Feeds:
Članci
Komentari

STUDENT, jun 2007. 

Analiza prolaznosti u januarskom ispitnom roku   

Analize prolaznosti brucoša u januarskom ispitnom roku na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu pokazale su da nastavni programi nisu reformisani u skladu sa zakonom i standardima Bolonjskog procesa, kaže za „Student“ Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. Prema podacima Univerziteta u Beogradu, samo 16% brucoša je položilo sve predviđene ispite u januarskom roku. Sve ispite je prijavilo 51% brucoša, što znači da polovina njih nije ni planiralo da ispuni sve predviđene obaveze, a čak 34% nije položilo ni jedan ispit u ovom roku. Prolaznost je bila najgora na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu gde 89,5% studenata nije položilo nijedan ispit, a slede Geografski sa 80,4% i Filozofski fakultet sa 66,5% brucoša koji nisu uspeli da daju ni jedan jedini ispit u januaru. Ni Univerzitet u Novom Sadu, za koga se obično smatra da je najdalje stigao u reformama, nije ništa bolje prošao u analizama prolaznosti, zapravo – prošao je gore. Na novosadskom univerzitetu je samo 8,5 posto brucoša položilo sve ispite, a prolaznost je bila najgora na Poljoprivrednom fakultetu gde čak 99,6% studenata nije položilo ispit. Zakonom o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, predviđen je nov način studiranja, koji ukida praksu „prenošenja“ ispita za budžetske studente i zahteva „čišćenje godine“. Jelena Veljić podseća da novi propisi nalažu da student može da položi ispit iz samo tri pokušaja, a ukoliko ne uspe, moraće ponovo da sluša taj predmet sledeće godine i da izgubi mogućnost budžetskog finansiranja studija. Ovi standardi se uveliko primenjuju u uređenijim evropskim zemljama, gde 75-85%  studenata ispunjava sve svoje obaveze u roku. Da bi se postigla ovakva efikasnost naš Zakon je usklađen sa evropskim propisima, pa je njime predviđeno da student ne radi više od 40h nedeljno i da se do 70% ocene zarađuje stalnim radom tokom semestra. Sadašnji brucoši su na fakultete došli pravo iz srednjoškolskih klupa, još nenaviknuti na kampanjsko učenje, pa im odgovara kontinuiran rad i polaganje ispita iz više segmenata, putem testova, kolokvijuma, seminarskih radova i sl. Međutim, zabrinjavajuće loši rezultati prolaznosti u januarskom ispitnom roku pokazuju da reforma postoji samo na papiru a da u realnosti ona nije sprovedena ili su njeni ciljevi pogrešno tumačeni, upozorava Jelena Veljić iz Saveza studenata Beograda. 

Reakcija Senata

Senat Univerziteta u Beogradu doneo je odluku da brucoši koji su upisali fakultet akademske 2006/07. godine mogu da upišu narednu godinu studija kao budžetski studenti čak iako ne „očiste“ godinu. Dovoljno je da daju uslov za upis u narednu godinu koji je važio za prethodne generacije studenata. Ova odluka je doneta jer, prema aktuelnim procenama, više od dve trećine studenata neće uspeti da položi sve ispite do oktobra. U januarskom ispitnom roku je samo 16% brucoša uspelo da položi sve predviđene ispite. U akademskoj javnosti se ocenjuje da je ovaj problem uzrokovan nedovoljnom reformisanošću nastavnih programa, ali ima i onih koji tvrde da studenti ne uče dovoljno.

STUDENT, jun 2007.

 

 

Konferencija evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje u Londonu   

Bijenalna konferencija ministara zaduženih za visoko obrazovanje iz 48 zemalja Evrope održana je 16. i 17. maja u Londonu. Tom prilikom, opšti stepen reformisanosti visokog školstva u Srbiji ocenjen je sa četvorkom na skali od 1-5, što našu zemlju ubraja među prvih deset u Evropi. Ovo je peta konferencija po redu od kada je 1999. godine potpisana Bolonjska deklaracija i time započet proces uspostavljanja jedinstvene Evropske zone visokog obrazovanja, čije osnivanje se očekuje 2010. godine. Naša zemlja je Bolonjskom procesu pristupila na ministarskoj konferenciji u Berlinu 2003. godine. Time smo preuzeli obavezu primene standarda visokog školstva koji su danas jedinstveni za sve evropske zemlje i koji omogućavaju mobilnost radne snage i studenata putem priznavanja stečenih kvalifikacija i perioda studiranja provedenih u inostranstvu. Na konferenciji ministara u Bergenu pre dve godine, Srbija je za stepen reformisanosti visokog obrazovanja dobila ocenu 2,2, čime je dospela na začelje Evrope, zajedno sa Andorom i BiH koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1. Tada smo loše ocenjeni zato što još uvek nije bio usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju, nismo imali adekvatan sistem kontrole kvaliteta, uvođenje dvociklusnih studija (3+2 ili 4+1 godine do master diplome) je još uvek bilo u fazi pilot projekata, zatim nije bio implementisan ECTS sistem i dr. U akademskoj javnosti se tada dosta polemisalo o izveštaju koji je naša zemlja podnela međunarodnoj Grupi za praćenje Bolonjskog procesa, a na osnovu kojeg smo dobili onako lošu ocenu. Naime, moglo se čuti da je izveštaj manjkav i da ne prikazuje realnu situaciju, jer se u njemu npr. navodi da na domaćim univerzitetima u tom trenutku uopšte nismo imali upisane studente na reformisane studije, što je bilo netačno.

U međuvremenu je donet novi Zakon o visokom obrazovanju, usvojeni su reformski statuti visokoškolskih ustanova, osnovana su nacionalna tela koja se staraju o visokom školstvu, usvojeni standardi za akreditaciju i evaluaciju, započeta izrada nacionalnog okvira kvalifikacija, osnovani su studentski parlamenti, a čak 90% brucoša je 2006/07. godine upisalo „bolonjske“ studijske programe. Međutim, kao što se pre dve godine kritikovalo da je izveštaj naše zemlje loše sastavljen, danas se može čuti da je naš ovogodišnji izveštaj previše optimističan i da je situacija na terenu drugačija nego što se prikazuje. Crna Gora je ove godine postala potpisnica Bolonjske deklaracije i sa dobijenom ocenom 2,7 trenutno je poslednja u Evropi. Našu zemlju u Londonu nije predstavljao dr Slobodan Vuksanović koji je do dan pred početak konferencije bio ministar prosvete i sporta. Delegaciju Srbije na ovoj evropskoj konferenciju činili su rektor Branko Kovačević, predsednik Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Ana Jakovljević, predstavnica Ministarstva prosvete, Nemanja Stamenčić iz Studentske unije Srbije i Nenad Đorđević, student-prorektor i predstavnik Saveza studenata Beograda.

 

 

STUDENT, jun 2007.

20 godina ERASMUS programa studentske razmene   

Ove godine se širom Kontinenta proslavlja 20 godina uspešnog rada ERASMUS programa, najrasprostranjenijeg i najrazvijenijeg programa akademske mobilnosti u Evropi. Jubilej se proslavlja čitavim nizom manifestacija koje sprovodi Erasmus Student Network (ESN), pod pokroviteljstvom Evropske komisije. Tim povodom organizuju se konferencije, okupljanja, panel diskusije, kao i „Erasmus mini-bus“, kojim studenti putuju kroz sve zemlje Evrope. U protekle dve decenije razvijene su dve vrste ovog programa: Erasmus/Sokrates i Erasmus Mundus. Erasmus/Sokrates je rezervisan samo za zemlje članice EU i još četiri zemlje (Island, Lihtenštajn, Norveška i Turska) i on otvara mogućnost da student završi semestar ili školsku godinu u drugoj zemlji a da pritom ne mora da plaća školarinu, dobijene ocene mu se priznaju na matičnom fakultetu i ima mogućnost da dobije finansijsku pomoć – džeparac. Ovim programom se vrši i razmena nastavnika, kao i stručna saradnja u reformi nastave.

Za našu zemlju je relevantan Erasmus Mundus program, koji ima četiri tzv. „akcije“. Prvu akciju čini organizovanje master programa, koje zajednički sprovode najmanje tri visokoškolske ustanove. Druga akcija se sastoji od obezbeđivanja stipendija za studente i predavače koji žele da učestvuju u ovim master programima, koji su poznati po svom kvalitetu. Trenutno postoji njih 80 za koje studenti iz Srbije mogu da konkurišu. Treća i četvrta akcija se sastoje od projekata međunarodne univerzitetske saradnje u izradi zajedničkih master programa i povećanju privlačnosti i dostupnosti evropskih univerziteta. Nijedan naš univerzitet ne učestvuje u programu i njegovim projektima iako za to postoji mogućnost, čime se propušta priliv značajnih sredstava u Srbiju. Ukupan budžet Erasmus Mundus programa za period od 2004. do 2008. godine iznosi 230 miliona evra, od toga samo za 2008. godinu odvojeno je čitavih 94 miliona evra. Dodatno, osnovan je poseban fond pod nazivom Western Balkans Window čiji budžet iznosi 4 miliona evra i koji će olakšati pristup evropskim master programima studentima iz regiona.

Srećko Šekeljić 

STUDENT, april 2007. 

NISKI UDARCI VISOKOM OBRAZOVANJU

Domaći sistem visokog školstva je u poslednjih mesec dana pogodila najveća afera još od 1998. godine, kada je tadašnja vlast pogazila autonomiju univerziteta, s tom razlikom što ova afera ne dolazi spolja – ona sistem nagriza iznutra

OBRAČUN

Sve je počelo sasvim slučajno, jednog vrelog junskog dana 2006. godine. Smederevska policija je radila svoj posao prateći svoju „stalnu mušteriju“, Sašu Jovanovića (36) iz Velike Plane, osumnjičenog za trgovinu kradenim automobilima. Da bi se izvukao iz obruča istrage koji se oko njega polako sužavao, jednom inspektoru je ponudio „sređivanje“ univerzitetske diplome ukoliko mu ovaj za uzvrat pomogne da zavara trag preprodaje skupih vozila. Istraga je ubrzo pokazala da je Jovanovića njegov posao uveo u visoko društvo Kragujevca, što mu je omogućilo da značajnije proširi svoju delatnost, naime, počeo je da se bavi visokim obrazovanjem. Posao je ustvari bio isti – nedozvoljena trgovina – samo je „roba“ bila manjeg gabarita. Ono što je počelo kao rutinska istraga prosečnog lokalnog kriminalca, za smederevske inspektore se završilo kao neočekivani izazov. Nabasali su na organizovanu prodaju ispita i univerzitetskih diploma u koju je direktno umešana grupa najviđenijih ljudi Kragujevca, koji su obavljali vrlo uticajne funkcije u srpskom društvu. Tako je počela sada već čuvena akcija „Indeks“. Rešen da prati trag do kraja, tajni agent MUP-a upisao se na kragujevački Pravni fakultet i preko posrednika, obeleženim novčanicama, plaćao mito za upisivanje ocena bez polaganja ispita. Umalo nije završio fakultet, kada je odlučeno da je putem tajnog snimanja prikupljeno dovoljno dokaza za privođenje inkriminisane grupe uglednih profesora i službenika fakulteta. Hapšenje osumnjičenih je pažljivo obavljeno u jednom danu, nakon čega im je Predrag Lukić, istražni sudija Okružnog suda u Smederevu, odredio pritvor. Kasnije je uhapšeno još par profesora istog fakulteta, do sada ukupno 11 (ne računajući honorarnu nastavnicu nemačkog jezika) od 23 koliko ih ima na Fakultetu – dakle, u pritvoru se nalazi skoro pola od ukupnog broja nastavnika! Uhapšeno je i nekoliko posrednika u trgovini ispitima, među kojima je jedna službenica beogradskog Pravnog fakulteta. Privedena su i lica za koje se sumnja da su kupovali ispite, a među njima su sin uhapšenog dekana Pravnog fakulteta u Kragujevcu i jedan policajac iz Požarevca. Ukratko, javnost je posle udarnih vesti u elektronskim medijima bila šokirana, ali se već iz prvih novinskih napisa dalo videti da je ovakva policijska akcija zapravo bila već dugo očekivana.

INDIKATORI

Na postojanje korupcije su još ranije ukazivale studentske organizacije. Dešavalo se da od svojih kolega čuju kako se hvale da predmet nisu morali da uče jer su platili za prelaznu ocenu. Drugi su se žalili da su zbog male prolaznosti na preteškom ispitu (koja često iznosi svega nekoliko procenata), posle više pokušaja regularnog polaganja, na kraju ipak bili prinuđeni da daju mito da bi uopšte mogli da nastave sa studijama. Glasine da je određeni ispit na prodaju su neophodni indikatori mogućeg postojanja korupcije. Ukoliko nema glasina, onda nema ni kupoprodaje ispita. Potencijalni kupac mora da zna da je određeni ispit na prodaju, zatim koliko košta i kome se plaća, da bi uopšte mogao da kupi „robu“. A ovakve informacije se, naravno, ne nalaze na oglasnoj tabli fakulteta, već se šire putem glasina koje su često vrlo precizne i detaljne. Potrebno je imati u vidu i da se koruptivno ponašanje ne svodi samo na trgovinu ocenama, već se vezuje i za prijateljske, rodbinske, poslovne i druge usluge.

Prvo empirijsko istraživanje postojanja korupcije na Univerzitetu u Beogradu obavio je Savez studenata Beograda, u saradnji sa Centrom za istraživanje tržišta FON-a, 2001/2002. godine. Tada je 36% studenata izjavilo da lično poznaje kolege upisane preko „veze“, dok je 67% samo čulo za takve slučajeve. Čak 37% lično poznaje studente koji su položili ispit preko „veze“, za novac, uslugu i sl. a 19% ispitanika poznaje profesora koji prima mito. Nakon ovog istraživanja Saveza studenata, Studentska unija Srbije je 2004. godine anketirala studente četiri državna univerziteta. Prema ovom drugom istraživanju, čitavih 98% studenata je čulo da neki od oblika korupcije postoji na njihovom fakultetu. Da profesorima može pomoći njihov uticaj kada bi se našli u istrazi povodom korupcije, misli 70% ispitanika, a 57% njih ne bi prijavili slučaj podmićivanja za polaganje ispita. 56% studenata državnih univerziteta smatra da korupciju u visokom obrazovanju ne kontrolišu odgovarajući organi. Ujedno, 47% studenata misli da je prepisivanje prihvatljivo.

Godine 2005. organizacija Transparentnost-Srbija je, u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, obavila prvo istraživanje nad asistentima, docentima i profesorima Univerziteta u Beogradu, koje takođe svedoči o postojanju korupcije u visokom školstvu. Da je osumnjičenih za korupciju na njihovom fakultetu bilo, tvrdi 35% ispitanih univerzitetskih radnika. Čak 48% nastavnika i saradnika smatra da su „prijateljske usluge“ dominantno koruptivno sredstvo, dok 20% njih smatra da je davanje novca najzastupljenije. Samo 19,8 posto ispitanika bi prijavilo svaku nezakonitost, bez obzira na moguće posledice. Od onih nastavnika i saradnika koji korupciju ne bi prijavili, 39,4 posto njih kaže da to ne bi učinili zato što ne veruju da bi se išta uradilo na njenom sankcionisanju.

Iako su ova tri istraživanja, na osnovu iskustava i mišljenja studenata i profesora, jasno pokazala da korupcija univerziteta postoji, nisu preduzeti konkretni koraci ka rešavanju ovog problema. Kao što se vidi iz rezultata istraživanja, posebnu poteškoću predstavlja strah i nespremnost da se uočen slučaj korupcije prijavi. Razlog tome je što ne postoje odgovarajući mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje koruptivnog ponašanja.

MEHANIZMI

Za korupciju se obično kaže da spada među najteže dokaziva krivična dela i upravo zato je najefikasnija borba protiv korupcije njena prevencija. Savez studenata Beograda i Studentska unija Srbije su nadležim organima predložili niz mera kojim će se pospešiti kako prevencija, tako i institucionalno ispitivanje i sankcionisanje ovakvih slučajeva. U tom smislu predloženo je razvijanje nacionalnih standarda za osiguranje transparentnosti polaganja ispita, razvijanje i primena Etičkih kodeksa za profesore i studente, kao i osnivanje univerzitetskih tela za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije. Ovu inicijativu su podržala sva republička tela koja se bave visokim školstvom, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje je pored navedenog dodao i zahtev Komisiji za akreditaciju da u proveri kvaliteta ustanova utvrđuje i stepen koruptivnog ponašanja.

Ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović je nakon razgovora sa studentima i rektorom Beogradskog univerziteta prof. Brankom Kovačevićem najavio izradu Pravilnika o polaganju ispita koji bi trebalo da smanji mogućnost korupcije. Ovim dokumentom bi bili utvrđeni standardi za pismeno i usmeno polaganje ispita, tako da se obezbedi javnost polaganja, a da ocenjivanje obavlja najmanje dva člana ispitne komisije. Njime bi takođe bilo predviđeno i tonsko ili video snimanje usmenih ispita tamo gde je to moguće. Istovetno rešenje već je sadržano u paketu antikorupcijskih mera koje je Senat Univerziteta u Kragujevcu usvojio krajem februara.

Pored toga neophodna je razrada i primena etičkih kodeksa na univerzitetima, na osnovu kojih bi tela poput Suda časti mogla da osude i sankcionišu nastavnike i studente za koje se dokaže da su umešani u korupciju. Iako ovakav kodeks na Univerzitetu u Beogradu postoji još od 2003. godine, on je praktično teško primenljiv jer se sastoji od krajnje uopštenih i nedovoljno jasnih formulacija, pa postoje problemi u utvrđivanju i kvalifikovanju povrede njegovih kanona. (Nasuprot tome, nedavno usvojeni Pravilnik o disciplonskoj odgovornosti studenata je jedan prilično obiman, vrlo precizno i do detalja razrađen tekst.) Utvrđivanje odgovornosti za povrede kanona Etičkog kodeksa do prošle godine je vršio Sud časti, koga su činili nastavnici i studenti, ali je od stupanja na snagu novog Statuta Univerziteta, ovo telo zamenjeno Odborom za profesionalnu etiku, u kome studenti više nemaju predstavnika. Značajan nedostatak u radu ovog tela je neznatna snaga njegovih presuda. Prema aktuelnim propisima, ukoliko bi se utvrdilo da je nastavnik prekršio norme profesionalne etike, on bi se „izvukao“ samo sa javnom brukom, ali ne postoji mogućnost izricanja mera poput novčane kazne, suspenzije i raskidanja radnog odnosa. Uvođenje ovih mera je neophodno, jer je adekvatno kažnjavanje korupcije bitan element njene prevencije.

Međutim, što se tiče institucionalnih mehanizama za bezbedno prijavljivanje i ispitivanje slučajeva korupcije, tu Univerzitet u Beogradu ima izvesnu prednost nad drugim visokoškolskim ustanovama. Prošle godine je Statutom Univerziteta, na predlog studenata, predviđeno postojanje institucije univerzitetskog ombudsmana, čiji je zadatak da štiti prava i interese svih članova akademske zajednice. Da bi ovo mrtvo slovo na papiru moglo da oživi, nije dovoljno da ombudsman prosto bude imenovan, već mu se moraju predati odgovarajuća ovlašćenja. On bi prikupljao prijave slučajeva korupcije, ispitivao njihove navode i po službenoj dužnosti pokretao postupak pred Odborom za profesionalnu etiku. Bilo bi neophodno da čuva anonimnost identiteta onoga ko slučaj prijavljuje, ali i tajnost dostavljenih podataka dok se ne utvrdi da iza njih stoje dokazi, kako bi se izbegla mogućnost podmetačine. Naravno, ukoliko se utvrdi da tu postoje elementi krivičnog dela, predmet bi bio prosleđen organima MUP-a i javnom tužilaštvu. Kancelarija ombudsmana se ne bi bavila samo slučajevima korupcije, već i prijavama povrede republičkih i univerzitetskih propisa, kao i slučajevima diskriminacije po raznim osnovama. Očekuje se da će aktiviranje i nepristrasan rad ovakvih institucionalnih mehanizama doprineti odbrani integriteta domaćih visokoškolskih ustanova, jer sumnja se može odagnati jedino podrobnim ispitivanjem okolnosti koje je izazivaju.

KOLEKTIVNA KRIVICA?

Sumnja u naše diplome nažalost već uveliko postoji. Ubrzo nakon obelodanjivanja akcije „Indeks“, grčka ministarka prosvete Marieta Janaku dala je nalog o privremenoj zabrani priznavanja univerzitetskih diploma stečenih u našoj zemlji. Ovo je težak udarac za domaći sistem školstva, koji može da ostavi značajnije posledice i to iz dva razloga, koja su međusobno povezana. Prvo, Grčka je članica EU, pa ovakav potez ne može da prođe bez, makar blage, lančane reakcije sumnjičavosti i nepovoljnih mera u ostalim zemljama Unije. S druge strane, sam momenat policijske akcije je smešten baš uoči samita evropskih ministara zaduženih za visoko obrazovanje, koji će se održati 17. i 18. maja u Londonu.

Ovo je peta ministarska konferencija, koja se od usvajanja Bolonjske deklaracije održava na svake dve godine sa ciljem da analizira poteškoće u reformi visokog obrazovanja i da postavi smernice za dalju implementaciju „Bolonjskog procesa“. U radu londonskog samita će učestvovati zvanične delegacije 45 zemalja Evrope, kao i svih relevantnih međunarodnih organizacija i udruženja koje se bave obrazovanjem. Tom prilikom, posebna pažnja će se posvetiti osiguranju kvaliteta i međunarodnom priznavanju stečenih kvalifikacija, dakle baš onim temama koje nas trenutno najviše pogađaju. Čak i ukoliko na formalnim sednicama ne bude zvanične reči o dešavanjima u Srbiji, svakako će biti kuloarskog ogovaranja, koje ne može da prođe bez posledica. Na prošlom ministarskom sastanku, u Bergenu 2005. godine, naša zemlja je ocenjena kao pretposlednja u Evropi po stepenu reformisanosti visokog školstva, sa ocenom 2,2 na skali od 1 do 5 (iza nas su bile Andora i BiH, koje su delile poslednje mesto sa ocenom 2,1). Ovo se, doduše, u akademskim krugovima uglavnom pripisuje loše pripremljenom izveštaju kojeg je naša zemlja podnela, a koji ne oslikava pravo stanje stvari, kao i činjenici da se odugovlačilo sa usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju. U međuvremenu, primenom novousvojenog reformskog zakona, rejting Srbije je vrtoglavo porastao pa naša preliminarna ocena uoči londonske konferencije iznosi čak 4,2, što je značajan uspeh. Ali afera „Indeks“ ipak baca senku na ovaj rezultat i verovatno će uticati na korekciju dobijene ocene.

Šta to praktično znači? Čitava složena okolnost ide u prilog podozrivosti drugih zemalja prema diplomama koje dolaze iz Srbije, a direktne posledice, u manjoj ili većoj meri, mogu osećati svi naši diplomci. Tako dolazimo u situaciju da zbog određenog broja slučajeva korupcije, sve naše diplome budu tretirane kao potencijalni falsifikati. Time će biti nepravedno kažnjena upravo najveća većina studenata domaćih univerziteta, koja teškim učenjem savlađuje svoje preobimne ispite. Ova pretnja se može izbeći na samo jedan način: tako što će svi članovi akademske zajednice zajedno da rade na identifikovanju korumpiranih nastavnika i službenika univerziteta, na njihovom privođenju pravdi i propisnom kažnjavanju. Ukoliko se ovaj proces zaustavi na pola puta, preti nam opasnost da se ceo sistem visokog školstva Srbije nađe na optuženičkoj klupi zbog nekažnjene individualne krivice posrnulih pojedinaca.

MORALNA KRIZA

Prema navedenom istraživanju koje je sprovela Transparentnost-Srbija, najveći broj univerzitetskih radnika smatra da je najvažniji činilac za izazivanje korupcije u zemlji – moralna kriza! Na drugom i trećem mestu uzroka korupcije navode se nesankcionisanje onih koji su se proteklih godina nelegalno obogatili i neefikasnost pravosudnog sistema. Kada govorimo o dekadenciji morala, alarmantno je što su među uhapšenim profesorima ljudi koji čine ne samo kragujevačku, već i srpsku elitu: predsednik Balkanskog (i srpskog) udruženja za krivično pravo, pomoćnik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, predsednik UO Antidoping agencije Srbije i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve… Da spisak problema bude duži, ministar pravde Zoran Stojković je u javnosti izrazio svoju zabrinutost zbog toga što su troje uhapšenih profesora godinama bili članovi ispitne komisije za polaganje pravosudnih ispita. Da li to znači da istragu treba proširiti i na članove advokatskih komora? Tome treba dodati da se uglavnom smatra da su diplome kupovali državni službenici, policajci i zaposleni u javnim preduzećima, kako bi time ispunili formalan uslov za zaposlenje i napredovanje u karijeri. Slučaj lažnih diploma srednjeg, višeg i visokog obrazovanja u JP „Železnice Srbije“, novosadskom GSP-u i kragujevačkom „Vodovodu“ potvrđuju ovu bojazan. Ali hoće li i zaposleni u državnim organima biti proveravani? Pritom se ne sme zaboraviti da je operacija „Indeks“ sasvim slučajno zadesila baš Pravni fakultet u Kragujevcu i da na svim univerzitetima kruže javne tajne i indikativne glasine o sličnim pojavama. Većina onih koji će narednih godina preuzeti odgovorne funkcije u društvu, danas studiraju i uče na ovim visokim školama. Mnogima od njih su ovi privedeni profesori i javni radnici bili uzori, pa se postavlja pitanje: kako ovakve pojave utiču na oblikovanje moralnih standarda današnjih mladih? Jedno je sigurno – danas autoritete nije potrebno rušiti, oni se urušavaju sami od sebe. Ukoliko odgovorni u ovoj zemlji ne shvataju ozbiljnost problema sa kojima se društvo suočava, onda mladima jedino preostaje da samostalno potraže svež početak i da sami osvoje prostor za stvaranje novih vrednosti i kodova javnog života.

Ugledni profesori, uhapšeni u akciji „Indeks“ pod sumnjom da su učestvovali u korupciji:

Bora Čejović (66), bivši dekan Pravnog fakulteta u sedam mandata (1985-1998.), predsednik Srpskog udruženja za krivično pravo, predsednik Balkanskog udruženja za krivično pravo, na poziv Haškog tribunala bio je ekspert-svedok za jugoslovensko krivično zakonodavstvo (njegov bivši student, istražni sudija Predrag Lukić, danas vodi istragu u aferi „Indeks“),

Sveta Purić (53), dekan Pravnog fakulteta, (njegov sin, Novak Purić, je osumnjičen za lažiranje polaganja ispita iz predmeta Istorija države i prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u čemu mu je pomogla službenica beogradskog fakulteta, nakon čega se prebacio na Pravni fakultet u Kragujevcu),

Božin Vlašković (53), prodekan za finansije Pravnog fakulteta i redovni profesor na predmetu autorsko pravo i pravo industrijske svojine, član je ekspertskog tima pri Republičkom zavodu za intelektualnu svojinu,

Emilija Stanković (54), redovna profesorka na predmetu rimsko pravo, pomoćnica ministra prosvete i sporta zadužena za visoko obrazovanje (razrešena dužnosti na sednici Vlade Srbije održanoj 22. februara),

Predrag Stojanović (49), šef Katedre za pravne i ekonomske nauke, bivši predsednik Odbora za pravosuđe u Skupštini Srbije kao poslanik iz reda DHSS, 2006. mu je dodeljena diploma zaslužnog građanina Kraljeva (pred sudom ga zastupa bivši ministar pravde Vladan Batić),

Srđan Đorđević (40), docent na predmetima uvod u pravo, političke institucije i ustavna zaštita ljudskih prava i slobode, bivši sudija Ustavnog suda Republike Srbije, bivši predsednik Okružnog odbora SPO, a zatim član DHSS-a,

Dragan Bataveljić (48), redovni profesor na predmetu ustavno pravo, član Gradskog veća Kragujevca i blizak saradnik gradonačelnika Veroljuba Stevanovića,

Nenad Đurđević (57), redovni profesor obligacionog prava, predsednik Upravnog odbora Antidoping agencije Srbije, predsednik Udruženja za sportsko pravo Srbije, član Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora za reformu Ustava SPC, član Eparhijskog saveta Eparhije šumadijske, bivši predsednik Crkvene opštine u Kragujevcu i član Pravnog saveta Srpske pravoslavne crkve,

Ivan Čukalović (51), šef Katedre za međunarodno javno pravo, član Upravnog odbora Udruženja za međunarodno krivično pravo Srbije, radi u dopunskom radnom odnosu na Univerzitetu Braća Karić i na Univerzitetu u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, bio je član tima za pisanje tužbe protiv zemalja članica NATO-a i član tima za pisanje odbrane protiv tužbe za genocid u slučaju BiH-SRJ,

Milena Petrović (54), bivša prodekanka za finansije Pravnog fakulteta, vanredna profesorka na predmetu međunarodno privatno pravo,

Dragana Petrović (43), vanredna profesorka na predmetu krivično pravo, odbranila doktorsku disertaciju na temu „Organizovanje zločinačkih udruženja“ (za nju se sumnja da je, pored prof. Bore Čejovića, jedan od organizatora grupe koja je prodavala ispite i diplome),

Jasmina Nektarijević, vanredna profesorka nemačkog jezika, više godina honorarno angažovana sa punim radnim vremenom na Pravnom fakultetu.

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

NIKO IZNAD ZAKONA…

S: Da li ste iznenađeni dokazima o postojanju korupcije na domaćim univerzitetima i da li mislite da je u pitanju oblik organizovanog kriminala?

 Vuksanović: Korupcija na fakultetima je tema o kojoj se decenijama govorilo i smatram da je logičan zahtev studentskih organizacija da ovaj problem treba proveriti i na drugim fakultetima. Istraga će utvrditi o kakvom obliku kriminala je reč.

S: Koliko ova afera može oštetiti ugled domaćeg sistema visokog obrazovanja u svetu?

Vuksanović: Ovo svakako baca senku na naše univerzitete i ocenu koju su reforme sprovedene u visokom obrazovanju dobile od Evropske unije. Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji koja je za ovako kratko vreme postigla takav uspeh i svoju ocenu reformi sa 2,2 popravila na 4,2. Međutim, ova akcija je pokazala da i država i univerziteti imaju volje da se uhvate u koštac sa ovim problemom.

S: Kako komentarišete činjenicu da je za učestvovanje u korupciji uhapšna grupa vrlo uglednih profesora Pravnog fakulteta, koji su deo ne samo kragujevačke, već i srpske elite (pomoćik ministra prosvete, bivši sudija Ustavnog suda, bivši predsednik skupšinskog Odbora za pravosuđe, dekan, prodekani i dr.)?

Vuksanović: Republika Srbija ima strategiju za borbu protiv korupcije u svim oblastima i u skladu sa tim niko ne može biti iznad zakona i svako nosi ličnu odgovornost. Ne može biti izuzetaka čak i kada ima razočaranja.

S: Koliko je, po Vašm mišenju, bitna individualizacija krivice i da li se može reći da je domaće visoko školstvo korumpirano?

Vuksanović: Istraga će utvrditi činjenice i na taj način će krivica biti individualizovana. Sigurno je da stvari ne treba generalizovati i bitno je da se u ovom trenutku zaštite svi studenti koji pošteno polažu ispite i svi profesori koji časno rade svoj posao.

S: Šta ste Vi kao ministar konkretno preduzeli u rešavanju ovog teškog problema za celu akademsku zajednicu?

Vuksanović: Otvorili smo telefonsku liniju za prijavu korupcije i sve prijave ćemo, kao i do sada, proslediti Ministarstvu unutrašnjih poslova i rektoratima, institucijama koje imaju mehanizme da slučajeve korupcije istraže i sankcionišu. Međutim, bolje je da policija nema posla na univerzitetima. To se postiže ispunjavanjem studentskih zahteva: javnost ispita, polaganje u učionici u kojoj su prisutni svi studenti, a ispit sprovodi najmanje dvočlana komisija; pisana forma ispita kad god je to mogućno, što češće to bolje; diktafon kao zamena za zapisničara tokom ispita. Pre 25 godina, kada sam ja studirao, niko nije polagao ispite u kancelariji u četiri oka. Da je i sada takva praksa, odnosno strogo pravilo, ne bi bilo mogućnosti za zloupotrebe i lažiranje ispita.

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

Beogradska kancelarija Evropskog biroa za prigovor savesti (EBCO-Balkan) i češki Atlanski savet (Jagello 2000) organizovali su panel diskusiju na temu „Partnerstvo za mir i NATO – pro et contra“ koja je održana 1. marta u Ambasadi Češke Republike u Beogradu. Panel je otvorio češki ambasador u Srbiji, gospodin Ivan Jestrab, a učesnici su bili vojni analitičari i aktivisti međusobno suprotstavljenih mirovnih i pro-atlanskih NVO. Publiku su činili stručnjaci i istraživači iz oblasti bezbednosti, aktivisti omladinskih organizacija, novinari, mladi poslanici i članovi podmladaka političkih stranaka, kao i studenti Beogradskog univerziteta. Ova diskusija je prva u nizu događaja koji bi trebalo da obeleže širu javnu debatu o prednostima i manama pristupanja Srbije u članstvo NATO-a.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika „Vreme“, je u svojoj uvodnoj reči problematizovao uvrežena verovanja i pojedine predrasude o Severnoatlanskom savezu kao o pukom mehanizmu sprovođenja spoljne politike SAD-a, istakavši da se „najveći protivnici NATO-a danas nalaze upravo u Vašingtonu“. Pozivajući se na svoje iskustvo iz brojnih razgovora sa američkim vojnim zvaničnicima, Anastasijević navodi da tamošnja administracija sa velikim rezervama prihvata da njenim snagama upravljaju evropski komandanti. Kako kaže, izvor ovog nezadovoljstva pre svega počiva u činjenici da SAD ulaže u Alijansu više sredstava od bilo koje druge članice, ali joj to za uzvrat ne donosi odgovarajuće privilegije u upravljačkim strukturama. Dakle, unutar samog Saveza postoje protivnici njegovog širenja, pa je i pristupanje Srbije pod znakom pitanja. Prof. Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose nadovezao se na uvodno izlaganje ocenom da „i sam NATO nije previše konsolidovan“. Pored toga, on se pita da li je ulazak u NATO uopšte na političkoj agendi domaće elite ili ne, podsetivši da Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju odbrane. Prema njegovom mišljenju, pitanje pristupanja Srbije regionalnim vojnim savezima do sada nije na pravi način razmatrano u domaćoj javnosti – ne možemo na osnovu pukog osećaja da se odlučujemo o tome da li smo za ili protiv jednog tako pozamašnog i složenog poduhvata. Hadžić smatra da nam je neophodna iscrpna cost/benefit analiza oba moguća slučaja, koja bi obuhvatala široku javnu raspravu, pre nego što budemo u stanju da damo smislen odgovor na to pitanje.

Drugi učesnici debate, nasuprot ovome, već imaju formirano mišljenje o potrebi pristupanja naše zemlje Severnoatlanskom savezu i to potkrepljuju uverenjem da već raspolažemo sa dovoljno informacija potrebnih za donošenje ispravne odluke. Sa jedne strane, pobornici pristupanja NATO-u iznose koherentne, međusobno usaglašene razloge za svoje stanovište, koje ima svoju vojnu, političku i kulturnu dimanziju. Međutim, protivnici pristupanja Alijansi se mogu razvrstati u dve grupacije, jer slede dva međusobno isključujuća toka argumentacije: prvu možemo nazvati militarističkom, a drugu anti-militarističkom, ili mirovnom.

Danijel Šunter iz Evroatlanske inicijative je, na poziv prof. Hadžića za obazrivost pri tretiranju ovog problema, odgovorio da je u pitanju lažna dilema. On je naglasio da su sve zemlje EU i u regionu pro NATO-vski opredeljene, iako neke još uvek nisu članice Saveza, pa pred sobom imamo zapravo samo jedno ispravno rešenje. „Srbija mora da reformiše svoje oružane snage da bi ušla u EU, a ona to ne može sama, kao što to nije mogla nijedna bivša članica Varšavskog pakta“. Da njihove „pomoći“ ne treba da se plašimo dovoljno govori i podatak da su u ovom trenutku najveći investitori u Srbiju članice NATO-a (Slovenija, Italija, SAD, Grčka…), a da je najveći izvoznik iz naše zemlje kompanija U.S. Steel, ističe Šunter. „Mi sa ovim zemljama delimo iste kulturne vrednosti i imamo bliske političke ciljeve“. Kada je u pitanju vojna saradnja, istakao je da naša vojska već uspešno sarađuje sa snagama NATO-a na prostoru Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije i da bi ovu kooperaciju trebalo produbiti. Prema njegovom mišljenju, učešće naših jedinica u međunarodnim mirovnim misijama je ne samo nužno, već i korisno. To bi značilo naš dublji ulazak u evro-atlanske integracije, čime bismo stekli pristup određenim fondovima i privilegijama. Uostalom, kaže Šunter, ukoliko naša vojska dostigne odgovarajući stepen konsolidovanosti i stabilnosti, onda ona ima odgovornost za druge, manje srećne regione – a naša pomoć tim regionima bi povratno širila naš uticaj u svetu. Marko Kovačević iz Atlanskog saveta Srbije se složio sa svojim kolegom i istakao da ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu gde se mi sada nalazimo. Razmišljanja o tome šta je bilo nam nisu od koristi ukoliko sebi ne odgovorimo na pitanje: šta mi danas možemo? On ocenjuje da smo mi već zakoračili jedinom stazom koja se pred nama pruža, a to je članstvo u Partnerstvu za mir, zatim u NATO-u, pa u Evropskoj uniji.

Vojno-politički analitičar Milovan Drecun je odbacio tvrdnju da je jedini put pred nama pristupanje Sevroatlanskom savezu. On podseća da Evropa, pored političkih integracija, stvara i sopstvene vojne snage, koje pretenduju da imaju visok stepen nezavisnosti od snaga Alijanse. Zato naše stremljenje ka evropskim integracijama ne znači ujedno i duboko zalaženje u evro-atlanske integracije – naša vojska ima šansu da pristupi evropskim vojnim snagama, a da izbege članstvo u NATO-u. Severnoatlanski savez je posle Hladnog rata od defanzivne organizacije postala ofanzivna, ističe Drecun. „Alijansa je prvi put izašla iz okvira svojih ingerencija kada je bombardovala srpske položaje u Bosni, a u ratu je pomagala Hrvatsku i Federaciju BiH. Godine 1999. je, protivno međunarodnom pravu, izvršila agresiju na SRJ i potpomagala teroriste tzv. Oslobodilačke vojske Kosova“. I pored te neslavne prošlosti, Drecun smatra da je potrebno izgraditi produktivne odnose sa ovom organizacijom, jer se ona danas ipak nalazi u temelju očuvanja svetskog mira. Međutim, produktivnim se ne može nazvati odnos koji našoj zemlji oduzima ingerencije nad sopstvenom teritorijom. Pristupanje Partnerstvu za mir vodi samo jednom pitanju: „kako da se izgradi partnerstvo ako Kosovo i Metohija dobije nezavisnost?“ Jer, kako je naveo, partnerstvo u međunarodnim odnosima je onaj oblik saradnje u kome se ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet partnera. Prema njegovom mišljenju, pitanje Kosova je ono što narod većinski opredeljuje protiv NATO-a.

Za razliku od Drecuna, koji zamera vojnim i političkim ciljevima Alijanse ali postojanje vojnih udruženja smatra neophodnim, Milan Coljić-Humljan iz kampanje „Ne u NATO“ predlaže demilitarizaciju i potpuno odustajanje od vojnih poduhvata, kao jedini put ka izgradnji mira. On je naveo da je Severnoatlanska alijansa stvorena 1949. godine da bi se kapitalistički Zapad odbranio od komunističkog Istoka, ali je posle Hladnog rata neprijatelj postao „svetski terorizam“. Sa aspekta njenih vojnih ciljeva, mi nemamo nikakvog motiva da ulazimo u Alijansu, tim pre što članstvo u EU ne podrazumeva automatski i članstvo u NATO-u. Posebno je naglasio da ulazak u Partnerstvo za mir podrazumeva tzv. kompatibilizaciju oružanih snaga sa oružjem u NATO-u. „80% oružja drže najbogatije članice Alijanse i prodaju ga siromašnijim članicama, koje u procesu kompatibilizacije moraju da se otarase svoje stare opreme, mahom sovjetske“, kaže on. Tu opasku je Šunter odbacio kao netačnu, iznoseći podatke da preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica izvozi municiju u Belgiju, da mađarska avijacija u svom sastavu ima švedske avione (Švedska nije članica NATO-a), a da Bugari ne koriste američke puške, već oružje tipa „Kalašnjikov“. Humljan je ove primere okarakterisao kao usamljene slučajeve, pritom ističući da članice Alijanse za vojni budžet u proseku izdvajaju 2,4% bruto nacionalnog dohotka, što su prevelika sredstva za zemlju poput Srbije. Šunter je insistirao da mi ipak „moramo da se ugledamo na zemlje koje su već prošle tranziciju sličnu ovoj koju mi danas prolazimo, a ne na one poput Švajcarske, jer nismo u istoj situaciji kao ona“. S druge strane, Humljan ceni da bi pristupanje NATO-u značilo povećanje ukupne količine budžetskih izdvajanja za postizanje vojnih ciljeva SAD-a, istovremeno podsetivši da u našoj zemlji nisu napravljena istraživanja koja bi ponudila alternativu. „Na ovo pitanje se i dalje gleda kroz razvijanje vojne doktrine i borbu protiv neprijatelja“, zamera on. Kako je istakao, antimilitarizam i izgradnja mira su jedina potpuna alternativa NATO-u, ali ujedno i jedini održivi dugoročni projekat koji na kraju vodi opštoj demobilizaciji i konačnom ukidanju vojske.

Razmenjivanje argumenata se toliko zahuktalo da publika nije imala dovoljno vremena za sva svoja pitanja, pa se razgovor nastavio i posle tribine. Kao što je primetio prof. Hadžić, ova dinamična i iscrpljujuća debata je samo zagrebala površinu kompleksnog problema pristupanja naše zemlje vojnim savezima. Petar Milićević, predsednik Evropskog biroa za prigovor savesti na Balkanu, najavio je organizovanje još sličnih događaja jer se „EBCO-Balkan zalaže za osvetljavanje svih aspekata mogućeg članstva u NATO-u, kao ključnog bezbednosnog pitanja za Srbiju“.

Širenje NATO-a:
– osnovan 04. aprila 1949. god. potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma od strane 12 zemalja: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Velike Britanije i SAD-a;
– Proširenja tokom Hladnog rata: 1952. pristupile su Grčka i Turska, 1955. Nemačka, a 1982. godine Španija;
– Proširenja nakon pada Berlinskog zida: 1999. pristupile su Češka, Mađarska i Poljska, a 2004. godine Bugarska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija.

 

Srećko Šekeljić

STUDENT, april 2007.

SRBIJI TREBA ENERGIJA MLADIH!

«Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju»… «Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo».

Dragan Đilas je rođen 1967. u Beogradu. Završio je mašinstvo, a tokom studija je bio student-prodekan Mašinskog fakulteta, student-prorektor Univerziteta u Beogradu i istakao se kao lider Studentskog protesta 1992. godine, tada je Miloševiću u lice rekao da treba da podnese ostavku. Ranih devedesetih pisao je za «Student», radio je na radio Indeksu i B92, nakon čega je počeo da se bavi marketingom i napravio kompaniju koja danas zapošljava 200 ljudi, uspešno posluje u mnogim zemljama Evrope i za koju kaže da je najveća kompanija te vrste u regionu. Godine 1999. osnovao je humanitarnu organizaciju «Naša Srbija» koja pomaže deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima tokom devedesetih. Vodio je kampanju Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, na čiji je predlog zatim počeo profesionalno da se bavi politikom. Od 2004. godine do danas je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, a 2006. je izabran i za predsednika Gradskog odbora beogradskih demokrata. Uoči parlamentarnih izbora 2007. godine izjavio je da će podneti ostavku na stranačku funkciju ukoliko DS u Beogradu dobije manje glasova od radikala, što je i učinio.

S: Devedesetih su mladi odigrali ključnu ulogu u smeni vlasti i izmeni društvenih vrednosti. Da li današnja omladina ima istu političku snagu?

Đilas: Pa drugačije su okolnosti, jednostavno u to vreme su se mladi ljudi borili da stvore sebi život i da prežive – tada je politika bila pitanje života ili smrti. Mučila nas je jedna politika koja je bila politika smrti, razaranja, uništavanja svega, i logično je da će jedan najmlađi i najperspektivniji deo stanovništva da se prvi pobuni protiv toga i da pokuša da nešto tu menja. Zato je teško porediti današnje vreme i vreme prvog i drugog studentskog protesta. Ljudi koji su koji danas studenti tada su imali između pet i 15 godina i sa neke istorijske distance gledaju na sve to. Ali mislim da je svakoj studentskoj generaciji potreban jedan takav veliki pokret, dešavanje, ta dobra energija koja se tu napravi i onaj osećaj, na kraju, da si uspeo nešto u životu da promeniš. I da je to jedno iskustvo koje bi bilo jako dobro da svaka generacija prođe, ako bi moglo nekako makar virtuelno da se simulira ukoliko nema demonstracija. Danas živimo u vreme koje je ipak sređenije u kome naravno imamo milion izazova, ali imamo veću mogućnost izbora, nemamo više tu vrstu represije, nemamo više ratove, nemamo više platu od pet maraka, nemamo više toliko iseljavanje mladih ljudi. Meni je na 20 godina proslave mature više mojih kolega bilo u Torontu na proslavi nego u Beogradu. To je najbolji dokaz gde smo mi danas. U to vreme pre 15 godina deca su obijala automobile i krala kasetofone pošto su mogli da ih prodaju za 50 DM, a njihovi roditelji su radili za pet. To su bila ta vremena. Danas su drugačija vremena i danas se mladi ljudi okupljaju oko nekih drugih stvari, kao što će jednog dana u ovoj zemlji, nadam se što pre, politička borba da se vodi oko toga ko zaista može da obezbedi veće plate i više radnih mesta, a ne oko nacionalnih priča i busanja u grudi. Isto kao što razumem da danas ima dosta ljudi, koji su mlađe generacije studenata, kojima verovatno ono što pričaju ove ekstremne partije deluje prihvatljivije od ovoga što pričamo mi. Ali i to su normalne stvari… Onaj ko nije video rat i ko ga nije osetio i ko je zaboravio kako je izgledalo bombardovanje, jer je tada imao 12-13 godina i super se zezao sa svojim drugarima, ko nije video tenkove na ulicama, ko nije video ljude koji su mogli da izginu 5. oktobra, ili nekog 5. oktobra prethodnih godina, on ne može da gleda dugačije na te stavove.

S: Da li danas glas mladih, studenata, igra određenu ulogu u javnom životu?

Đilas: Naravno da igra. Svaka vlast mora da ima određeni korektiv. Ni za jednog čoveka ne valja da je dugo na vlasti. Drugo, mi smo jedna, kako da kažem, vrlo mlada demokratija. Nemojte misliti da su britanski političari i neki drugi u Evropi drugačiji od naših, ali kod njih postoji sistem koji se razvijao stotinama godina i to je sistem kontrole da ne mogu da rade stvari koje se rade ovde. Pa svi oni su dolazili ovde, gledali su u Miloševića kao u boga, jer negde u svakom političaru postoji ta mala želja da ima potpunu, apsolutnu moć i vlast i da odlučuje o svemu. Ali to nije dobar princip, jer on dovodi na kraju do uništavanja svega. Evo, ljudi koji su teorijom verovatnoće matematički dokazali da je bolji prosvećeni diktator nego potpuna demokratija, dobili su Nobelovu nagradu, ali taj sistem ne može da se sprovede u praksi. Na kraju uvek dođe neki diktator koji nije prosvećen i uništi sve.

S: Mladi i dalje odlaze u inostranstvo.

Đilas: Ja ne mislim da je to toliko strašno što naši mladi odlaze u inostranstvo: mnogo je bolje da ne odlaze, bolje je da se vraćaju, ali ako već odu tamo oni su predstavnici ove zemlje. Oni mogu da pomognu mnogo svojoj zemlji kada su tamo, samo neko mora da održava kontakt sa njima. Ona generacija koja je otišla devedesetih se osećala proteranom odavde, a ova generacija koja sada odlazi, realno odlazi iz ekonomskih razloga, jer može bolje da živi. Ali to je već normalna situacija u celom svetu: svi putuju, sve se kreće, vi možete da živite u Londonu a da radite u Južnoafričkoj Republici, to više nema veze. Za deset godina ko zna dokle će se razviti tehnologija i kakve će mogućnosti postojati. Naravno da je bolje da mladi ostanu ovde, jer bez tih najboljih koji imaju vrednost nećemo moći da idemo napred. Ali ne možemo da ih sprečimo da odu ako im je ovde plata 1000 evra a tamo 5000 evra, naravno da će otići. E sada je pitanje kada ćemo mi moći onome koji je najbolji da ponudimo ovde takva sredstva.

S: Pored toga što ste studirali bili ste i predstavnik studenata. Kako je to izgledalo?

Đilas: Ja sam radio u Indeksu, pa sam pravio B92, pa pravio demonstracije na Mašinskom fakultetu oko uslova studiranja, nešto slično onome što ste i vi radili pre nekoliko meseci, samo neke ’89/’90. godine. Tada sam pisao pismo ministru prosvete sa «gospodine ministre», tražili smo prijem za sutra ujutro, on nas je stvarno primio i prigovorio: «Zašto me zovete ‘gospodine’, valjda smo mi svi drugovi». A ja sam mu rekao: «Vi ste mnogo stariji od nas da bismo bili drugovi». Hteli su da nam otežaju neke uslove studiranja, a mi smo im rekli: «Sutra odlazimo na mašinijadu, imate sedam dana rok da to promenite, jer posle toga pravimo demonstracije u Beogradu». Ja sam zakazao sâm taj zbor studenata sa još nekim ljudima, pošto tadašnji prodekan nije hteo time da se bavi, i došlo je hiljadu ljudi. Posle toga smo imali prve izbore za prodekana sa više kandidata za koje su studenti glasali, ja sam se kandidovao i pobedio. Tako sam se isto kasnije kandidovao za prorektora i pobedio. Nikad nisam bio član Partije i imao sam problema zbog toga. Na kraju sam vodio demonstracije na osnovu svoje funkcije i pokazalo se da je bilo dobro što sam ušao u sve to jer sam ipak nešto promenio. Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim, onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: «Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem». Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.

S: Jeste li se suočili posle toga sa nekim preprekama na studijama i na poslu?

Đilas: Na studijama ne, mada uvek ima ludaka koji te maltretiraju. Moja supruga je imala ozbiljne probleme. Bila je student generacije na Ekonomskom fakultetu i oborili su je na diplomskom da ne bi bila asistent ’92. To su ta vremena bila, zbog toga su ljudi odlazili odavde. Kasnije sam imao problema u poslu. Kada govorite ono što mislite, morate da platite neku cenu. Meni je u firmu finansijska policija dolazila svaki treći dan sa pitanjima «zašto dajete pare za Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu?» i ja im kažem da imam pravo da dajem 3%, a ovaj univerzitet je grozan, slobistički i komunistički i ja hoću da napravim nešto novo i za to ću da izdvojim novac. Moj partner je za to vreme osedeo. Isto tako je bilo i za B92. I pored toga je moja firma uspela da postane najveća i najbolja u svojoj oblasti. Ja nisam za to da se pred primitivizmom, pred neznanjem, pred demagogijom povlačimo mi koji znamo šta možemo i kako možemo.

S: Korupcija, lustracija…

Đilas: Moramo da budemo svesni, naši fakulteti su leglo nepotizma i dan-danas. Ljudi koji su postali asistenti pre dvadeset godina na osnovu toga što su bili bliski socijalistima, sada su već ugledni profesori. Znate, kada čovek osedi, onda uvek deluje finiji nego onda kada je imao 30 godina. Mnogi su postali profesori na osnovu političke podobnosti, pa su onda birali takve asistente koji će ih slušati i to je vremenom postalo zatvoreni krug. Nije napravljena lustracija na fakultetima i sada je potreban dugoročniji proces da se to promeni. Ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju tu da budu, ima mnogo profesora koji ne govore nijedan strani jezik a hteli bi kao nekom nešto da predaju, ima mnogo njih sa potpuno pogrešnim moralnim vrednostima a treba da edukuju druge ljude. Ima ljudi koji sede dan-danas na fakultetima poput gospodina Olivera Antića koji je sramota za srpski univerzitet. Možda on ima neko stručno znanje, ali njegove moralne karakteristike su katrastofalne. Piše mu u onom dosijeu da je postao asistent zato što je mnogo učinio da štafeta mladosti napokon dođe na Pravni fakultet, taj današnji veliki, ugledni stručnjak. I danas nam on priča o moralu i nekim vrednostima. O kojim vrednostima – o patriotizmu? Pa kakvom patriotizmu kada je on poslao svoju decu da žive u inostranstvu. A takvih ima koliko hoćete, samo što se ovaj slika a oni drugi se ne slikaju. Mladi ljudi po fakultetima moraju da se bore da se takvi promene, da više ne budu predavači, jer ne mogu da ih nauče pravim vrednostima.

S: Ta moralna kriza svoj epilog dobija raskrinkavanjem tzv. «profesorske mafije», da li Vas to iznenađuje?

Đilas: Ne iznenađuje zato što nismo imali snage posle 5. oktobra da stvari raščistimo do kraja. To vam je kao kada imate zgradu na kojoj svako ko u nju dođe malo dogradi nešto, pa posle desetak godina imate potpunu kreaturu. To ne može da se popravi, to mora da srušite i da napravite iz početka. E sad, 5. oktobra nije bilo spremnosti da se ruši i da se kreće od svežih početaka. Tada sam ja predlagao, kao čovek koji nije bio član nijedne stranke, da se sve institucije raspuste i da se naprave ponovni izbori, od Akademije nauka, univerziteta pa na dalje. Napravićemo odgovarajuće kriterijume, da vidimo koliko njih govori strani jezik, koliko njih ima objavljene radove u inostranstvu, koliko su izmišljane doktorske disertacije i titule. Ali gotovo svi su me tada pitali: «Jesli li ti normalan?» I zato nam se tadašnja nespremnost sada ovako vraća. Zbog toga imamo danas to što se dešava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog toga imamo to što se dešava i na ostalim fakultetima po Srbiji, jer to nje usamljen slučaj. Tamo je uhapšeno petnaestak profesora, a ja moram da pitam šta su radile njihove kolege tamo, jel’ niko nije primetio da to traje godinama, ili su svi znali, ćutali i pričali sebi u bradu da to nije u redu. – Ma svi su znali čemu služi Pravni fakultet u Kragujevcu. Pa nemojte da se lažemo, toliki broj funkcionera, direktora, političara i policajaca je tamo završilo i znalo se kako to ide. Takva jedna stvar sruši sve. Ako je šef kabineta sadašnjeg ministra diplomirao tamo u Kragujevcu u isto vreme dok je to trajalo, a živi u Beogradu 3-4 godine, ostaje pitanje: pa što nije diplomirao u Beogradu? Pa mora da ode i taj ministar i cela ta ekipa. To je ona odgovornost koja postoji na Zapadu, jer kada bi se to tamo desilo, on bi morao da ode. Ali te odgovornosti kod nas još uvek nema… Onaj bivši ministar zgazi devojku kolima, svi su tražili njegovu smenu, ali je prošlo godinu dana dok nije podneo ostavku; onaj drugi krade, ali nema veze što krade; ovaj psuje i bije novinare, ali nema veze što to radi, kao u redu je, puno radi pa je nervozan. To je ta ista priča, dođe kući, prebije ženu, a ljudi kažu mnogo je radio tog dana, nervozan je, morate da ga razumete. Takve stvari kod nas još uvek prolaze nekažnjeno: mora da ide u zatvor taj koji zlostavlja ženu, koji krade, bije novinare! Naš sistem vrednosti, koji je uništen u poslednjih 15 godina, samo nove generacije koje dolaze mogu da poprave. Oni ljudi koji su navikli na takav sistem vrednosti, oni ne mogu da menjaju.

S: Kad smo već kod toga, Vi ste okarakterisani kao prvi političar koji je bez oklevanja podneo ostavku na mesto u stranci zbog datog obećanja, mada su neke Vaše kolege smatrale da je ostavka nepotrebna, govoreći da ste ipak osvojili 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima.

Đilas: Svako ko kaže da ne treba to da uradim to je zato što mu to pravi problem u njegovom političkom životu. Ta ostavka je i previše naduvana, jer to nije ostavka na državnu funkciju, nego na stranačku, jer o tome da li ću ja nešto da radim u stranci odlučuju samo oni koji prihvataju da budu članovi stranke. Ali to je dokaz u kakvoj zemlji živimo. To što je čovek podneo ostavku jer je obećao nešto što na kraju nije uspeo sasvim da ispuni, što je možda bilo i nerealno, ljudi prihvataju kao nešto neverovatno. Za razliku od biznisa i studiranja, koje mnogi ljudi započnu ali malo njih završi, u politici kod nas nema selekcije. U politici se vrte isti ljudi 15 godina, novi ne mogu da uđu, ne puštaju ih, oni drže sva mesta, nema više mesta za mlade. Ko je novi u politici poslednjih godina osim Dragana Đilasa, gde su ti ljudi? – Pa ne mogu da prođu… Ja sam prošao jer me je pozvao Boris Tadić koji zna šta sam ja do sada radio, pa mi je ponudio mesto sa kojeg sam se dalje borio sam.

S: Nakon što ste diplomirali, kada ste završili sa svojim studentskim angažmanom, Vi ste ipak prešli u privatan sektor, niste započeli profesionalnu karijeru u politici. Zašto?

Đilas: Zato što smatram da politikom treba da se bave ostvareni ljudi. Mene je Zoran Đinđić zvao pet puta da budem njegov zamenik u Demokratskoj stranci, to nije tajna. Ja nisam hteo i on se čak naljutio na mene zbog toga. Rekao sam da hoću prvo da završim fakultet, hoću da napravim neke pare, da imam ekonomsku stabilnost i sigurnost i onda ću da uđem u politiku. Nije dobro da se od 100% ljudi koji se bave politikom, 90% njih bavi samo i jedino politikom u svom životu. Bilo bi dobro kada bi se to malo izmešelo, pa da to bude jedno pola-pola, da ulaze ljudi koji su se već ostvarili u nečemu drugom, koji su ne jezikom već sa svojih deset prstiju nešto napravili. Da takvi uđu, a da sa druge strane imate i one koji su sa svojih dvadeset godina odlučili da hoće da se bave politikom i da to bude njihov posao i to je OK. Ali ako su samo oni tu, a ovih drugih nema koji su uspešni inženjeri, profesori, radnici u metalskoj industriji, koji su vredni i dobri majstori, znaju za deset minuta nešto da naprave, ako nemate njih a imate samo ove što pričaju, ne možete da napravite uspešnu priču nikada. Na primer, u fudbalskom timu od 11 igrača uvek morate da imate dvoje koji najbolje dodaju lopte, koji najviše misle, da imate neke koje trče, neke koji brane, neke koji zabijaju golove. Ako imate 11 ljudi koji znaju samo da brane, a ne znaju da daju gol ili da trče, ne možete da napravite uspeh. Tako je i ovamo. Moraju u srpsku politiku i u vladu da uđu ljudi koji nisu članovi stranaka, to mora da se desi. To je Zoran Điniđić počeo pa su ga sprečili. Sad su napravili vladu sa 25 ministara i svih 25 su profesionalni političari. Svih 25, osim nekoliko njih koji su uspeli da se ostvare kao lekari ili stručnjaci u nekoj oblasti, svi su ustvari tu na osnovu stranačke priče.

S: Da li u tom smislu osećate izvesnu prednost u odnosu na te profesionalne političare, imajući u vidu Vaše iskustvo u privatnom sektoru?

Đilas: To je i prednost i mana. Ja mogu sutra da izađem iz politike bez problema i to je s jedne strane dobro, s druge strane oni kojima je to sve u životu oni verovatno više grizu jer bez toga ne mogu da budu ništa. To je realnost. Ja znam da mene ne vole mnogi i oni koji su na toj opciji jer im smeta što neko neće da ima službeni automobil – a zašto bih kad ja imam svoj automobil? Zašto bih ja iz Saab-a, koga sam pošteno kupio svojim novcem napravljenim u pola Evrope, prešao u državnu Škodu? Nemam razloga, neću, hoću da se vozim u Saab-u. Neću da imam svog vozača koga plaća država, ne treba mi to, neću dnevnice, neću mesta u upravnim odborima. A onda smetaš, onda si poremetio postojeći sistem.

S: Neki Vas optužuju da upravo zarađujete toliko jer koristite svoje političke veze i da je to kompenzacija?

Đilas: To su budalaštine. Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom. I bila je profitabilnija i imala manje problema do pre dve i po godine. Danas u Beogradu nema nijednog državnog klijenta već godinu dana, sve su strane i privatne kompanije. To je činjenica. Bila je četvrta po uspešnosti kompanija u Srbiji i pre nego što sam se ja bavio politikom. Ponosan sam što ljudi, koje sam ja selektirao, danas tu firmu dobro vode, što ona može da raste i bez mene. To vam je isto problem u Srbiji što mnogi nisu spremni da izaberu nekoga iza njih koji bi sutra mogli da budu sposobniji od njih, nego se tu nameste pa biraju slabije. Zato mladi ljudi kada završe fakultet ne mogu da prođu dalje. Tako je i po fakultetima, postave za asistenta nekoga ko ne može sutra da ga ugrozi, tako je i u politici, tako je i u biznisu, tako je i svuda. Zato je bitno da se postave pravila, kao što je to kod zapošljavanja u stranim kompanijama, to rade head-hunting agencije, pa se prave testovi, postavljaju kriterijumi. Mada se i tu dešava da neka genijalna ideja nekog mladog čoveka propadne, pošto ovaj što sedi iznad njega razmišlja «pa nije baš by the book, možda se neće svideti šefu» i to je tako u celom svetu. Evo sad je Google kupio You Tube sajt za milijardu dolara koji su klinci napravili u garaži pre godinu i po dana. Da li stvarno mislite da se u Google-u niko nije setio da napravi tako nešto? Ma setio se sigurno, ali mu je neki šef rekao da je to glupo i to je propalo. Dakle dešava se i u svetu da najbolje ideje propadaju, ali u svetu onaj koga odbiju može sam da pokrene posao u svojoj garaži, a u Srbiji ne može. E to u Srbiji mi moramo da napravimo, da omogućimo najboljim idejama da izađu na svetlo dana. Ja da sam u Google-u danas ja bih ispitao ko je otkrio tu ideju, zašto smo morali da platimo milijardu.

S: Zašto ste sa Borisom Tadićem odlučili da napravite baš Narodnu kancelariju?

Đilas: Zato što sam hteo da se bavim nečim konkretnim. Čovek mi nudio da budem njegov savetnik, a ja sam rekao: «nemoj da se ljutiš, ja mnogo pričam». Savetnici obično iznose u javnost ono što misle šefovi, a ne obrnuto. I onda sam rekao hajde da uradimo nešto konkretno, hajde da menjamo nešto u Srbiji, hajde da vidimo šta ne valja pa da menjamo jednu po jednu stvar, da ne čekamo da se sve reši jednog dana. Postigli smo mnogo toga, od izmene zakona kojom smo omogućili da se deca leče u inostranstvu, pa do toga da 200 škola u Srbiji dobiju kompjutere, televizore, knjige, opremu. Napravili smo program volontiranja u Narodnoj kancelariji da studenti završnih godina fakulteta steknu praksu, pa smo od njih izabrali neke koji su napravili akciju «Probudimo Srbiju» i imaju snage da menjaju po Srbiji. I sve smo to uspeli da uradimo bez državnog novca i to je ono što ljudi ne znaju, jer oni misle da Narodna kancelarija ima budžet iz kojeg plaća sve. Ali toga nema i mi nalazimo donatore, nalazimo ljude koji hoće da pomognu. Za ove dve i po godine koliko se bavim politikom, ja sam nešto uradio. Pokušavamo da kroz Narodnu kancelariju promovišemo vrednosti koje će u ovu zemlju dovesti 20, 30, 50, 100 ozbiljnih svetskih kompanija koje će da ulože u Srbiju. Rumunija dnevno ima 50 redovnih letova za Italiju i 50 iz Italije, redovnih, komercijalnih letova. Desetine hiljada rumunskih firmi su osnovane italijanskim kapitalom – da je svaka od njih zaposlila 20 ljudi to je 500.000 zaposlenih u Rumuniji. To mi treba da uradimo u Srbiji. Treba da prestanemo da se bavimo time ko predsedava Parlamentom i gde je zarez u kom zakonu, u kom paragrafu, šta je rekao Aligrudić i šta je rekao Đilas. Nego mi ovo da napravimo: da uđe ovde još jedno 50 ozbiljnih stranih firmi, da počnu da se grade fabrike, da se ovde razvija mreža usluga, da ova zemlja izgradi puteve, da ljudi počnu da putuju ovuda, da troše novac, da iskoristimo to što smo na granici Evrope a nismo Evropa, da to što nam je minus bude plus, da imamo najmanji porez na dobit u Evropi pa da ljudi počnu ovde da otvaraju kompanije, da pređu iz Rumunije i Bugarske ovde još tih nekoliko godina koliko nećemo biti deo Evropske unije. Treba da, kao u aikidou, koristimo protivnikovu snagu da sa njom uzvratimo, a ne da trošimo svoju. Znači to što nam se desilo da je bio Sloba pa nismo mogli ništa od velikih sistema da privatizujemo, sad možemo da ih privatizujemo za velike pare. Ali te pare treba da uđu kao investicija, a ne da gradimo stanove za državne službenike ili da nestanu kroz mito i korupciju.

S: Da li će vlada u narednom mandatu imati mogućnosti i vremena da sprovede te ideje?

Đilas: Mogu stvari da se promene, npr. da se pljačkaške privatizacije ponište i da se spreče. Znači mogu stvari u Srbiji da se promene samo treba puno energije, puno želje i puno napora, mnogo više nego u normalnim zemljama. Zaista mogu, ova zemlja ima perspektivu – onaj koji kaže da nema nije u pravu. Mi smo poput buba-švaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sad da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili. Hajde da dodamo malo edukacije i pravila koja važe u svetu, malo mediteranskog duha i želje za dobrim životom, koju mi imamo mnogo više nego neke zemlje u zapadnoj Evropi. Hajde da spojimo te tri stvari, da radimo koliko možemo i da napravimo nešto svi zajedno od ove zemlje. Samo moramo da budemo spremni na neke stvari. Ja bih voleo da studentske organizacije ispitaju ko su sve profesori na Beogradskom univerzitetu i kako su postali profesori. Hajde mi da krenemo tu da menjamo, to će odjednom da bude skandal. Vi ćete malo da pokrenete pa će neko malo da doda i onda će na kraju otpasti taj deo koji ne valja. Zatim će na njihovo mesto doći neki mladi ljudi koji su sad završili fakultete i otišli u inostranstvo, mladi koji hoće da se vrate u bolju Srbiju, koji znaju, koji su videli svojim očima i pipnuli svojim rukama kako treba da se radi. Oni hoće da se vrate, nije baš da neće – hajde to da spojimo i da napravimo nešto od ove Srbije!

1992: OČI U OČI SA MILOŠEVIĆEM
 

Đilas: Eto u kakvim smo mi vremenima živeli, vi se vidite sa predsednikom i svi misle da je to svetsko čudo. A vidite sad, vi možete Borisa Tadića da vidite gde hoćete, da ga sretnete na ulici, da ga vidite u kafani. Ja sam tada otišao kod Slobodana Miloševića i rekao sam mu da mora da podnese ostavku jer je loš za to mesto. Čovek nije mogao da veruje da je došao neki klinac od 23-24 godine da mu kaže da treba da se skloni, a za mene je to najnormalnija stvar.

REČI I DELA

Govoreći o političarima koji na osnovu radikalnih ideoloških poruka žele da pridobiju podršku narodnih masa, Đilas ističe da treba da se opredeljujemo na osnovu onog što ljudi rade, a ne onog što govore. Jer mladi hoće da postignu nešto konkretno u životu i potreban im je primer. Svaki današnji student bi želeo dobro da zarađuje u uspešnoj domaćoj ili stranoj kompaniji, i neka samo pomisli, kaže Đilas, da li bi takva kompanija zaposlila nekog od ovdašnjih radikalskih političara da joj vodi posao. Mladi treba da se ugledaju na uspešne da bi i sami postali uspešni, naglasio je on.

STVAR HRABROSTI

Đilas: Delim ljude na dve kategorije: na one koji imaju onu osobinu, stvar koja se pripisuje hrabrima a nije fizička, polna karakteristika i na one koji tu stvar nemaju. Izaberite ove koji to imaju na prava mesta – oni će uspeti nešto da naprave. Morate da imate, upotrebiću lepu reč, hrabrost da nešto promenite. Ja imam sad 40 godina i sam vidim koliko sam više energije imao kada sam imao 25, zato nama treba energija tih ljudi. Oni imaju hrabrost, imaju spremnost to da urade, imaju spremnost da promene svet, hoće da ga kreiraju prema sebi. Nemaju dovoljno iskustva, naravno, ali neka iskustva koliko god da su dobra, sa druge strane opterećuju. Zato nama treba da se energija studenata i energija mladih ljudi usmeri u tom pravcu, u pravcu kreiranja nečega zdravijeg.

Srećko Šekeljić