolidacijom, 1867. godine osnovano je udruženje studenata „Pobratimstvo“. Ovo udruženje je natkrililo samonikle studentske klubove i imalo karakter predstavničkog tela studenata. Pomagajući narodno oslobođenje, ali i braneći profesore koji su pali u nemilost vlasti, u „Pobratimstvu“ se sticalo iskustvo korisno za rad u državnoj službi, ali i za rad na Velikoj školi. Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, ovi omladinci našli su se u dobrovoljačkim redovima, boreći se na prvoj liniji odbrane zemlje. Nakon završetka svetskog rata počeo je rad na obnovi ujedinjene kraljevine. Rad „Pobratimstva“ je polako jenjavao i bio usmeren pre svega na ekonomsko osnaživanje studenata sve do 1929. godine kada je udruženje ugašeno.

Reanimacija
Počev od školske 1931/32. godine, došlo je do spontanog oživljavanja i osnivanja stručnih studentskih udruženja na svim fakultetima, ali i ekonomsko-zdravstvenih i kulturno-sportskih organizacija, kao što su: Udruženje studentkinja, Potporno udruženje studenata, Studentska zadruga „Samopomoć“, Društvo studenata protiv tuberkoloze, Studentska menza, Akademsko pozorište, Akademsko pevačko društvo „Obilić“, Studentski mirovni odbor, Kulturno udruženje „Selo“, Studentski letovališni savez, Studentki sportski savez i dr. Njihova delatnost bila je usmerena na rešavanje gorućih problema studenata, kao što su zdravstveno stanje (oko 25% tuberkoloznih studenata) i problemi ishrane. Prve menze osnovali su i održavali sami studenti kao i neke spavaonice poput Doma studentkinja. Stručna udruženja su kulturni i naučni život obogatila javnim predavanjima, tribinama i debatnim klubovima, a uz pomoć donacija osnivala su i svoje biblioteke i izdavala skripte. Takođe, studenti su sebe ponovo stavili na raspolaganje borbi za slobodu misli i naučne produkcije u demonstracijama februara 1935. godine, kada je poginuo mladi Mirko Srzentić. Protiveći se uvođenju „univerzitetske policije“ studenti su u aprilu 1936. godine pokrenuli štrajk za odbranu autonomije univerziteta koji je plaćen životom još jednog studenta, Usmrćen je Žarko Marinović i to od ruke pripadnika Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS-a), koja je potom ukinuta. Ovaj dan, 06. april, slavi se kao dan studenata Beograda. Iste godine dolazi do jačanja i ujedinjenja studentskog pokreta u Akcionom odboru stručnih studentskih udruženja, koji je preteča današnjeg Saveza studenata Beograda. Godina 1936. bila je prelomna i za modernizaciju odnosa profesor-student. Novoizabrani rektor, profesor Pravnog fakulteta dr Dragoslav Jovanović, priznao je doprinose svojih učenika u odbrani akademskih sloboda i uveo nove oblike saradnje. Glas studenata se slušao prilikom utvrđivanja iznosa školarina i upisnina, prilikom organizovanja nastave i ispitnih rokova, kao i u izradi uredbi o radu fakulteta. Pokrenut je naš prvi studentski časopis – „Student“ – i ostvarena iznenađujuće živa međunarodna sradnja sa evropskim i svetskim omladinskim organizacijama. Ovaj period najviše podseća na današnje okolnosti pluralizma studentskih udruženja i saradnje sa nastavnicima i prosvetnim vlastima.

Ideologizacija
Razvojem preteće fašističke ideologije tokom tridesetih godina, studenti kod nas i u inostranstvu pokretali su zajedničke mirovne inicijative, pokušavajući da spreče neizbežno. Neminovnost je ubrzo došla i ponovo povukla omladinu u borbene redove. U rovovima, šumama i koncentracionim logorima, školarci su opet prolivali krv za odbranu ljudskih vrednosti i pokazali da zrelost i mladost mogu biti jedno u drugom. Posle teškog rata usledio je težak mir. Omladina je nastavila svoju borbu na radnim akcijama, gradeći pruge, puteve, čitava naselja i gradove. Promena društvenog uređenja i uvođenje jednopartijskog sistema je svoj odraz imala i u studentskom organizovanju. Ustoličena je samo jedna organizacija sa svojim sekcijama i razgranatim aktivnostima, koja je ostala zapamćena po jednom od svojih naziva – Univerzitetska konferencija Saveza socijalističke omladine (UKSSO). Politička zajednica je „mladim proleterima“ priznala „doprinose revoluciji“ i izdvajala značajna sredstva za njihovu samostalnu naučnu, kulturnu, društvenu i sportsku delatnost. Svoj prilično privilegovan socijalni položaj, studenti su mahom koristili za povezivanje, debatovanje i usavršavanje svojih stavova o ondašnjoj društvenoj stvarnosti. Ove aktivnosti, koje su po pravilu ostajale verne ideologiji komunizma, rezultovale su velikim demonstracijama na ulicama Beograda 1968. godine. Bitka za pravednije društvo i vraćanje slobodarskim vrednostima okončana je čuvenom rečenicom maršala Josipa Broza Tita: „studenti su u pravu!“ Ipak, time nije mnogo promenjeno, a kroz par godina studenti su bili u prilici da brane svoje profesore koji su zbog svojih ideala proglašeni disidentima i izbačeni sa Univerziteta. Nepokolebljivi studenti su u svom domenu, sredstvima koja su im bila na raspolaganju, vršili stalnu kritiku i uticaj na društvo i to izdanjima Studentskog izdavačkog centra (SIC), časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja „Vidici“, lista „Student“ i brojnim pamfletima. Svoj materijalno-zdravstveni položaj i kulturno-politički značaj osnaživali su zahvaljujući priznatom društvenom uticaju koji su imali na institucije poput: Studentskog centra, SKC-a, Studentske poliklinike, Doma kulture „Studentski grad“, AMD „Akademac“, Zadruge studenata, Studentskih odmarališta Srbije, AKUD-a, ZPU-a, USFOK-a i dr.

Politizacija
Raspadom komunističkog uređenja države, došlo je do sumnjivog privatizovanja studentske imovine i slabljenja uticaja na brojne ustanove. Tokom poslednje decenije XX veka novi društveni potresi zahvatili su Srbiju i omladina je, već tradicionalno, prva stala u odbranu naroda. Na masovnim demonstracijama marta 1991. godine, još jedan student je dao život za slobodu misli i govora, a zahtev za poštovanjem demokratije akademci su uputili i na svojim okupljanjima tokom sledeće godine. Doba ratne euforije i strahota, međunarodnih sankcija i nemaštine obrušilo se na našu zemlju podrivajući osnovne ljudske vrednosti i slobode. U opštoj političkoj, kulturnoj i moralnoj krizi devedesetih godina prošlog veka, i studentsko organizovanje je postalo poprište polarizacije pristalica vladajućeg režima sa jedne i njegovih protivnika sa druge strane. Pristalice režima uspeli su da pobede na izborima za Savez studenata Beograda, tada još uvek jedinu reprezentativnu organizaciju, a svoj položaj osigurali su nedemokratskim novinama u Statutu. U datim okolnostima, raskućena većinska populacija studenata je svoje poruke narodu slala kroz novoosnovana alternativna udruženja: studentske unije, asocijacije, federacije i dr. Upravo ova nova udruženja postala su nosioci stare slave omladine i novi izraz njene avangarde. U školskoj 1996/97. godini ovi studenti su, zahtevajući vladavinu prava, pokrenuli veliki tromesečni protest zbog lažiranja izbornih rezultata. Protest je omasovljen i postao je oličenje opšte narodne volje, pred kojom je vlast napokon popustila i priznala poraz na izborima. Uviđajući snagu akademske zajednice, koju čine mudrost profesora i srčanost studenata, režim je prestao da se bori za njenu naklonost i nastojao da je zauzda i stavi pod direktnu kontrolu. Restriktivnim Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine, ukinut je conditio sine qua non univerziteta – njegova autonomija. Nastavnici i studenti su se ponovo našli sa iste strane barikada, braneći akademske slobode, ali ovoga puta bez željenih rezultata. Profesori su otpuštani, a studentima je uskraćen bilo kakav uticaj na rad univerziteta. Savest akademaca i njihova svest o teškoj situaciji u kojoj se zemlja našla, navela ih je na intenziviranje napora za očuvanjem univerziteskih tradicija i konačnim uspostavljanjem demokratskih tekovina u društvu. Iste godine osnovana je Studentska unija Srbije, a naredne godine i Studentski pokret „Otpor!“, koji je ubrzo prerastao u Narodni pokret. Brojne akcije i medijski angažman sprovođene su u otežanim uslovima usled tragičnih posledica bombardovanja naše zemlje, a kulminirale su oktobra 2000. godine. Tada, na pragu novog milenijuma, studenti su se pridružili opštenarodnom buntu zbog ponovnog lažiranja izbornih rezultata, te svojom brojnošću i upornošću zajedno sa svojim profesorima doprineli ispravljanju učinjene nepravde.

Evropeizacija
Posle oktobarskih promena, 2000. godine ponovo je uspostavljena demokratska uprava u Savezu studenata Beograda. Sada se studentska scena suočila sa novom pojavom, nalik onoj s početka tridesetih godina prošlog veka – sa pluralizmom studentskih organizacija. Od svih, u slobodnom nadmetanju, svojim radom i masovnošću najviše su se istakle Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije. U roku od dve godine je donesen novi Zakon o univerzitetu kojim se garantuje učešće studenata u upravljanju univerzitetom i fakultetom putem studentskog parlamenta. Budući da status, finansiranje i nadležnosti studentskog parlamenta nisu adekvatno uređeni, on je osnivan i gašen na svega nekolicini fakulteta u čitavoj Srbiji. Kao rešenje ovog problema akademci predlažu donošenje Zakona o studentskom organizovanju, koji će biti prvi akt ove vrste još od Uredbe o udruženjima slušaoca univerziteta iz 1934. i 1936. godine. I pored nesuglasica koje se javljaju, današnje prilike više nego ikada pre karakteriše studentska participacija u upravljanju visokoškolskim ustanovama i unapređenju nastave. U prilog ovome ide i činjenica da su studenti punopravno učestvovali u izradi svih zakona koji se na njih odnose i da redovno nailaze na uvažavanje državne uprave. Da li će se i kako ovaj trend nastaviti, pokazaće se već narednih meseci, jer je pred nama osetljiv period uvođenja novih principa visokog obrazovanja.

Srećko Šekeljić

Read Full Post »